Ако бисте од Министарства рударства и енергетике добили дозволу за истраживање на терену за који верујете да је богат рудом, вероватноћа да сте у праву је свега један одсто. Општа клима и расположење грађана не иду у прилог рударским компанијама у Србији, али то не значи да се иза светала позорнице, упртих углавном у тзв. велике играче, не развија веома динамичан рударски бизнис у Србији. Упркос томе што је крајњи исход истаживања крајње неизвестан и захтева велика улагања, на адресу Министарства рударства и енергетике пристижу захтеви за издавање дозвола за рударска истраживања.
Па ипак, упркос и овако малим шансама, више од 5.000 квадратних километара територије Србије се званично воде као истражна подручја, њих око 200. Примени ли се ранија аналогија, на целом овом простору, за оквирно деценију и по, биће отворен један или два рудника, процене су стручњака из геологије, пише БИРН.
Овај, у највећем броју случајева песимистичан крајњи исход за оне који се упусте у подухват трагања за драгоценим металима у Србији и даље није сметња за експанзију бизниса геолошких истраживања код нас у последњој деценији.
Разлог за то је што постојећи законски оквир у Србији даје могућност за разне врсте сложених финасијских шпекулација, кад је реч о рударским истраживањама, уз помоћ којих они који инвестирају у тај посао добијају могућност да на крају зараде од препродаје фирми које имају лиценце за истраживања.
Како је већ БИРН писао, преломна година била је 2015, кад је измењен Закон о рударским и геолошким истраживањима, чиме је инвеститорима олакшана процедура за добијање дозвола и истраживање руда у Србији.
Укупна површина на којој изводе испитивања простире се на 5.673 квадратна километра. Више од 90 одсто тог простора, контролише 30 фирми, од којих су поједине међусобно повезане власничком или управљачком структуром.Јаз између повећане активности рударских компанија и еколошког активизма
Све то био је увод у нешто са чим се Србија раније није сусретала. С једне стране, повећану присутност и активност рударских компанија, а с друге рађање еколошког активизма, али и локалних покрета на подручјима где је становништво препознало потенцијалне опасности од отварања рудника по животну околину. У појединим случајевима, истражна подручја залазе и на територију заштићених подручја природе, о чему је БИРН такође писао.
Јавности најпознатији пример сукоба еколошких иницијатива и рударских компанија је случај “Рио Тинто”. Та компанија је намеравала да отвори рудник литијума у Јадру, али је у међувремену тај пројект обустављен.
Од јавности помало скрајнут остао је случај канадске компаније “Данди”, која у Хомољу планира да 2026. године отвори рудник злата.
И даље је велики јаз између два табора, једног који у рударству види развојну шансу земље, и другог, који потенцијалну експанзију рудника види као еколошку катастрофу.
То потврђују и речи директора Геолошког завода Србије Драгомана Рабреновића који тврди да “нас је неко смишљено преварио” кад је реч о Рио Тинту.
“Шансу коју је Србија имала отварањем рудника литијума искористиће Немачка и Чешка, јер ће оне да отворе те руднике. Био сам недавно на стручном скупу у Прагу. Све анализе показују да ће цена литијума у наредним годинама порасти 400 одсто, с тенденцијом да и даље вртоглаво расте. С друге стране, ми смо заустављени с пројектом рудника литијума у Србији. Постоје лобији и то је видљиво. ‘Зелени’ код нас диктирају шта ће да се ради. Ја јесам поборник заштите животне средине, али се они мешају у ствари које не разумеју”, каже Рабреновић за БИРН.
Општа клима и расположење грађана не иду у прилог рударским компанијама у Србији, али то не значи да се иза светала позорнице, упртих углавном у тзв. велике играче, не развија веома динамичан рударски бизнис у Србији. Упркос томе што је крајњи исход истаживања крајње неизвестан и захтева велика улагања, на адресу Министарства рударства и енергетике пристижу захтеви за издавање дозвола за рударска истраживања.
Имајући у виду да је реч о великим улагањима, али и великој неизвесности кад је реч о проналажењу руда, поставља се питање какав је то бизнис-модел у питању. Зашто би неко уопште инвестирао новац, с почетним сазнањем да му је шанса од свега један посто да ће пронаћи руду?
“То је једна велика џунгла”, сажима у реченици опис бизнис рударских истраживања у Србији геолог који је учествовао у више таквих пројекта и који није желео да му наводимо име. Иначе, актери овог посла су редом одбијали да јавно говоре, а тек поједини су пристали да дају изјаву, уз услов да остану аноними. То је донекле и разумљиво, јер реч је о релативном малом кругу људи који се углавном познају, а неретко им се пословни путеви и интереси поклопе, па нико није склон отвореном замерању, чак у случајевима где им се интереси тренутно разилазе.
“У посао истраживања руда моји инострани партнери и ја уложили смо неколико стотина хиљада евра, али и даље бележимо само губитке јер ништа нисмо зарадили. Улагања су велика, а профит веома неизвестан”, каже за БИРН власник фирме, која је имала дозволе Министарства рударства и енергетике за истраживање на више подручја, али је у међувремену посао свела на само један терен.
Кључни људи у рударским пословима
У послу рударских истраживања у Србији београдски адвокат Марко Ћурић се испрофилисао као један кључних актера. Како показује наша анализа, најмање 15 одсто површине истражних подручја у Србије, контролисале су или контролишу фирме са којима је директно или индиректно повезан.
Један од првих значајних послова у којима је Ћурић учествовао је било је предузеће “Кингстоwн Ресоурцес”, основано 21. децембра 2015. Као први власник уписана је адвокатица Леда Влајковић, да би касније једно време и Ћурић имао 33 одсто власничког удела.
Према подацима АПР, власнички односи и удели су се мењали, да би 2018. “Кингстоwн Ресоурцес” преузела компанија “Тимок Ресоурцес ПТY ЛТД” из Аустралије, која је ћерка фирма компаније “Раиден Ресоурцес” из те земље. По истом моделу основано је и предузеће “Скарноре Ресоурцес” које је на крају такође прешло у руке аустралијске компаније. На сајту “Раидена” наведено је пет истраживачких пројеката у Србији за које тврде да над њима имају контролу преко својих подружница у нашој земљи.
На примеру ових двеју фирми одсликава се модел пословања поменутих јуниора, односно фирми које у Србији започињу рударска истраживања, са циљем да пронађу партнера који ће их касније откупити, а тиме и истражна права. Пословни модел јуниора огледа се се у томе да новац зараде или продајом фирме неком већем или да у фирми која их је купила добију акције, односно власнички удео. “Раиден” је компанија која послује на аустралијској берзи и на тај начин привлачи инвестиције, односно акционаре. Капитал којим привлачи инвеститоре и акционаре су резултати ранијих истраживања на подручјима на које имају дозволе.
За глобалне појмове, “Раиден” компанија није ни близу ранга највећих, које ће отворити рудник. Реч је о другој руци у процесу, након које наступају велики играчи. Тако је “Раиден” 2018. ушао у партнерство са “Рио Тинтом” вредно 31.5 милиона долара, а тиче се потенцијалних налазишта руде у источној Србији.
По сличном моделу, још неколико фирми повезаних с Ћурићем је прешло у руке иностраних компанија. Тако је предузеће “Медголд истраживања”, које је Ћурић основао 2016, а имало је око 20.000 хектара истражног простора, 2021. прешло у формално власништво фирме ”Тламинго Мининг”, регистроване на Малти, чији је крајњи власник канадска компанија “Медголд Ресоурцес”.
Такође, предузеће “Голден Аге Ресоурцес”, основано 2018, чији је формални власник био Зоран Буловић, прешло је у руке компаније “Балкан Металс Цорп” из Канаде. Ово предузеће је имало истражна права на око 35.000 хектара у источној и јужној Србији. Зоран Буловић је директор предузећа “Трнава Еxплоратионс”, у коме је Ћурић био сувласник, с уделом од 50 одсто. Такође, Буловић је директор и предузећа “Реген Ецо”, у коме “Трнава Еxплоратионс” имао 45 одсто власништва.
Уз то, Ћурић је власник и предузећа “Патина Минералс”, која има дозволе за истражне просторе на површини од око 8.000 хектара.
БИРН је покушао да ступи у контакт с Марком Ћурићем, али он није био вољан да разговара на ову тему. Леда Влајковић, која је с Ћурићем била сувласник у две фирме само је кратко поручила да се више не бави тим послом и да је тренутно посвећена само адвокатури.
Велике компаније ускачу тек кад нешто намиришу
БИРН је од Министарства рударства и енергетике тражио податке о томе које су овлашћене особе у име предузећа подносиле захтеве за добијање дозвола за истраживање руда, за сваки истражни простор појединачно, али су нам из тог ресора одговорили да немају ту врсту података на једном месту,а да би њихово прикупљање ”потрајало месецима” .
“Велике компаније се не баве почетним фазама истраживања. Оне ускачу тек кад нешто намиришу и кад истраживања озбиљније одмакну. Тако да можемо да кажемо да тренутно у Србији имамо свега једног или два озбиљна играча у рударству, у светским оквирима. То су ‘Рио Тинто’ и ‘Зиђин’ ”, објашњава геолог, саговорник БИРН.
Цео текст прочитајте на сајту БИРН.
