Дођу људи, питају за цену и оду, углавном је тако, каже репортеру Данаса продавачица цвећа у пешачкој зони у Врању, која, са својим колегама, продаје робу пригодну за данашњи празник, 8. март. И нема на тезгама на врањском шеталишту само свећа и цветних аранжмана, већ и – магнета, привезака за кључеве, дечјих играчака, пластичних посуда и чинија за храну, есцајга, чак и гардеробе.
Свега има, рекло би се, само пара нема. То нам потврђују и купци и продавци.
„Овај цвет ти је 500? Ајде, спусти мало“, покушава да „извуче“ повољнију цену једна госпођа.
Иако су продавци од јутарњих сати за својим тезгама, с времена на време се мора „појачати“ понуда биљака због продаје.
„Ређај, не питај ме“, говори жена свом мужу који јој помаже да донесе картонске кутије са цвећем и наређа их у врсту, једну до друге, као за изложбу, а онда се обрати својој колегиници за суседном тезгом: „Ништа без мужа!“
Робе има на делу шеталишта од зграде некадашње фирме „Новоградња“, па, отприлике, до Народног музеја.
„Траљаво иде, види се да људи немају пара. Симболично купе по један каранфил или ружу. Тешко се одлучују за ове веће и скупље декорације. И ценкају се, они као да мисле да смо ми на пијаци. Желе да прођу јефтиније“, смеје се Сања Дунчић, продавачица цвећа.
Сања, такође, прави и лизалице, а у овом послу је 20 година.
„Праве се од шећера и боје. Правим и шећерну вуну и кокице, а декорација зависи од празника – може бити божићна, осмомартовска и ускршња. Много људи купује ова срца са натписом“, каже она.
Један од оних, који у пешачкој зони у Врању продаје робу, је и Ненад, на чијем се штанду налазе играчке за децу.
„Стално покушавају људи да оборе цену било чега. Веома слабо иде продаја, право да вам кажем. Свако хоће да прође јефтиније. Видим и ја одавде, са свог места, продају се каранфили за 100 или руже за 150 или 200 динара. Ситнице. И ја продајем само ситнице. Од 4. марта је овде била дозвољена продаја, а ја сам ту од шестог“, говори Ненад.
„Колико су кактуси?“, упита млађа жена, а када јој продавачица одговори: „Имате од 100, 200 и 300“, ова само оде, без речи.
На тезгама се налази и „вештачко“ цвеће, односно оно из домаће радиности, прављено од различитих материјала.
„Корпица је направљена од шишарки, машнице од џака, а латице од папира за печење. То ћерка и снаја раде, ја само продајем. Месец дана пре празника почну да праве цвеће и аранжмане, да има довољно за продају. Самоуке су, почеле су да овако праве цвеће из радозналости, па после је то прерасло у љубав“, каже госпођа из села Буштрање код Врања.
Додаје да продаја „слабо иде, немају људи новац“.
„Дођу, погледају, питају за цену и оду. Ево, цене ових аранжмана су од 400 до 600 динара. Али, и то је људима много. Ћерка једну корпицу може да направи за дан, али ту се цени ручни рад“, појашњава наша саговорница.
Да је криза већ закуцала на врата многих наших суграђана, сведоче и речи млађе жене која цвеће продаје испред књижаре.
„Људи немају пара за ружу. Мада сам ја више данас продала аранжмане, него руже. Сваке године сам овде. Иначе се бавим производњом цвећа, имам пластенике“, каже она.
Посебно наглашава „скупе таксе“ за закуп тезги.
„За два дана продаје – 50 евра, како би изложила своје цвеће. Ја продајем овде, а мама продаје на другој тезги. Баш слабо иде. Руже ћу, изгледа, да сачувам за себе. Скупе су руже, баш скупе. Дођу људи, питају за цену и оду, углавном је тако. Све је поскупело, па не може да се продаје испод набавне цене“, говори ова Врањанка.
„Није скупо, лепо је“, одговара старија госпођа на питање новинара о цени корпице са ружама.
Сурхан је из Бујановца, а на својој тезги не продаје цвеће, већ гардеробу и судове.
„У Врање долазим јер је боља зарада. Боља је прилика, има више људи. Овде сам искључиво јуче и данас, због осмог марта. Мени су и трошкови високи, 6.000 за ова два дана колико ћу да продајем. Ово све мора да се прода, да се ту урачуна трошак, па ако нешто онда остане… Некако преживљавамо, мада је криза, незгодно је“, каже Сурхан за Данас.
Двојица мушкараца код тезги коментаришу о куповини орхидеја.
„Орхидеја у овом великом прехрамбеном маркету 300, овде, на тезгама, више од 1.000 динара. Ко ће то да купи“, вајка се један, док други само слегну раменима, као да одобрава.
Продају се и привесци, ручни радови од дрвета, а жена за тезгом рече да она само продаје, те да је творац ових сувенира – њена сестра.
„Моја сестра прави ово, по наруџбини. Супер иде продаја, заинтересовани су копци. Другачији је поклон од, на пример, цвећа, интересантнији“, каже она.
„Колико вам је овај аспарагус“, упита госпођа, а чим доби одговор да је цена аранжмана 300 динара, процеди кроз зубе да „није скупо“.
„Двапут продају исту икебану“
Од Винке, која већ 17 година продаје на улици током празника, Врањанци највише купују собно цвеће и кактусе.
„Слабо иде, осећа се криза. Ценкају се људи, како не, али треба да знају да и нас кошта, имају и продавци трошкове. Сад су увели неке нове таксе. Папрено је скупо, око 9.000 динара за таксе и издавање тенде. Најтужније је што поједини власници цвећара које су близу гробља, када ви купите скупоцену икебану и однесете је на гроб, они вас прате до гроба и, када се удаљите, они узму икебану коју сте оставили и опет је продају. И ви, када сутрадан опет одете на гроб, видите да икебане нема“, каже Винка.
Душан Пешић Данас
