Они имају паркове, али више воле шопинг центре. Не окупљају се више у школским двориштима већ у кладионицама и кафићима. Редовни су у кафанама и клубовима. Не излазе више само викендом, већ и радним данима. Не испуштају смартфон из руке. Телевизију ретко гледају, али зато не силазе са друштвених мрежа…
Већи део данашње младе генерације одрастао је у рату и послератним околностима. На далека путовања нису много ишли, а због затегнутих послератних односа слабо су путовали и по региону. По ономе што су гледали на телевизији и интернету очекивали су бољи живот када одрасту. Мислили су да ће их чекати добри послови након школовања, добре плате, скупа кола и сопствени стан. И слобода. Уместо тога, уследио је шок.
Истраживање “Положај и потребе младих у Србији”, које је спровело Министарство омладине и спорта, показује да чак 70 одсто младих у Србији живи са родитељима и после 25. године, финансијски је успело да се осамостали тек њих 12,9 одсто, а стамбено свега 2,9 одсто.
Упркос свему томе, већи део младих у Србији трага за послом, али не жели да ради за 25.000 динара, па време проводи у кафићима, клубовима, на друштвеним мрежама.
– Младима недостаје иницијативе, инвенције и маште. Мораш прво да измашташ шта желиш да радиш, па да онда то у свету око себе и пронађеш. Уместо тога, они силно време проводе за компјутером. Проводим и ја, али ја сам 20 књига написао на њему. А хоћемо ли читати неке нове књиге? Ко ће их написати? Не можемо све радити на Фејсбуку и другим друштвеним мрежама. То је опсесивна везаност за технику – објашњава Ратко Божовић, социолог.
Поклонили су своје време пријатељима, али само ако причају преко Вајбера, Воцапа, Месинџера и разних других апликација за дружење. Чет је заменио загрљај и разговор очи у очи којим се решавају кључна животна и мала свакодневна питања. Једним смајлијем или стикером преко интернета, емоција и проблема као да се отресу.
– То је селфи комуникација. Где год се окренем видим телефоне. Запита ли се ико да ли смо дошли у кафић и парк да причамо или да се “селфирамо”? А и у кафанама сада трешти музика, па се ни ту више не прича. Ништа боље није ни када дођемо кућама: као телад или седеће фигуре гледамо ријалити програме који су као дошли из света нас да усреће. То није програм за слободне и паметне људе, али је једини прозор у свет који млади сада имају. И шта виде? Еротику на ивици са порнографијом и насиље. Шта онда очекивати од младих? – прича Божовић.
Према поменутом истраживању млади који живе у Београда краће траже посао и сматрају да имају разноврснију и већу понуду културних садржаја у односу на младе из других региона. Београђани сматрају да у престоници имају већу могућности за испољавање талената и креативности. Али времена за интернет, ма шта да раде и где год да су, увек имају. Скоро сви испитаници користе интернет, а у најмлађој старосној групи коришћење интернета иде до 97 одсто. Сви су онлајн.
– Школе не раде и стално су у штрајку. Омладином се нико не бави, ни породица, ни институције. Препуштени су сами себи и не знају шта да раде, па ураде оно што им је најлакше – накаче се на друштвене мреже. Тинејџери више не умеју да разговарају, седе једни преко пута других и гурају мобилне телефоне и слике под нос. На друштвеним мрежама воде једносмерну комуникацију, пишу неке коментаре, а не знају ни коме ни зашто. Изгубљени су и отуђени. Највећи проблем је што док се ситуација у друштву не реши, не може се помоћи ни младима – истиче Весна Томић, социјални психолог.
Из тога, нажалост произлази најгоре: вршњачко насиље, стална изложеност омаловажавању на друштвеним мрежама и окретање ка јединим изборима који се учине могућим – алкохолу и дроги. Да ситуација буде гора, то их само учини популарнијим и кул међу вршњацима. Сваког викенда лекари имају пуне руке посла…
Подаци из истраживања “Ментално здравље младих у Србији”, обављеног у 40 средњих школа, показују да је сваки десети ученик пушач, а да је 14 одсто њих узело барем један наркотик у протеклих 12 месеци. Уместо разговору и саветовању са родитељима, менторима, пријатељима, млади стрес смањују алкохолом, наркотицима, па и лековима за смирење!
Готово половина, 49 одсто младих напило се једном у последњих 12 месеци. Од тог броја 59 одсто су младићи, али не заостају ни девојке. А да би били у тренду сваки четврти испитаник помешао је алкохол са енергетским напићем, што важи за врло опасну комбинацију по организам и одраслог, а камоли младог човека. Трују се и лековима за смирење – 10 одсто ученика у 12 месеци.
Прва сексуална искуства доживели су са 16 година, а месечно је сексуално активно 30 одсто младића и 18 одсто девојака. И оно што посебно брине, више од половине њих (53 одсто) није користило презерватив!
Социолози кажу да је све то повезано и произлази из једног осећања које је данас карактеристично за младе – досаде.
– Највећи проблем је што млади не знају да је време најважнија људска имовина. А друштвене мреже су им силно губитништво времена. А из тога прелазе у досаду. А досада је болест која убија на рате. Из ње се окрећу алкохолизму и дрогама… И по томе смо први у свету. Та реч некада није ни постојала. Како да ми буде досадно када сам или у школи или са друговима играм фудбал или читам књигу. Од своје ћерке сам први пут чуо “досадно ми је” и остао запањен – каже Божовић.
Он додаје да млади за осећања која их доводе у проблем нису криви.
– Криво је друштво које не даје прилику и не поштује младе, а понижава и деградира старе, друштво које је труло у свим темељима. То је Србија данас.
Александар Радојичић (28), глумац
Отуђени смo
Технологија је олакшала да уђемо у нови свет, олакшава живот, а с друге стране нас отуђује и удаљује од других људи. Младима у Србији треба више добрих узора, да се више пише о успешним и образованим људима на које би могли да се угледају. Најмлађима фали едукативни садржаји на телевизији. Повела се реч о томе како Бранко Коцкица иде у пензију, сви су се сетили како је лепо било одрастати уз њега. То нам фали! А сви бисмо пружили руку подршке ономе ко би покренуо тако нешто.
Бојана Стаменов (29), певачица
На младима свет остаје
Млади треба да се потруде да што више путују, да виде свет, али да се врате, па да погурамо нашу земљу напред. Незахвално је то рећи, јер немамо исте услове за то, али на младима свет остаје, па ћемо их ваљда створити сами. Требало би да раде на томе да одлазе, али не за стално. Да дођу и да почнемо да уводимо неке нове трендове, да другачије размишљамо и да се развијамо. Нажалост, ми немамо ту срећу као што су имали наши родитељи у време Тита па су могли да путују свуда.
Марко Тејић (19), кошаркаш Црвене Звезде
Опасна опседнутост интернетом
Мислим да младима данас није лако. Али, свака генерација имала је неке своје изазове и проблеме са којима се суочавала, па тако и ова данашња. Имам утисак да код већине младих постоји мањак ентузијазма, а један од проблема је и то што су им кроз медије наметнути неки лоши узори којих има напретек.
Ја друштвене мреже користим онолико колико морам, односно као корисно средство, да служе мени, а не ја њима. Нисам зависан од њих, али игром случаја доста мојих другара је отишло из Србије, па ми тај вид комуникације доста помаже да будем у контакту са њима. Мислим да друштвене мреже у последње време узимају превише од детињства ових млађих генерација. Превише су окупирани друштвеним мрежама, много времена проводе на њима, а време је такво да ако нешто не објавиш на друштвеним мрежама, као да се није ни десило. Мислим да је то погрешан приступ.
Морам да признам да постоје велике разлике између мог живота и живота мојих другова који се не баве спортом. Ујутро устајем раније како бих се спремио и одрадио преподневни тренинг који завршавам око поднева. Када се вратим кући, трудим се да се што боље одморим јер ме и по подне чека тренинг. Све је прилично испрограмирано, тачно мора да се зна када спавам, кад устајем, кад једем, али све то сам прихватио на најпозитивнији начин, јер то је оно што ми омогућава да се на прави начин бавим оним што највише волим, а то је кошарка. Мало слободног времена које имам увече трудим се да проводим са девојком и најближим пријатељима.
Интернет и мобилни телефони су корисне ствари, али опасност постоји ако постанете опседнути, да практично све то почне да контролише ваш живот уместо да га чини лакшим. Морам да нагласим да је интернет сјајан прозор у свет кроз који можеш да видиш и научиш много тога, да пронађеш добар узор који ће ти помоћи да будеш још бољи.
Марија Стојановић (19), Јагодина
Обожавам изласке! Сваки дан може да се изађе, уопште не мора да буде викенд. Мислим да је спавање губљење времена, кад помислим где све могу да идем. Стално сам на свим друштвеним мрежама, активна сам на Твитеру, Фејсбуку, Инстаграму, обожавам да се сликам! Мислим да је у иностранству живот финансијски и политички боље уређен, али бих више волела да останем да живим у Србији, по могућству у Београду.
Марија Јевремовић (21), Краљево
Када се пробудим, не устајем из кревета док не одговорим на све поруке на Фејсбуку, Вајберу и Воцапу, није да се хвалим, али има их. Онако сањива обавезно прво пијем кафицу са цимеркама да резимирамо утиске са синоћне журке. Попије се кафа, доручкује и креће на факс. Пре факса или после факса обавезна је кафа или неко пиће са другарима. Пошто студирам шпански језик, то пиће се попије у Кнезу, не само зато што је најближе, већ због тога што волим гужву, и сам центар града. Често улазим на Фејс и на Инстраграм, да погледам шта је ко избацио. Волела бих да одем из Србије у Шпанију ако ми се пружи прилика. Нема превише посла за мој профил, зато и кажем да бих желела да одем одавде, али бих покушала и у Србији да нађем посао у струци.
Филип Миладиновић (20), Краљево
Често користим друштвене мреже, што због посла, што због разоноде. Чим устанем прочитам сву пошту на Фејсбуку, погледам ко је шта окачио, лајкујем, коментаришем и уз Фејс ми и почне дан. После одговарања на поруке и уговарања свирки, пар сати вежбам хармонику, па правац на факултет. Студирам криминалистику, а за музику живим. Имам 20 година и имам већ подужи радни стаж. Музичка ми је породица, па сам од малих ногу кренуо да радим, тако да сад сам организујем свирке, имам их често, а притом сам и студент са финим просеком. Све се може кад се хоће. Мислим да можеш да се развијаш и да напредујеш у Србији. Био сам доста по белом свету, али дефинитивно Србију никад не бих напустио. Мораш да се помучиш, као и у сваком послу, али можеш да се бавиш оним што волиш и да од тога живиш.
Вања Митић (19), Врњачка бања
Ја сам оно, што људи кажу, класичан штребер. Ујутро устанем, учим, одем на факултет, вратим се, учим. Сад ме је мало срамота. Али тако је. За интернет увек нађем времена, али само у паузама од учења. Слаба сам са изласцима, али волим да се после предавања кратко видим са друштвом.
Никола Павловић (22), Коцељево
Студирам филозофију – оно од почетка нисам хтео да имам каријеру, па сам изабрао овај факултет. Не волим рутину, досадило ми је да овде живим, студирам, ја бих се преселио било где. Тако сам и основну школу завршио на једном месту, средњу на другом, факултет на трећем. У Крагујевац бих се преселио али неће моји родитељи финансијски да подрже тај експеримент. Морам негде преко, или да почнем да радим на грађевини. Ништа то од интернета не користим, само тумблр, то ми је нешто као „интернет гаража”.
Марина Милојевић, Марија Косановић Блиц
