Епископ дизелдорфски и целе Немачке Григорије упутио је божићну посланицу верницима уочи најрадоснијег хришћанског празника, Божића.
Посланицу владике Григорија преносимо у целости:
Јер нам се роди дијете, син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: дивни, савјетник, Бог силни, отац вјечни, кнез мира! (Исаија 9,6)
Овим ријечима велики и славни пророк Исаија најављује долазак мира народу Божијем, који ће се остварити рођењем дјетета по имену Емануил, што значи Бог је сишао међу нас. Вијенац спасења Бог није положио на главу цару који бијаше на власти, него дјетенцету које се рађа. Заиста, моћ Божија се кроз нејако новорођенче пројави!
Ове пророчке ријечи Свети Оци тумачили су месијански и њихово остварење су, наравно, видјели у рођењу Господа Христа. Међутим, ако само мало боље размислимо, а вјерујем да ће се сви родитељи, баке и деке сложити са мном, свако новорођено дијете, донекле парадоксално, доноси мир у дом у који улази. Оно несумњиво са собом доноси и нову, изузетну динамику, тражи да му посветимо велику пажњу и бригу, жели да се игра, комуницира, радује и истражује свијет око себе. Ипак, и поред читаве те динамике у центру остаје мир, тј. спокој, и као предуслов који је дјетету потребан да би могло да чини све друго што жели, и као плод који оно, упркос свим напорима, доноси у животе својих родитеља. Када нема спокоја, дијете плаче, а сви знамо да нема много тужнијих и потреснијих призора од тога.
Чује ли данас, браћо и сестре, свијет овај дјетињи вапај?! Ако га чује, а игнорише – зао је, а ако га не чује и не труди се да ослушне – безуман је или равнодушан, што је, како нас учи Свето Писмо, једна од особина које Господ најдубље презире! Свакодневно свједочимо томе да дјеца широм свијета страдају, пате, болују, дрхте од хладноће и страха и умиру! Хоће ли Господ Богомладенац опростити сузе дјетиње? Велике су љубав и милост његова, али једно је сигурно: о своме Страшном суду поновиће оно што је већ једном рекао: Све што учинисте једном од мојих малих, мени учинисте! (уп. Мт 25,40)
Но, вратимо се тајни рођења Богомладенца! У једној својој чувеној бесједи, посвећеној наступајућем празнику, Св. Григорије Богослов вели како је Господње оваплоћење дјело чудесније чак и од стварања свијета и човјека (Бесједа 38.13). Он објашњава и зашто је то тако, па каже: Дјело стварања било је чудесно јер је Бог саздао биће слично себи, даровао је човјеку сопствени образ или лик; сада пак, у оваплоћењу, Бог постаје сличан томе бићу, односно Он савршено узима на себе људски лик, постајући у потпуности човјек.
И заиста, могли бисмо ово исто рећи и овако: пријатно је да желимо бити слични Богу, лакше је одлучити се за стремљење ка савршенству и лијепо је вољети оно узвишено. Али како ли је само тешко чак и помислити на то да онај који је савршен чезне за несавршеним, да онај који је најузвишенији воли оно што је понижено? Па ако би се још и могло рећи да чежња за Богом, за најузвишенијим, у нама често, када год паднемо, производи жалост и да нас боли, замислимо тек колико боли Творца то када његово љубљено створење, човјек, за којим жуди да буде у заједници, непрестано и изнова иде из пада у пад? Непрестано и изнова, чак и након што му је показао куда треба да иде, након што му је приправио пут и поравнао стазе (уп. Мт 3.3), након што га је узео на плећа и понио тим путем да како не запне о камен ногом својом (Пс 90.12).
И, гле, управо ово, како каже Богослов, понајвише приличи Богу. Јер Бог нас, додаће Григоријев велики тумач Св. Максим Исповиједник, није заволио као самога себе, већ више од себе (Писмо 44). Да, то је мјера божанске љубави! На другом мјесту (Таласију 64) Св. Максим каже да је Логос постао човјек како би божанску мјеру учинио нашом мјером: није савршен онај који, каже он, природно љуби ближњега свога као самога себе, већ онај који божански натприродно брине о ближњем и љуби га више него самога себе, баш онако како, натприродно, Бог љуби нас.
Дакле, љубљени народе Божији, Бог нас је задужио – оним што је сâм учинио, и то исто очекује од нас; оно што он јесте, то исто хоће да и ми сами постанемо и будемо, да достигнемо мјеру божанске љубави. Како божански премудро! Јер, видите, овдје заиста немамо изговора! За одсуство сваке друге врлине бисмо се могли позвати на нашу слабост, на нашу грешност и завапити му покајнички – помози моме невјерју (уп. Мк 9.24). А за недостатак љубави не можемо, јер гријех није изговор за недостатак љубави – и грешник зна и може да воли другога и нешто више него самога себе. Гријех није препрека за љубав! Међутим, љубав јесте препрека за гријех – ето, у томе је тајна божанске премудрости! Господ долази, другу заједницу заједничари, како каже Григорије Богослов, да нас на божански начин исцијели човјештвом, показујући нам да ниједна од наших слабости, само ако љубави имамо, не пријечи наш пут у Небеса отворена.
Али још једно морамо знати: ова божанска љубав, на коју смо призвани, само се у дјелима очитује! Она није тек некакво стремљење духа, пасивна добровољност и благонаклоност, већ дјелатни огањ који собом све обухвата. Син Божији је у човјеку запалио овај огањ силаском у утробу Дјеве и ми га више не можемо угасити. Међутим, до свакога од нас је да ли ћемо му се опирати, па ће нас он и даље неописиво болно, а бесплодно, пећи или ћемо се трудити да у њему сагоријевамо наше страсти, стремећи да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Мт 5.48). Тада ћемо, и једино тада, у том огњу осјећати топлину, свјетлост и надасве божанску радост! Радост Божића! Тада ћемо бити у стању да на божићној јутарњој служби искрено из срца кличемо управо ријечима Григорија Богослова: Христос се рађа, славите! Христос са небеса, изиђите му у сусрет! Христос је на земљи, узвисите се! Нека пјева Господу сва земља!
Мир Божији, Христос се роди!“
Vladika Grigorije Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
