Ако сте мислили да је само на Клиници за ендокринологију и дијабетес Универзитетског клиничког центра Србије (УКЦС), чекаоница као из филма страве и ужаса, преварили сте се. Нажалост, у већини београдских државних болница, пријемне амбуланте неугледне су и неусловне за тешко оболеле, који у њима седе минимум четири, а некад и до седам сати дневно, чекајући да прођу све неопходне прегледе. Осим оронулих просторија, непријатног мириса влаге, буђи са зидова и тоалета који најчешће нису у функцији, мучнину код сваког пацијента који уђе на врата клинике, прво изазове језива гужва и десетине оболелих, који само што не седе једни другима у крилима.
Руинирани амбијент чеконице у којој су принуђени да седе пацијенти оболели од дијабетеса, штитасте жлезде и свих ендокринолошких и метаболичких болести, на Клиници за ендокринологију, који нас је ужаснуо, навео нас је да обиђемо и неколико болница у њеном комшилуку.
Наиме, оно што прво упада у очи је тешко подношљива – гужва!
„Седим од девет сати јутрос, а сад је близу два поподне и још нисам све завршила. Била сам на неким прегледима, али опет морам да чекам одређене анализе. Ово ми није први пут да сам овде. Сваки пут кад дођем знам да ће ми у чекаоници проћи цео дан. Имала сам заказано, као и сви ови силни људи око мене, тако да не смем да се буним, али је страшно што са боловима седимо у овој загушљивој чекаоници, из које не смем да мрднем да не пропустим прозивку, а и да не изгубим место за седење“, кроз маску, једва чујно, рекла нам је Вера Поповић (60), са којом смо причали у чекаоници Клинике за очне болести УКЦС.
У дечијим одељењима ситуација је нешто боља.
„Чекали смо око два сата, што није толико страшно. Ћерка има честе упале уха, па смо добили упут за ОРЛ, заказан јој је преглед, али смо опет морали да чекамо јер су гужве ненормалне“, каже Јелена Војиновић (30), мама петогодишње Кристине.
На самом улазу у зграду, у којој је смештена амбуланта за ОРЛ и максилофацијалну хирургију, пацијенте чека заборављена, попуцала, делимично тапацирана стара клупа и гомила набацаних поцепаних књига око радијатора и кеса за ђубре. Кроз оронула врата са којих се фарба одавно ољуштила, оболели морају да прођу како би ушли у чекаоницу за амбуланту.
Било да сте на дерматовенерологији или у Очној болници, на ОРЛ, на неурологији и психијатрији, у свакој клиници, у чекаоницама ће вас дочекати смркнута лица десетине болесних људи, који су заборавили и кад су стигли, и сели на ону пластичну столицу, чекајући да прозову њихово име.
„То што је неуредно је мањи проблем, не могу да схватим да су стално оволике гужве и да седимо једни другима на глави сатима чекајући“, каже Драгослав (58), који је са супругом чекао преглед на Клиници за дерматовенерологију.
Поједини су и заспали, заузимајући тако минимум две столице, па их „комшије“ пацијенти мрко гледају и повремено гуркају не би ли их пробудлили да ослободе то једно место, јер се чекаоница непрестано пуни. Многи од муке не могу ни да седе, већ шетају напред назад као у кавезу и броје сате и минуте које остављају на овим мемљивим местима.
Лекари и медицинске сестре љубазно се свима јаве и моле их да „сачекају још мало и буду стрпљиви“, док нервозно пролазе ходницима и отварају и затварају врата амбуланти на сваких неколико секунди.
Писали смо више пута о најјезивијој чекаоници на Клиници за ендокринологију, чије су фотографије преплавиле интернет, а грађани који никада нису имали проблема са обољењима која би их одвела у ову зграду, не могу да се начуде, нити да поверују да такво место заиста постоји и да је намењено болеснима. Нажалост, истина је, а на само неколико минута хода, налази се нова зграда УКЦС, која шљашти у модерном и улицканом руху, а у коју је пресељено више клиника, укључујући и Ургентни центар Србије. Не знамо међутим, колико ћемо чекати на завршетак изградње друге куле УКЦС, а до тада су наши пацијенти осуђени да проводе своје време у поменутим хорор чекаоницама, на чију санацију и реновирање је и бог заборавио.
Јасно је свима да Србија плаче за стручним кадром, да нам недостају специјалисти који би, да их има, знатно убрзали успорену „траку“ за прегледе. Да има савести код надлежних, чекаонице би блистале са новим плочицама и удобним фотељама, сликама и шареним бојама, мирисале на цвеће и освеживаче ваздуха, а сви тоалети били би у функцији. Гужва би остала само ружно сећање, ако бисмо уместо два, имали по шест специјалиста у свим амбулантама. И колико год тренутно да их има, нама је неопходно тродупло више, јер број оболелих незаустављиво расте, гужве су нам постале уобичајане, а седење од по неколико сати у руинираним чекаоницама пред вратима лекара, нормално и подрзумевајуће.
Ана Марковић Нова
насловна Foto: Foto:FoNet/Marko Dragoslavić, Nova.rs
