У демократском друштву, новинари имају кључну улогу — да обавештавају јавност, разоткривају злоупотребе моћи и штите право грађана на истину. Ипак, у Србији се новинарство све чешће претвара у ризичан и несигуран позив, посебно када се бави корупцијом, криминалом или темама које су политички осетљиве.
Напади и претње: свакодневица многих новинара
Према подацима новинарских удружења, сваке године се у Србији забележи више десетина напада на новинаре — од вербалних претњи, преко уништавања имовине, до физичких напада. Посебно су изложени истраживачки новинари и они који раде у локалним заједницама, где су директније изложени утицају локалних моћника.
Један од најдрастичнијих случајева догодио се 2018. године, када је новинару Милану Јовановићу из Гроцке запаљена кућа након што је писао о злоупотребама у локалној самоуправи. Иако је бивши председник општине осуђен за организовање напада, тај случај остаје изузетак у мору неразјашњених инцидената.
Ово није једини напад на новинаре у нашој општини. Под сталним притиском је и новинар и оснивач редакције Жиг инфо, Жељко Маторчевић. Нешто више од месец дана пре паљења куће новинару Милану Јовановићу, нападнут је и Жељко Маторчевић из исте редакције, када су му 9. октобра 2018. године, у месту Лештане, више лица нанела тешке телесне повреде. Овај случај никада није у потпуности истражен.
Убиства новинара: најмрачнији напад на слободу медија
Славко Ћурувија (1949–1999)
Најпознатији случај убиства новинара у новијој историји Србије је убиство Славка Ћурувије, власника и уредника „Дневног телеграфа“ и „Европљанина“. Убијен је 11. априла 1999. године, у време НАТО бомбардовања, испред улаза у своју зграду у центру Београда.
Ћурувија је био отворени критичар режима Слободана Милошевића. Државни медији и поједини политичари су га данима пре убиства таргетирали као „издајника“. Тек 20 година касније, 2019. године, четворица бивших припадника ДБ-а су осуђени за убиство — али пресуда још није правоснажна.
„Убили су га због речи. Због онога што је писао, што је говорио, што није ћутао.“ – из пресуде
Други случајеви
Иако је случај Ћурувија најпознатији, постоје и други нерешени случајеви смрти или нестанка новинара, попут:
Дада Вујасиновић (1994) – новинарка „Дуге“, пронађена мртва у свом стану под сумњивим околностима. Званично самоубиство, али многи верују да је убијена због истраживања ратних злочина.
Милан Пантић (2001) – дописник „Вечерњих новости“ из Јагодине, убијен испред зграде у којој је живео. Истраживао је корупцију у привреди. Убица никад није пронађен.
Ови случајеви су симболи некажњивости која прати нападе на новинаре у Србији. Нерешене истраге шаљу поруку да је насиље над новинарима прихватљиво — што је опасно по цело друштво.
Цензура и аутоцензура
Осим физичке угрожености, новинари у Србији се суочавају и са економским и уредничким притисцима, што доводи до цензуре и аутоцензуре. Многи медији зависе од финансирања из буџета, а локални новинари често немају алтернативу или подршку већих редакција, што их чини посебно рањивима.
Шта је решење?
Проблем безбедности новинара не може се решити без политичке воље, ефикасног правосуђа и подршке јавности. Такође, неопходно је јачање независних медија и новинарских удружења, као и едукација јавности о значају слободе медија.
Новинари у Србији све чешће раде у атмосфери страха и неизвесности. Безбедност новинара није само њихова лична борба — то је борба за право свих грађана да знају истину. Зато је дужност друштва да подржи оне који истину траже, чак и онда када је непријатна.
Средњошколац X
