Иако је његово дејство благотворно за кости, све преко милиграма постаје штетно за људско здравље, док и неколико пута мање количине су фаталне по биљни свет. У јаловини јадарита би га било у критичним количинима без обзира на технологију, а његово присуство у минералу повећава употребу сумпорне киселине.
Док се води интензивна полемика о литијуму, далеко мање пажње јавности заокупља екстракција минерал бора који садржи јадарит.
Према жељама компанија Рио Тинто, осим 58.000 тона литијум сулфата, план је да се годишње произведе 160.000 тона борне киселине и 255.000 тона натријум сулфата.
Бор се у природи не налази у слободном стању као и већина елемената већ у облику минерала, а најпознатији у последње време је јадарит. Ипак, он није једини.
Према речима Бранимира Јованчићевића, редовног професора Хемијског факултета у Београду, најпопуларнији је боракс кога чине натријум и бор, као и пробертит, а има их још.
Како наводи, методе за добијање бора односно борне киселине су доста сличне, без обзира о томе што минерали који садрже бор имају различиту структуру и кристалну решетку. На њих се делује концентрованом сумпорном киселином.
„Јадарит је силикатни минерал литијума, бора и натријума. Он се третира сумпорном киселином не само да би се добио литијум сулфат, већ и да би се оборила ПХ на три, како би се тада издвојила борна киселина. Она се тада добија у течном стању, а када се охлади она се кристалише”, каже Јованчићевић.
После тога, да би се одвојила борна киселина додаје се калцијум хидроксид подиже ПХ вредност и захваљујући њему може да се издвоје још гвожђе хидроксид и магензијум хидроксид, а остаје само литијум сулфат. Сам бор се добија електролитичким поступком или дејством калијума.
Јованичићевић каже за Н1 да је борна киселина само донекле споредан производ, али у суштини и није јер има своју широку примену. Та примена је до скоро била далеко већа него што је случај са литијумом.
„Примена бора је кренула у време старе Кине, Египта и Рима. Користи се у фармацетуској индустрији, а најважнија је примена у производњи стакла, као средство за брушење. Што је више борне киселине, стакло је отпорније и тврђе. Борна киселина се користи у индустрији керамике за добијање глеђи баш због чврстоће и сјаја“, наводи саговорник портала Н1.
Коришћење у стакларској индустрији могло би да значи и пораст цене, с обзиром на план да се напусти употреба једнократне пластике чиме би се очекивано повећало коришћење стакла, пре свега за амбалажу.
Милиграм за људе, још мање количине фаталне за биљке
Јованчићевић истиче да је бор потребан и људском организму за јачање структуре костију заједно са калцијумом и магнезијумом. Ако нема довољно бора промени се састав костију, однос магензијума и калцијума.
„То је случај са бором ако се узима у малој количини. Ако се претера, постаје токсичан. То је лепо недавно објаснила професорка физичке хемије Вера Дондур на јавном сервису. Биљке имају потребу за бором али у веома ниским концентрацијама, нанограмима. Уколико га има у мало већој количини постаје јако токсичан за биљке“, наводи професор.
Дондур: Мала је разлика између благотворности и токсичности.
Професорка физичке хемије Вера Дондур и државна секретарка у Министарству просвете је на јавном сервису истакла да други минерали који садрже литијум немају бор, а да је његово постајање у јадариту разлог за интензивније коришћење сумпорне киселине.
„Мала разлика између благотворности и токсичности. Бор је у малим количинама благотворан за живи свет, али за неки део живог света, попут биљки је брзо токсичан. Људи могу да пију воду која има највише 1 мг бора, а неке биљке не толеришу ни миллиграм, него кад пређу 0,2 мг крећу проблем са растом и репродуктивношћу биљка. То су познате ствари“, рекла је Дондур за РТС.
Јованчићевић каже да је немогуће сав бор превести у киселину и да ће увек остати макар мало у јаловини, чиме постаје загађујућа супстанца.
„Неће их бити у малим концентрације, али у апсолутним количинама ће га бити довољно да загађује“, додаје.
Један рудник – две депоније
Како је за Н1 саопштено из Рио Тинта, одлагање свог отпада планира се на две депоније. Одлагање рударског отпада планира се на депонији површине 27,8 хектара у склопу централног комплекса пројекта Јадар, на којој би, у просеку, годишње било депоновано 91.000 тона отпадног стенског материјала.
„Планирана површина депоније индустријског отпада износила би 167,12 хектара, у долини Штавице, која се налази око 14 км југоисточно од главног комплекса. На њу би, у просеку, годишње било депоновано између 0,8 и 1,12 милиона тона индустријског отпада, што би тачно зависило од количине остатака из процеса прераде који би сваке године били искоришћени за производњу пасте за запуну подземних рудничких тунела“, наводе из ове мултинационалне компаније.
Како наводе остаци из процеса прераде, односно сав материјал који преостане након издвајања три завршна производа из руде јадарита делом би био искоришћен као сировина за друге намене, на пример, производњу пасте за попуњавање рудничких тунела како би се спречило слегање терена. Преостали материјал, за који нема других намена, био би смештен на депонију индустријског отпада у долини Штавице, села које налази у Колубарском округу, 13 километара од Љига, 35 километара од Лазаревца, 51 километар од Чачка и 54 од Ваљева.
„Долина Штавице није богата подземним водама, не налази се у плавном подручју, нити је у близини значајнијих локалних речних токова“, наводе из Рио Тинта.
Тврде да ће јаловиште бити довољно обезбеђено фолијама и вишеслојним хидроизолацијама.
„Као додатна мера заштите, био би уграђен дренажни систем за сакупљање процедних вода, које могу настати услед падавина или продора вода у тело депоније“, и тврде да компанија сноси сву одговорност за све фазе развоја Пројекта, од истражних радњи до фазе затварања.
Цена бора од 800 до 5.000 евра
Цена бора односно борне киселине се у зависности од облика или чистоће. Професор Јованчићевић наводи да би борна киселина добијена директно из јадарита кошта око 800 долара/евра по тони односно 126.400.000 на годишњем нивоу.
„Ако се пакује за посебне сврхе, пречишћава, онда та цена иде на килограм. Недавно сам нашао податак да је паковање од килограма 630 динар, а тона око 5.000 евра, што би максимално могло да буде на годишњем ниову 790.000.000 евра“, наводи.
Два потенцијална налазишта код Ваљева
Професор каже да постоји интересовање за копањем минерал у околини Ваљева који у себи садрже веће количине бора. У питању су пробертит и сирелзит, минерали који су пронашли стручњаци са Рударско-геолошког факултета невезано за садашња истраживања.
„Плашим се да некоме не падне на памет да копа на том терену“, навео је наша саговорник.
„Теоријски је могуће провести слона кроз радњу лустера“
Много полемике у јавности су изазвале тврдње како процес у коме ће се користи еноромне колчине сумпорне киселине у стари није опасан. Јованчићевић каже да је сумпорна киселина, јака киселина, агресивна и уз хлороводоничну и бромоводничну, једна од најјаче три киселине на свету.
Према плану Рио Тинта мисли да користи 300.000 тона сумпорне киселине годишње, што је како истиче Јованчићевић 17-18 вагона сваког дана. Годишња производња у Србији је 420.000 тона.
Рударство не сме да буде стратешка грана
Према Јованчићевићу кључно питање је непостојање конкретне стратегије привредног развоја Србије и да рударство не сме да основа стратешка грана.
„Нема потребе. Може много других свари да буду основа и да Србија буде срећна држава са здравом и лепом животном средином. Прјекта Јадар делује као пројекта малог броја људи, који вероватно носи елементе корупције са собом. То је наравно тепо доказати али понашњеактера указује на то“, наводи.
Он каже да Србија има искуства са сумпорном киселином и да се производи у Прахову и у Бору где се издваја из бакра.
„Проблем је што би се на дневној бази трошиле око 820 тона дневно, 40 година. Та киселина би вагонима морала да се транспортују. У питању су велике количине опасних материја које би се довозиле из удаљених крајева“, објашњава.
Он сматра да када се транспортују количине токсичног материјала шансе да не дође до инцидента су мале, готово немогуће.
„Теоријски је могуће, као што је теоријски могуће провести слона кроз радњу лустера, а да ништа не разбије. Отприлике таква вероватноћа. Колико је опасна говори и податак да када сам радио са сумпорном киселином у лабораторији, панталоне су ми се бушиле само од само од паре киселине“, додаје.
„Нико није видео обећано постројење Рио Тинта“
Јованчићевић подсећа да је Рио Тинто направио постројење где би се третирало ископано, да су својевремено рекли да ће га показати, али да се то није десило.
„Одустали су изгледа од тога и то је оно што буди сумњу. У питању је постројење габарита једне собе које може да се допреми из Аустралије. До сада српска јавност није имала прилику да га види“, каже саговорник Н1.
Он наводи да би акциденти били нормална ствар, чак и уколико би се у потпуности поштовали процеси, а да је још један проблем контрола.
„Гаранције које за сада имамо долазе од Рио Тинта, али контролу мора да ради држава Србија. У овом тренутку, држава Србија није оспособљена да први валидну контролу процеса производње литијума сулфата. То ће вам рећи свако ко се бави овим послом“, додао је.
Јованчићевић сматра да је надлежна институција Агенција за заштиту животне средине “врло климава” са кадровима.
„Познајем људе који тамо раде, ту су и неки моји бивши студенти. Нису они лоши, напротив, али их мало, двоје-троје за целу државу Србију. Два најбоља хемичара су недавно отишла. Нити Рио Тинто улива поверење на основу онога што је радио до сада, нити држава Србија, чак и да има капацитета, имајући у виду како све то код нас одвија овај процес. Најважнији разлог зашто желе рудник у Србији иако доста руде има и у Немачкој, Аустрији, Чешкој због тога што знају да не постоје еколошки стандард. Рачунали су да могу шта хоће, али наишли су на тврд орах и сад су у чуду“, закључује Бранимир Јованчићевић.
Foto N1
Предраг В. Поповић Н1
