Образовни систем у Србији је годинама у дубокој кризи, што је довело до пада квалитета образовања на свим нивоима – од предшколског и основног, преко средњег, до високог. Положај просветних радника, преобимни наставни програми, дефицит наставничког кадра, небезбедне школе, урушене образовне институције лажним дипломама и докторатима, само су неки од проблема са којима се суочавају запослени у школама, ђаци, али и родитељи. С друге стране, многе земље могу да се похвале квалитетним и савршено уређеним образовним системом који ми, очигледно, никада нећемо имати.
Србија се суочава са бројним проблемима, а чини се да је онај највећи – образовни систем, за нашу власт најмање важан, с обзиром на то да годинама не чини ништа по питању његовог отклањања.
Запослени у школама сваке године излазе на улице, штрајкују и обустављају рад јер желе да имају боље услове рада. Они су незадовољни због малих плата, а незадовољни су и родитељи што им деца „прескачу“ часове математике, информатике, физике, српског језика, јер тих наставника нема. Нико не жели да ради за плату која је испод републичког просека, па се свршени студенти ових факултета запошљавају на другим позицијама.
Незадовољни су и што ђаци имају по седам и осам часова дневно, што је наставни план и програм преобиман, због чега су деца оптерећена. А уплашени су и због (не)безбедних школа, а посебно након стравичног маскара у београдској школи „Владислав Рибникар“, када је ученик убио деветоро другара и школског чувара.
А како школство функционише у другим земљама? Много боље него код нас! Толико добро, да бисмо се већ сутра одселили у Финску, Норвешку, Немачку, Данску, у којој се образовање веома цени и улаже се у њега.
Финска
Фински образовни систем већ дуго важи за најбољи на свету. Та позиција, можда, и не треба да чуди, када се узме у обзир да је у Финској 99,5 одсто становништва функционално писмено. Фински ученици су годинама међу првих десет на ПИСА тестирању, а као разлози успеха наводи се чиста организација у школству – мањак стандардизованог тестирања, постављање основе као приоритет, приступ образовању у раном детињству, обуке наставника у које се доста улаже.
Постоји низ образовних метода које Финци примењују у образовању и другачије су од оних на које смо ми и већина осталих земаља навикли, а како видимо, дају и резултате. Прво, у Финској се са образовањем почиње доста касно, али предшколској припреми се посвећује много пажње.
И у почетним и у каснијим образовним фазама настоје да учење не буде оптерећење, већ увек задовољство. Не припремају ученике за писмене или контролне задатке, већ за живот. Укратко, пуштају децу да буду деца што дуже, али их и одмалена охрабрују да читају оно што је њима занимљиво.
Мања одељења у којима учитељ има могућност да се посвети сваком ученику и процени његове способности, опуштенија атмосфера на часу и уопште више времена проведеног напољу у свако доба године, мање домаћих задатака и промовисање целоживотног учења, свакако су принципи који доприносе овом успеху.
Међу финским принципима посебно се истиче то што не постоје стандардни тестови и оцењивање – ни за ученике ни за наставнике, већ је фокус углавном на описном. Изузетак је нешто што би се могло превести као државна матура, коју полажу ученици на крају средње школе. Чак је и тај тест на добровољној бази и ученици, односно наставници (они пријављују цело одељење) приступају му углавном из чисте радозналости.
Генерално је став наставника да они познају своје ученике, њихово знање и могућности много боље од тога што им један тест или оцена може рећи. Уколико деца уче само за тест, који је исти за све без обзира на склоности и способности, а професори подучавају само да се положи тест, шта остаје као трајно и примењиво у главама ученика?
Зато се сви ученици у Финској оцењују на основу индивидуалног, персонализованог система оцењивања који поставља њихов учитељ или наставник. Целокупан напредак прати Министарство образовања, које широм земље узоркује групе из школа на различитим нивоима.
Једнак по чему је Фински образовни систем идеалан, јесу и бесплатни оброци коједобијају апсолутно сви ученици у школи. Исто је и са уџбеницима – добиајју их деца из свих општина.
Норвешка
Као другу земљу која улаже у образовање, издвајамо Норвешку. Наш образовни систем је потпуно другачији од норвешког.
Док српска деца иду у школу под притиском оцена, понављања часова и обимног градива које морају да уче сатима код куц́е, у Норвешкој нема оцењивања до осмог разреда, нема притиска на децу, нема учења код куц́е и нема понављања.
У основну школу крец́е се у школској години у којој дете навршава шест година. Ученици од 1. до 7. разреда добијају усмени или писмени контролни задатак, али не и оцене, док се ђаци од 8. до 10. разреда оцењују у свим предметима.
Сви основци аутоматски прелазе у следећи разред након летњег распуста. Дакле, нема понављања разреда као што је то пракса у српским школама.
Основна школа је бесплатна за ученике и родитеље, а то значи да ученици позајмљују уџбенике у школи и бесплатно добијају комплетан школски прибор на коришћење.
Што се тиче факултета, занимљиво је да је већина универзитета и виших школа бесплатна за студенте, без обзира на успех из средње школе, што у Србији није пракса за оне студенте који се нису добро котирали на ранг листи.
Холандија
И Холандија може да се похвали изузетно уређеним образовним системом.
Наиме, од првог дана школовања фокус образовања је на осамостаљивању деце и на сарадњи, док се страхопоштовању према ауторитету не придаје значај.
Деца у Холандији полазе у школу само дан након четвртог рођендана, што значи да током читаве школске године у учионицу пристижу нови ученици.
Док у Србији сваки почетак школске године најчешће доноси куповину килограма нових књига, свесака и прибора, у Холандији су школе те које обезбеђују све, премда је јавно образовање бесплатно.
На холандским улицама никада нећете срести децу са тешким ранчевима, као што је случај у Србији, где родитељи првацима неретко носе торбе у школу јер су претешке.
У Холандији се домаћи задаци најчешће раде у школи, а у старијим разредима деца повремено добијају једноставан домаћи да ураде код куће.
Занимљиво је да се у средњу школу у овој земљи креће се са 12 година.
Немачка
Школски систем у Немачкој се такође разликује од нашег. Сјајно је уређен, јер деца од малих ногу уче „шта ће бити када порасту“.
Наиме, у Немачкој се у основну школу креће са шест година и она траје свега четири године. То је уједно и примарно подручје образовања у Немачкој.
Након четвртог разреда више нема истог програма за све, него се деца према својим афинитетима, а посебно способностима распоређују у одговарајуће школе. Овде постоји слобода избора, иако наставници имају право да кажу коју школу сматрају најбољом за одређено дете. Те сугестије могу много да значе, као и да помогну у даљем образовању.
Постоје три правца. Један је основни правац у ком је фокус на курсевима, који ће помоћи деци да одмах након школе пронађу посао. Након ове школе следи пракса. Затим, други правац су стручне школе, као на пример наше стручне школе економске, електротехничке, медицинске итд. И трећи правац су можемо упоредити са нашим гимназијама, где се много учи и где се деца поткивају знањем.
Данска
И као последњу земљу чији систем образовања је на завидном нивоу, издвајамо Данску.
Основна школа у Данској траје девет разреда. Школовање је бесплатно, дакле све књиге и свеске потребне за рад деца добијају од школе, а на родитељима је да обезбеде ранац и перницу.
Од петог разреда деца користе лаптоп, а наравно, и њих школа мора да обезбеди сваком детету.
Занимљиво је да школе у Данској организују излете, посете биоскопима, фармама, затим излете у природу и све то је потпуно бесплатно. Не плаћа се ни аутобус ако треба негде даље да иду.
Често имају целодневне спортске активности. И без обзира на временске услове, деца јако много времена проводе напољу, често и покисну.
Оцењивање ђака је само у осмом и деветом разреду. Деца домаће задатке завршавају за време наставе и немају никакве обавезе ван школе. Најбитнији предмети су дански, енглески језик и математика и томе се посвећује највише пажња.
У нижим разредима поред учитеља, деци још предају и наставници различите предмете дански, енглески, математика, физичко, тако да се рано навикну на више различитих наставника.
Остали предмети се предају највише кроз гледање документарних филмова и дискусијама о томе.
Сви родитељи имају онлајн дневник који их обавештава о свему што се дешава у школи везано за дете (инцидент, родитељски итд), и такође родитељи на тој апликацији могу сами унети напомене ако дете неће доћи у школу, ако желе састанак са предавачем и слично.
Занимљиво је и то да се све провере знања одвијају у тајности и нико не зна ко је како урадио сем онога ко је радио.
И за крај овог текста, обавезно треба нагласити да су плате запослених у школама у поменутим земљама значајно веће него у српском школству.
Тако је просечна плата наставника у Финској око 4.000 евра, у Норвешкој 4.500, а у Холандији око 3.000 евра. У Данској просветари месечно зарађују око 4.000 евра, док у Немачкој професори имају и до 7.000 евра плату.
Foto:Privatna arhiva
Сања Радовановић Нова
