Као резултат вишемесечних радионица о продукцији, монтажи и снимању, које су похађали основци и средњошколци из Долова, снимљен је хибридни документарац “Доловобоок”. Млади Доловчани разговарали су са старијим суграђанима о њиховој младости, а филм је замишљен као друштвена доловачка мрежа.
“Они су поредили комуникацију пре тога, шта је некада био корзо, то је можда оно што је данас Тиндер. (…) Имамо једног мајстора који је први успоставио разгласну станицу тј. звучнике преко којих је обавештавао раднике око њива, ако се некоме изгуби овца, он је био једна врста Твитера данас. Имамо занимљиве приче из биоскопа, слушали смо о љубавним причама које су ту настајале, бракови који и дан данас постоје”, каже једна од покретачица иницијативе Марија Родић.
Филм је рађен хибридно, миксом савремених начина монтаже и традиционалних интервјуа. Млади, који су похађали радионице, интересовали су се за различите жанрове и послове – док су неки снимали, неки су радили продукцију. Осим што су научили и стекли нове вештине, рад на филму подстакао је младе да истражују своју заједницу.
“Радили смо са младима и тинејџерима да кроз различите уметничке алате, у овом случају филм, да их анимирамо да истражују своју заједницу, да се укључе у неке теме, да се кроз уметност изразе, а у овом конкретном случају смо се фокусирали на нематеријално културно наслеђе у Долову”, каже Родићева.
Дом културе у Долову поново окупио младе
Све радионице које су могле да се одрже уживо биле су у Дому културе у Долову, у некадашњој биоскопској сали. Када због целокупне ситуације са коронавирусом окупљања нису била могућа имали су онлајн радионице.
“Имали смо радионице о дигиталним медијима, па је и било занимљиво да се одржи онлајн. Долазили су нам млади из Панчева, али и из села у близини. Заинтересованост младих је била све већа, па их је и временом било све више”, каже она.
Припремање за снимање, као и само снимање филма привукло је пажњу свих мештана, па су се осим младих укључили и они старији.
“Оно што ми је нарочито драго је што поред њих су се укључили и старији суграђани, да дају интервјуе, да објашњавају како су се игре играле у њихово време, дају реквизите… Заиста нисам очекивала да ће и директор Дома културе да се укључи који је чак и снимио сонгове за филм, одсвирао и отпевао. Тако да сада имамо и ауторску музику за филм”, наводи Родићева.
Током трајања радионица је, додаје, свима било лепо и пријатно, а и много су научили једни од других – и млађи од старијих и обрнуто.
Иначе, удружење “Сатибара” које је покренуло иницијативу “Поздрав из краја”, основало је инклузивни филмски клуб “Мој крупни план”, који постоји од 2016. године у Београду. Идеја им је да децентрализују уметност и културу. У почетку су радили једнократне филмске кампове од по неколико дана, а ове године су успели да организују програм од осам месеци у селу.
Уз подршке на сајту промени.рс успели су да у Долову организују вишемесечне радионице и тако на свој начин децентрализацију културу. Родићева истиче да би један део можда и могли волонтерски да одраде, али пошто је иницијатива била у Панчеву, морали су да аплицирају за средства преко овог сајта.
“Много значи када можете да направите план, а потом и испланирате даљи ток рада јер самим тим можемо да укључимо више људи”, каже Родићева.
“Много значи када можете да направите план, а потом и испланирате даљи ток рада јер самим тим можемо да укључимо више људи”, каже Родићева.
Иначе, Сатибара, од које је настала иницијатива “Поздрав из краја” основана је са циљем да се удруженим снагама производе активистички садржаји и афирмише филмска и позоришна култура и слобода. Временом су се највише посветили филмској уметности као језиком којим се боре против дискириминације и којим желе да допринесемо здравијој и равноправнијој заједници. Сатибара је члан Независне културне сцене Србије (НКСС), а свој највећи допринос друштву пружа кроз МикроФАФ фестивал, пројекте за младе и ангажована филмска остварења.
Фото: МРЦН
