Сваког осигураног становника Србије здравство кошта око 1.000 евра годишње или око 118.000 динара, лечио се он или не у том периоду, израчунали су „Доктори против корупције“. Са друге стране, министар здравља Златибор Лончар после чувене изјаве да ће пацијенти по завршетку лечења добијати рачун за то да би видели колико услуге коштају, истом приликом је оценио да стањем у здравству нису задовољни људи у Министарству здравља, али ни пацијенти, пише Данас.
Уколико се узме у обзир да сваки запослени у држави плаћа обавезно здравствено осигурање од 10,3 одсто на бруто плату без могућности да утиче на то, пише Данас, онда је потпуно легитимно очекивати благовремену, прихватљиву и сврсисходну здравствену заштиту, а не оцене и процене о томе да ли је и ко задовољан или не.
Драшко Карађиновић, координатор НВО Доктори против корупције, каже за Данас да се наплаћивањем 10,3 одсто сваком осигуранику на бруто плату прикупи годишње 550 милијарди динара или 4,6 милијарди евра.
Здравство – рачуница
„На овај износ требало би додати још 1,9 милијарди евра које грађани плате из џепа за услуге у приватном здравству. У збиру, укупна државна и приватна потрошња за здравство прелази 10 одсто БДП, што је између 6,5 и седам милијарди евра на годишњем нивоу. На овај износ треба додати и капиталне инвестиционе трошкове као и субвенције својим здравственим капацитетима близу 160 локалних самоуправа. Значи, када се све узме у обзир и подели са бројем становника у Србији, сваког грађанина здравство кошта бар 1.000 евра годишње, лечио се он или не. Уједно, важно је подсетити да упоредиве државе троше на здравство од шест до осам одсто БДП“, објашњава он за Данас.
За примере упоредивих земаља, пише овај медј, он подсећа на податке Светске здравствене организације (СЗО) о укупним издацима за здравство као проценат БДП.
„Мађарска 8 одсто, Грчка 9,8, Румунија 5,3 и Бугарска 7,4 одсто. Недавна изјава министра Лончара `да пацијентима на крају лечења када излазе из државне болнице треба дати рачун да виде колико то све кошта` изазвала је бурне реакције у јавности. Несмотреност изјаве оставља утисак љутње министра на грађане који захтевају квалитетније здравство. Међутим, бурне реакције су последица општег незадовољства стањем у здравству, а конкретан повод су (пре)дугачке листе чекања на дијагностичку или терапеутску услугу у државном дому здравља или болници, које тај исти грађанин финансира, из своје бруто зараде и то процентуално од 10,3 одсто“, наглашава саговорник Данаса.
Здравство и тежина проблема
Карађиновић за Данас указује на тежину проблема и сагледавањем основних чињеница: Србија на својих 6,7 милиона становника има преко 34.000 лекара и 9.000 стоматолога што је, како каже, знатно више од просека по глави становника од оног у земљама ЕУ.
„Србија има и већи болнички креветски фонд од просека раније поменутих земаља. На жалост, резултати су поражавајући: Србија је у врху Европе по смртности од најчешћих патологија, кардиоваскуларних и онколошких обољења, 700.000 грађана или 12 одсто становништва нема ниједан зуб… Укратко, постоје кадрови, инфраструктура, финансије, али резултат упорно изостаје. Закључак је јасан: здравствени систем је очигледно погрешно постављен, а то резултира негативним исходима упркос високој потрошњи па је и незадовољство грађана оправдано. И не би требало да буде места љутњи већ конструктивном решавању проблема“, мишљења је тај лекар, пише Данас.
Он предлаже, пише у тексту, и могућност решења тог бесциљног лутања од методе до методе за побољашање здравствених услуга, посебно уколико се узме у обзир да у Србији раде нека врло чувена имена, чак и у свету, имамо опрему, неопходне кадрове, али адекватне капацитете.
Могућа системска промена у здравству
„Стога би било корисно да министар размисли и понуди системске промене које би здравство учинило ефикаснијим, рационалнијим и доступнијим. Системске промене подразумевају промене системских закона, а ту је свакако приоритет укидање могућности допунског приватног рада државних лекара и стоматолога нормиране у Закону о здравственој заштити. Много пута су описане штетне последице легализованог конфликта интреса. Укратко, легални конфликт интереса снажно смањује продуктивност у државном здравству и пропорционално томе ствара вештачке листе чекања на преглед, снимак, дијагностику и интервенцију. Што су дуже листе чекања, односно што је доступност услуга мања у државној установи, већа је тражња у приватном сектору“, наводи он за Данас.
Подсећајући да су грађани безмало били жртве описаног системског конфликта интереса и са оправданим гневом коментаришу ово своје искуство, он још наводи за овај медиј: „Грађанин, приморан да се лечи у приватној пракси, поново плаћа услугу коју је већ платио кроз допринос (оних 10,3 одсто сваког месеца од бруто зараде), али овог пута из џепа. И врхунац парадокса који снажно иритира: грађанин-пацијент често плаћа истом државном лекару који је сада у улози приватника, а до кога није могао да дође због дугачке листе чекања у државном здравству“, наводи он за Данас, подсећајући да су грађани безмало били жртве описаног системског конфликта интереса и са оправданим гневом коментаришу ово своје искуство“.
Карађиновић додаје за Данас и да „на опасности од ове фундаментално промашене норме, а која компромитује функционисање целог здравственог система је, у неколико наврата, указивала и Даница Грујичић, претходна министарка здравља.
Указивања Данице Грујичић на проблеме у здравству
„На жалост, та указивања, храбра али недоречена, нису довела до укидања системске коруптивне норме. Учећи се на, условно речено, неуспеху своје предходнице, пред министром Лончаром у његовом садашњем мандату, су две могућности: да се задржи у оквирима анахроне матрице садашњег декадентног модела и задовољи активностима квантитативне природе, или да направи заокрет ка другој могућност која подразумева квалитативне промене здравственог система и реформску имплементацију структурних решења из успешних транзиционих држава. Од спремности на укидање озакоњеног конфликта интереса ће зависити правац кретања српског здравства у наредном периоду“, предлаже саговорник Данаса.
Да је читава ситуација која траје деценијама уназад неодржива, пише Данас, указивали су и Драган Милић, кардиохирург из Ниша, пре неколико дана, рекавши да су листе чекања полигон за коруптивно деловање, али и већ поменута екс министарска Грујичић која је навела да се листе чекања у ортопедији намерно праве да би пацијенти одлазили код приватника и плаћали из свог џепа лечење.
„Ви, преподне радите у државној фирми, а поподне приватно“
„Ви преподне радите у државној фирми, а онда поподне одлазите да радите приватно. Приватна пракса мора да постоји и не желим да ме неко схвати погрешно, нисам против приватне праксе, штавише, мислим да би требало да се изједначи са државном праксом, али је директан конфликт интереса кад радите истовремено на оба места“, казао је Милић, пише Данас.
Ово досад речено је само једна страна медаљ. Очигледно је велики и брисан простор у читавој тој замршеној причи и део који се односи на права пацијената, наводи се у тексту, и то у смислу да ли они успевају лечење да добију на време, онда када им је то заиста потребно обијајући притом прагове установа и бесомучно зовући разне кол – центре да закажу преглед. Али и не мање битно, шта ће пацијенту рачун после пружене здравствене услуге јер, пише Данас, под један – већ ју је платио (10,3 одсто од свог бруто личног доходтка), а под два – која је употребна вредност те информације уколико пацијент није организатор здравственог система у Србији, већ само његов корисник?
Прилично недоречено
Зато, Хајрија Мујовић, докторка медицинских права на Институту друштвених наука и поредседница Удружења за здравствено и медицинско право, подсећа за Данас да је министар Лончар остао прилично нејасан када је рекао ту ствар о издавању рачуна пацијентима после порегледа само да би видели шта колико кошта у државном здравству.
„Утисци после те изјаве су различити, али се не схвата разлог уручивана рачуна. Не знам колико су пацијенти заинтересовани да виде рачуне уколико им се већ издваја износ од личног дохотка за обавезно здравствено осигурање. Са друге стране, ако размишљамо о томе да ли за средства која се издвајају за здравствено осигурање постоји информација како се она троше и да ли добијамо квалитетене услуге за тај новац, да ли су листе чекања предугачке и да ли све то може да буде боље, онда све то везујемо за квалитет здравствене услуге“, истиче Мујовић за овај медиј.
Додаје за Данас да јој се чини да постоји незадовољство грађана да не могу адекватно и на време да добију здравствене услуге.
„Сада можемо само да апелујемо да се ствари мењају. Могуће да је намера Лончара у вези са издавањем рачуна да се покаже и да се доста велика средства издвајају на лечење пацијената или да су те услуге јефтиније у односу на приватни сектор. Остао је дужан за објашње грађанима шта ће им тај рачун. Ако бисмо сад гледали стриктно, по Закону о правима пацијената, пацијент би требало да зна унапред колико ће нека услуга да га кошта, а не после прегледа“, објаснила је она, пише Данас.
Shutterstock/Proxima Studio
