Ево, прођоше већ две деценије, а када год чујем авион да прелеће чини ми се као да је јуче било. Две деценије како су неправедно извршили агресију на земљу коју тада звасмо Савезном Републиком Југославијом. Сећа се ваша Неда тих дана и своје неверице да ће се ишта од тога десити, јер смо били на самом крају XX века и све су то, мислих у дечијој наивности, цивилизоване земље, те је дијалог решење. Па се и питах зашто би нашу малу земљу на овом брдовитом Балкану ико уопште напао на такав начин, начин који повезивах само са давно минулим ратовима. Е, тај „врли нови свет“ ме је демантовао кратко и јасно док сам седела и гледала већ неки филм, искрено више се и не могу сетити који, у соби и чула један од првих напада и експлозију томахавки на неких стотинак метара ваздушном линијом од мог места становања. Затим је јављено и на Дневнику да је агресија почела.
Тотална неверица и дедине речи које добро памтим да се треба нешто сада јести, јер се рат не треба дочекати гладан. Човек је још као дете прошао Други светски рат и знао је зашто баш то каже. Прошла је ваша Неда „јужном пругом“ током бомбардовања и била присутна када су неколико градова на југу наше државе бомбардовали, ето које сам среће, али хвала драгом Богу ни длака са главе ми није зафалила. Неким људима које знам, нажалост, јесте и ових дана увек их се сетим. Млади, пуни живота беху, а сада их нема. Неки су страдали од последица. А многи још страдају. Прошла је наша бивша, како је зваше велика, Југославија много тога. Више пута су неки на овим просторима прошли бомбардовање, нападе, бежања, тугу, бол и почели се поново кућити овде, на овом нашем још преосталим парчету драге домовине, а онда, без одобрења Уједињених нација, које су и основане из разлога одржавања мира и правде у свету након гашења Лиге народа (енг. League of Nations) или Друштва народа (франц. Société des Nations), доживеше још једно. У том тренутку све илузије великог света, праведног света, цивилизације која негде постоји, свих тих бајковитих маркетиншких прича са шљаштећег великог екрана које су неки имали, била је разрушена, уништена и право лице се указало, не само нама наивнима, већ и целом свету. Како је моја прабаба говорила: „Пре или касније свако покаже какав је.“
Болно је било отрежњење и улазак у реалност, али свако отрежњење је болно. Одрасли смо, ми старији, под паролом „братства и јединства“ и деведесете године прошлог века и последњег у претходном миленијуму биле су врло отрежњујуће за нас. Све што је било прећутано о дешавањима из претходних сукоба са почетка века, а и раније на овим просторима, „измилело“ је из својих скровитих кутака и искоришћено је како би запечатило судбине многих или се бар неки надају да су судбине запечаћене. Једна за другим маске су падале, од Словеније, Хрватске, преко Босне и Херцеговине, до наше покрајине Косова и Метохије, која име Метохија носи од речи Метох (грч. μετοχή [metokhé]) у значењу заједница, заједничко добро (Метохија – грч. μετόχια [metókhia] — метохиа; μετόχιον [metókhion] — метохион), јер у средњем веку то бејаху поседи у власништву цркви или манастира, које им дароваше за обраду, као и села и насеља, која су им такође придодавали, те тако свима јасно буде када чују име чије је шта на којим просторима. Име Косово често је помињано, само и усамљено без Метохије, али и оно гласно „говори“ и свима јасно поручује да је то део простора који зваше некада и Стара Србија, простора на којем се силе сударише и на којем силе настављају да се сударају. Наше чвориште, наше судилиште, тако га често још знају, али изгледа не само наше, јер многи су ту показали своје право лице, своје намере, и ништа не оста скривено.
Много се ћутало о свему што се дешавало на простору Балкана (тур. balkan – шумовите планине, венац шумовитих планина), или старог нам имена знаног Хемуса. Након многих погибија није се смело причати о њима, јер неки мислише да је тако боље зарад даљњег мира, а видимо докле нас је то све довело. Ћутање некада јесте злато, али како каже стара пословица „Заклела се Земља Рају да се све тајне сазнају“ тако све пре или касније „исплива“ на површину, а на овим просторима на којима је једино стална промена, сведоци смо како то онда изгледа. Многи су спречавани након минулих сукоба да се врате на своја огњишта, да кажу ко су, да кажу чему су све сведочили, и то је био манир који нас прати већ дуго.
Зато је сада на нама који сведочисмо шта се све то дешавало и шта се то још све дешава да говоримо, да не ћутимо, да не скривамо књиге, као што мораше моји преци скривати да су за време старе Југославије кришом читали књигу о Јасеновцу, да не скривамо истину. Много је истине овде скривено, ред је да добије место које заслужује. Дугујемо истину онима који после нас остају, како би спречили све оно што ми нисмо могли, како би се боље разумели и тиме било мање могућности за стварања мржње међу људима, тако да ништа не остане у сенкама, скривено и тиме лако за манипулацију оних који то желе, због само њима знаних циљева.
Ваш „експерт“ за правила Неда 24. март 2019. године
