Док је још била девојчица, Сандри је пукло слепо црево, што је у каснијем периоду живота утицало на њено здравље и изазвало јој проблеме са зачећем. Била је јако млада када је почела са анализама и када јој је установљена потпуна непроходност јајовода. Једина опција за њу, била је вантелесна оплодња.
Када је имала 29 година, Сандра је први пут отишла на вантелесну оплодњу.
„Од тада, па до рођења наше Љубице, имала сам 13 поступака. Она је рођена из 14. покушаја. Иако сам много пута пролазила кроз процедуре ВТО, први неуспели покушај био је најтежи. Тада се све наде, сва вера и све жеље распрсну. Све је потонуло. Међутим, усправила сам се сваки пут и изнова настављала. Поставила сам себи границе у глави, докле ћу и шта ћу и пошла путем до краја. Наравно да нисам очекивала да ће бити баш оволико поступака, али живот нас није мазио. У току тих 14 покушаја, било је чак и мало више ембриотрансфера, јер смо понекад имали и замрзнуте ембрионе. Сваки пут била је присутна велика нада и сваки пут би нас стигло велико разочарење2. сећа се Сандра најтежих момената.
Онда се у једном покушају десило зачеће, вантелесна је успела.
„Успела је све до 11. недеље, када се догодио спонтани побачај. То смо јако тешко поднели. Једва смо стигли до неког успеха и онда опет велики пад. Таман смо помислили да имамо нешто у рукама, а десила се тако велика бол. Тада смо направили највећу паузу, око годину дана нисмо улазили у процесе. Онда смо ипак смогли снаге и наставили даље, до краја. На мене је сваки овај процес утицао психофизички, однео ми по део срца и никада то нећу заборавити, нити ће те ране зацелити. Борите се са самим собом, са окружењем, са људима, са свим мислима које вас опседају. Скоро шест година водим Удружење ‘Шанса за родитељство’ и у контакту сам са много парова који имају проблем са зачећем, а то ми је давало снагу и мотивацију да наставим и ја. Нису ни били свесни колико су ми помагали. Морала сам због њих да будем јака. Сваки пут искористим прилику да им се свима захвалим. Много је лакше кад сте окружени људима који имају исти проблем, јер они мене разумеју, а разумем и ја њих. Тако су некако протекле године, у обостраном бодрењу“, прича мама мале Љубице.
Сандрин супруг био је и њена највећа снага.
„Уз његову подршку и ослонац натерала сам се да не одустајем. Без њега не бих вероватно могла даље, али је непрекидно понављао реченицу ‘да ћемо бити родитељи, и да и ако не будемо, нисмо заједно због деце, већ зато што се волимо’. Љубав ме је одржавала. Зато се и Љубица сада тако зове, јер је сва саткана од љубави која траје годинама. Људи из Удружења ‘Шанса за родитељство’, чланови и нечланови, моје сараднице, сви они су ми свесно и несвесно помагали да наставим. Разумевање, подршка, слушање и љубав. Можда је то рецепт?” закључује Сандра.
Вантелесна оплодња, каже она, није увек успешна, успех је свега 30 одсто, а многи парови немају среће и морају више пута пролазити кроз процес.
„Године праве највећи проблем, зато што у процес лечења треба да улазимо млађи, тако су шансе веће. Ипак, понекад, неко просто нема среће чак и кад је млад. Вантелесна емотивно исцрпљује човека. Никад ми хормони које сам примала нису сметали, али зато сам водила емотивне битке сама са собом. Треба то издржати и истрајати. Немате избора, морате даље” наглашава мама, која се 14 година борила да роди дете.
Неизвесни и компликовани покушаји вантелесне оплодње, утицали су и на Сандрин брак.
„Било је периода удаљавања, свађања, жеље да одем, да ослободим мужа, а било је периода када смо се само грлили и чекали да бол прође, али је љубав са великим Љ увек надвладавала све. Суштина је да пар који пролази кроз ово треба да зна да ће бити тешко, али да ће успети само ако има љубави. Људи из окружења сваког пара који пролази кроз ВТО, њихова породица и пријатељи, уколико немају проблем са зачећем, не могу да схвате те проблеме. То од њих не треба ни очекивати. Од њих треба само да очекујемо да нас саслушају, да слушају све оно што нам је на срцу и у души, не да нам дају сувишне савете јер све што постоји, ми смо већ чули и пробали. То је за мене подршка, саслушати. Стручна подршка је нешто друго, онда потражите психолога или психијатра, који ће дати конкретне савете да превазиђете емотивне и психичке ломове“, саветује Сандра.
Док пролазите кроз ВТО најтежи је неуспех, он разара.
„Примате хормоне, боцкате се, идете на ултразвукове, пункције, пијете суплементе месецима као припрема, не једете оно што бисте желели и све уложите у тај покушај, и онда он не успе. То вас заиста разори. Баци вас на под. Онда сваки пут морате устати опет и кренути циклус испочетка. То није лако. Сваки пут вам треба више снаге, а снага се губи. Кад стигне резултат БетаХЦГ теста ноге вам се тресу, тешко је и стресно. Најлепши је наравно коначни успех, нема му премца. Најлепше је кад држите бебу у наручју и миришете је. Кроз све ово поново бих прошла да морам, без обзира што знам колико је тешко. Кад погледам Љубичине очи и осетим њен мирис, сетим се свих 14 покушаја и сад знам да је вредело. Ниједан поступак ту није био случајан и није мој пут, овако тежак, био случајно дат баш мени” са осмехом прича наша саговорница.
У процесу ВТО, жена је „мотор“.
„То стално наглашавам. Оне вуку конце, оне реагују. Ретко се мушкарци много ангажују. Жена је та која прима хормоне, иде на прегледе, успављују је како би извадили ћелије, она ишчекује резултат јер у њој је ембрион, будућа беба. Мушкарац јесте укључен, али не толико и не на исти начин. А треба више да буду укључени, треба да буду непрекидно уз жену, па и на прегледима, консултацијама… Све је више таквих парова који стоје раме уз раме на сваком кораку, заједно. Није тако било некада до нашег оснивања. Највише љубави видела сам код парова који заједно улазе у лечење неплодности. Подршка коју једно другом дају је немерљива. То је снага. Зато је важно да заједно пролазе кроз све и да заједно болују уколико дође до неуспеха, али и да се заједно радују када се деси успех. Важнно је да сви парови поставе себи границу, да не одустају од ње и да поставе себи циљ и да не одустају од њега. И да знају да је љубав најважнија у овом процесу, у којем је такође битно да никада не изгубимо себе” поручује Сандра.
