У Сребреници се станови продају за двадесетак хиљада КМ, али нема ко да их купи. Овде живи само ко мора. Само су гробља у Сребреници густо насељена.
Незира – Ђира Сулејмановић (64) живи сама на брду Пећишта. Из њеног дворишта поглед пуца на Поточаре. Ту је сахранила троје деце. Кћерка Рахима имала је 23 године кад је у кући уби граната. Синови Шемсудин (19) и Шевал (17) нестали су у јулу 1995. Једног је 2004. нашла у Шапцу, од другог код Зворника нађоше само кости.
– Сахраних децу, али ми не дају да проживим с миром ово живота. Они што су гузице извукли кад се гинуло и богатили се на туђој муци сад убацују панику међу народ. Лете авионима, причају на ТВ, једни гањају Насера Орића, други га бране. И уцењују ове јадне мајке што још децу нису сахраниле, не дају им да спусте кости својих синова у земљу. А зашто? Због човека који није био ту кад нам је било најгоре – каже Ђира.
Децу види душом
Огорчена је Ђира и што је у Сребреници позатварано све осим цркве и џамије. И што храну из града мора носити на леђима. Кад су им требали гласови, обећавали су и СДА и Златко Лагумџија да ће поправити 800 метара макадама до њене куће. И ништа.
Сахранила троје деце у Поточарима: Незира Сулејмановић
У рату су јој погинула и два брата, а сестру повратницу 1997. у стану у Братунцу су изболи ножем. Истрага је још у току.
Ипак, Ђира се и данас дружи са Србима. Пријатеља има и у Братунцу и у Љубовији.
– Лако је са људима живети, само нек нас ови лопови и букачи пусте крају – вели Ђира.
Не боји се ничег, ноћу не закључава врата.
– Мени моја деца ноћу дођу. Видим их душом – каже Ђира, смешећи се, сетно.
политичари су криви.
Два сина су ми убијена, сестра жива спаљена, браћу су ми мучили, али никога не мрзим: Шухра Малић
Шухра Малић (80) је синове Суада (34) и Фуада (36) последњи пут живе видела у јулу 1995. Њеног супруга је спасао комшија Србин.
– Нећу вам рећи његово име. Нећу да човека прогута мрак – каже Шухра.
Супруг јој је умро. Живи сама. Откако је сломила кук, не може никуд из куће, али јој долазе гости, чешће Срби него Бошњаци.
– Мој је Суад био инжењер, студирао је у Суботици. Долазили су ми његови цимери, Момо и Видоје, донели његове слике. Долазили су и бициклисти из Србије. Седну тако са мном, па плачу. А ја им кажем: децо, нек сте живи и здрави, нисте ви моју децу побили – каже Шухра.
У рату је изгинуло 11 Малића. Шухрина сестра је жива изгорела у кући, браћу су мучили и пребијали у Братунцу. И након свега кивна је само на политичаре, који “и данас воде политику на костима страдалих“.
– Срам их било, и једних и других, њихова су деца сва жива и здрава, а толики народ изгину, и наш и ваш! Наравно да можемо живети заједно, можемо ако смо паметни – вели Шухра.
Вера у суживот
Нису ми Срби криви ни ја њима: Авдо Санџић
У помирење и заједнички живот верује и Авдо Санџић, који је у јулу 1995. изгубио три брата.
– Да знам ко ми је браћу побио, ја бих му пресудио, не би му требао Хаг. Али нису мени сви Срби криви, а ни ја њима. Кад сам се 2002. вратио, комшије Срби су ми поправили кров и донели дрва, да се не смрзавам. И ја сад треба да будем лажов и кажем да су ми псовали мајку балијску – каже Авдо.
Обрађује 20 дунума земље, гаји цвеће, чајеве, поврће. Његово имање политичари често наводе као пример успешног повратка, мада од општине, Републике Српске нити од БиХ није добио ниједну садницу.
– Све смо ово створили моја супруга и ја уз помоћ др Бранке Антић Штаубер и њене организације „Снага жене“ – каже Авдо.
Прича како сарађује са Србима и како мајстор Србин покрива спомен-обележје погинулим муслиманима.
Оплакивања
Не оплакују мртве само Бошњаци. Милојка Симић (56) је двадесет година трагала за костима супруга Бранка. Нашли су га 2012. испод гомиле смећа.
Са комшијама нема проблема: Милојка Симић
– Они што су га убили и закопали, они су ми га и вратили кад су хтели – каже Милојка. Глава њеног девера Петка никад није нађена. Сахранили су га обезглављеног.
Милојка живи у центру Сребренице, на Тргу братства и јединства, као и њена комшиница Марија Јеремић, која је 1992. изгубила два сина.
Са комшијама Бошњацима, каже, нема проблема.
– Нит их волим нит их мрзим. Није мени свако њихов крив, као што ни њима нису крива моја деца – вели Милојка.
Милкица Миливојевић Блиц
