Свакодневни раст цена нафте, ђубрива, препарата и свега што иште пољопривредна производња, уз потпуну неизвесност тржишта, дају све мање наде и шансе да се на селу може живети од пољопривреде.
Ђоко Секулић из Волујца код Ужица, после сушне и лоше године, каже да се још једна таква година не би могла поднети. „Не зна се шта ће бити, на ову цену ђубрива и свих улагања, нема од нас ништа. Још ако година опет буде лоша, стварно неће ваљати а све поскупљава. Ја сада продајем кромпир овде на тезги по 50 динара за килограм, да би имао икаву рачуницу у односу на све што плаћам и улажем, требало би да је 150.
Рентабилније је било прошле године када је кромпир био 30, него сада јер је све друго било јефтиније. Највећи проблем је цена ђубрива“, прича за Нова.рс Секулић.
Пролеће долази а са њим и сетва. Секулић каже да мора опет сејати али опрезније, доста мање него до сада.
„Још ове године ћу уплатити закуп тезге, да видим шта ће бити али видећемо како ће бити и да ли ће се моћи даље. Од 1980.године продајем на пијаци, нисам се до сада замислио да ли ћу имати рачуна за даље, сада сам озбиљно замишљен али пробаћу још ове године, само да не буде суше, ако буде нигде нас неће бити.
После толико година имам своје муштерије и то ми даје сигурност, иначе сада не би могао из почетка, то би био велики ризик и минималне шансе“, додаје Секулић.
Према Секулићевим речима, данас у Србији за пољопривредника нема сигурности, ни небо , ни држава, ни купци, ништа није сигурно.
„Баш ништа није сигурно. Да није муштерија на пијаци, мојих вишегодишњих, ја не би имао коме продати ништа. Кромпир кад роди, неће га нико, ни држава ни накупци а кад га нема јер није родио, онда га хоће сви. Ипак је на пијаци најсигурније, не може много да се прода али бар нешто може, на велико није тако“.
Секулић на десет хектара има разноврсну производњу. Управо због несигурног тржишта није се определио за једну културу. Тако су веће шансе да не изгуби све, ако једно пропадне, друго ће можда родит.
Неизвесност прати и велики рад, који пољопривреднику нико не рачуна.
„Лети када су малине устајем у четири сата ујутро, пре сунца. Помузем краве, у пет имам аутобус, однесем муштеријама млеко, и вратим се кући па право у њиву, радим док се види. Имам и малине али и пет хектара ливаде, све стиже у исто време а ливада мора да се покоси, ваља стоку нахранити, две краве имамо. Све то не вреди много, не бисмо могли преживети да син нема плату и ја пензију. Јесте пољопривредна, најмања пензија али да није тога било, не би се година издржала. Тежак је живот, да тежи не може бити“, закључује Секулић.
Још нам је рекао да време које као пољопривредник памти, а деценије су у питању, каже да је све горе. Пре десет година, како нам је рекао, било је десет пута боље. За своје 72 године, не памти тежу годину од прошле. Каже да је горе када се нема шта продати од онога када се нема коме, јер тада бар сељак гладан неће бити.
Славица Панић Нова
