Почетна » Честитамо! Јер, веровали или не… управо сте спасили један живот

Честитамо! Јер, веровали или не… управо сте спасили један живот

од admin
0 коментар

Сећате ли се оног необичног момка, Јован Симић се зове, има необичан хоби да, иако је без посла, гледа стално како да помогне онима који су у невољи? Ма, сећате се сигурно тог београдског студента, дигао је целу Србију на ноге прошле године када је, баш у ово неко време, решио да прода оно што највише воли да би помогао тешко болесној девојчици, коју није ни познавао? Ето, видите да се сећате. Свашта ми знамо, само нам се често деси да се не сетимо одмах лепих ствари, окружени и скоро смрвљени оним ружним и тужним. Али, не да се народ овде. И, ово је једна лепа прича о њему. О нама заправо. И о теби, читаоче.

Јован Симић је у априлу прошле године сазнао да нека њему непозната суграђанка, тада деветогодишња Нађа Новаковић, болује од ретког, баш ретког облика леукемије и да јој смрт галопира у сусрет, иако је спас могућ.

Само, тај спас на овој кугли земаљској кошта 300.000 евра, колико њени родитељи, Александар и Ангелина, као и сестра Јана, никако нису могли да скупе. Да, толико кошта, јер је то цена лечења на елитној клиници у Немачкој у којој, наравно, раде људи, чији огроман труд понекад буде успешан, а понекад и не. Како смо ми, као друштво, дозволили да нам са наших елитних дечјих клиника буду, сада већ давно, отерани људи који су први у овом крају света радили трансплатацију коштане сржи, па сада морамо да се уздамо у чудо, како би се новац скупио и деца слала у иностранство, питање је за неке друге прилике. У овом случају, било је питање – да ли устати и кренути у немогућу мисију, јер је у земљи Србији немогуће тек тако скупити малтене хиљаду просечних плата, да ли заиста устати, или одустати.

Јован Симић није постављао то питање. Имао је нешто мало дресова познатих спортиста, које је годинама скупљао, углавном добијао од људи који су га знали, а који су знали и за ту његову љубав. Али, он је решио да се те своје љубави одрекне, како би, ако је икако могуће, помогао девојчици коју не познаје.

Писали смо вам о тој његовој жељи да прода дресове. А онда, на ту његову аукцију на коју смо вас уз малу помоћ Иве Андрића баш ми позвали – и то баш вас, дошао је и онај обичан дивни свет, каквог итекако има код нас, а и неки чувени спортисти. Многи су донели дресове, а сви, колико су имали, новац. Куповао је дрес Звездаш од Партизановца, Партизановац од Звездаша, помагале су и неке фондације… Скупљено је толико десетина хиљада евра да је вера у почетак Нађиног лечења нарасла.

Чак и пре саме аукције, јавили су се неки људи, директно родитељима и не само понудили помоћ, већ одмах послали. Рецимо, наш кошаркашки репрезентативац Милан Мачвана је, не желећи да се то јавно сазна, попут оне библијске поуке „А ти, кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја“ (односно „не труби да си помогао, просто – помози“), дао 20.000 евра. Ми, новинари, некако… нисмо хтели да му кваримо тај тихи план, али смо и мимо његовог знања и одобрења то објавили, не да бисмо се похвалили шта смо сазнали, већ да бисмо нам свима нама указали на пут. На Људе који су ту, међу нама.

На Данка. На Милана. На Сашу. На Ненада. На Милоша. На Јована, који је потом организовао такву акцију и у Новом Саду. На добре људе који су решили да сниме документарни филм, пратећи сваки тај корак, како би потом, а требало би то на јесен и да обелодане, показали како може да се помогне и некој другој Нађи.

Ма, на све вас који сте, чак и када нисте могли да купите или поклоните неки свој дрес, делили тај наш текст, тај наш људски позив, по друштвеним мрежама, мејловима, говорили о томе пријатељима. Да није било тако, не би та прича била једна од најчитанијих у историји најчитанијег сајта ког Србија има.

Да није било вас, да није било свих нас, мала Нађа не би могла да крене у Немачку.

Али, тамо, у далеком Фрајбургу, трансплатација није успела. Тачније, тај девојчурак је није добро поднео.

Сати су пролазили. Дани. Мучни, мучнији него пре.

Хоће ли преживети?

Да ли ће тај други покушај бити довољно добар? Да ли ће љубав стотина хиљада бити јача од смрти?

Друга трансплатација је обављена, дивни лекари су дали све од себе још један, последњи пут.

И…

Сада ћемо сви мало да ћутимо.

И гледамо ове фотографије. Забележене су малтене малопре, у Београду.

Нађа је здрава.

Стигла је кући.

Ту су јој дочек направили њени другари и другарице, што ће уједно бити и последњи кадрови документарног филма који вам споменусмо.

А ту, међу њима, клечећи, у десном ћошку фотографије, у име свих нас био је и Јован Симић.

Чучнуо је, па клекнуо тамо пред дечјим осмехом.

И, сад може да се усправи, као Човек.

Као што можете и сви ви.

Јер… веровали или не, управо сте спасили један живот.

Д. Николић      Блиц

 

Можда ти се свиди

Оставите коментар

8 + five =