Иако у Србији, нажалост, постоји много више места која трпе велики притисак загађивача, издвајамо 15 најуочљивијих.
Термоелектране
Највеће загађење је тамо где постоји највећи притисак човека на животну средину, а то је тамо где су термоелектране и тешка индустрија.
Разлог због код термоелектране спадају у највеће загађиваче у Србији јесте што за производњу електричне енеригије користе лигнит, који је сам по себи велики извор загађења, а у Србији је још и лошег квалитета, што значи да након спаљивања остаје велика количина чађи.
„За производњу угља, почев од његовог ископавања, транспорта, спаљивања и на крају складиштења настају загађујуће материје које је немогуће уклонити. Нема тог филтера који уклања тешке метале који се емитују у ваздух, воду и тло“, објаснио је за Нова.рс програмски директор Регулаторног института за обновљиву енергију и животну средину (РЕРИ) Мирко Поповић.
Foto: Vesna Lalić
У саставу Електропривреде Србије су Термолектране Никола Тесла А и Б (ТЕНТ), које годишње произведу више од 50 одсто електричне енергије у Србји, а самим тим емитују и највећу количину штетних гасова. По производном капацитету следе Костолац Б и А, затим ТЕ Колубара и ТЕ Морава.
Термоелектране „Никола Тесла“ прошле године нашле су се на деветом месту листе највећих загађивача сумпор-диоксидом у свету, а ТЕ “Костолац” на 44, захваљујући само мањем производном капацитету.
Термоелектране у Србији годишње емитују шест пута више сумпор-диоксида од дозвољеног, а удисање овог гаса код становника повећава ризике од болести срца, астме, канцера плућа и превремене смрти.
Сумпор-диоксид је и секундарни извор ситних, ПМ честица, штетних по здравље. Ове честице настају и у току сагоревања угља, а њиховом ширењу доприноси и неадекватно складиштење пепела. Зато се њихова прекомерна концентрација бележи на местима у близини термоелектрана – Обреновцу, Костолцу, Свилајнцу.
Решење за сумпор-диоксид би, за поједина постројења, могло да буде уградња филтера за одсумпоравање, који за сада постоје само у ТЕ Костолац Б, али протеклих година није био активан.
Такво решење, због старости система није могуће применити на ТЕ Колубара у Великим Црљенима, која постоји већ шест деценија и ТЕ Морава, која ради више од педесет година. С обзиром на то да је ова постројења немогуће усагласити са правилима ЕУ Директиве о великим ложиштима, на шта се Србија обавезала, у плану је њихово гашење до 2023. године. Да ли ће се то догодити остаје да видимо.
Железара Смедерево
Покрет „Тврђава“ из Смедерева упутио је крајем прошлог месеца Међународној комисији за Дунав притужбу против Смедеревске железаре (ХБИС Србија) због сумње да својим деловањем директно угрожава реку. Том приликом је позвао међународне ауторитете да испитају случај скадиштења отпадне шљаке из Железаре на сто метара од Дунава.
Foto: Goran Srdanov/Nova.rs
Из покрета су изјавили да је цела локација на којој се одлаже шљака окружена водним каналима, који се уливају директно у реку и упозорили да је у питању читаво брдо отпадне шљаке од ког се шири несносан мирис штетан за очи и дисање.
Шљака је само један од начина на који Железара загађује ваздух, земљу и воду у Смедереву.
Смедерево је у току прошлог лета више пута освануло прекривено црном прашином. Грађани су се жалили да им је у неколико наврата огромна количина црног праха из железаре прекрила куће, дворишта и усеве.
Покрет “Тврђава” тада је оптужио железару за “еколошки тероризам”, док се кинеска компанија ХБИС Србија, која њом управља, бранила да је до тога дошло због претовара руде, као и да су појачали мере превенције за сузбијање прашине.
Смедерево је према извештају Агенције за заштиту животне средине у 2019. години сврстано међу девет градова са најзагађенијим ваздухом у Србији. У ту категорију спадају још Београд, Нови Сад, Ниш, Бор, Ужице, Косјерић, Смедерево и Панчево.
Зиђин Бор
Привредни суд у Зајечару пресудио је у октобру прошле године да је компанија Зиђин Бор Копер, која тренутно експлоатише руду бакра код Бора, крива за загађење Бора у новембру 2019. и јануару 2020. године.
Пресуда је донета након што је Министарство заштите животне средине покренуло поступак. Надлежна инспекција је до почетка прошле године ову компанију контролисала више пута, а откако је рударски басен приватизован крајем 2018. године, најмање пет пута утврдила пропусте.
Foto: NOVA S
“Концентрације сумпор-диоксида ишле су и до 8,3 пута изнад дозвољених”, наведено је у извештају инспекторке заштите животне средине Емиле Тошић која је обишла “Зиђин” у новембру 2019. године.
Према извештају о квалитету ваздуха за 2019. годину Агенције за заштиту животне средине (СЕПА) Бор је прошле године био међу најзагађенијим градовима у Србији и то једини због сумпор-диоксида. Утврђено је да је током 2019. године концентрација сумпор-диоксида у Бору била чак 41 пут изнад дозвољених вредности.
Неретко се дешава да сумпор-диоксид у Бору премаши 500 микрограма по метру кубном, што је концентрација изузетно опасна по здравље – чак и краткотрајно излагање може изазвати кашаљ, недостатак даха, отежано дисање, стезање у грудима и дуготрајне последице попут астме.
Како је ЦИНС раније писао, око две трећине предшколске деце и половина млађих од 18 година, који су у периоду 2014. до 2018. године тражили помоћ лекара, имали су проблеме са органима за дисање. Они су најчешће обољевали од запаљења ждрела и крајника, показују подаци о здравственом стању становника града Бора које је објавио Завод за јавно здравље Тимок у Зајечару.
Рударски басен Колубара
Мештани који живе у месту Велики Црљени, у непосредној близини Рударског басена Колубара, више пута су говорили о томе да им куће због слегања тла пуцају, да су им дворишта често прекривена угљеном прашином, као и да велики број превремено умре од последица загађења.
Foto:N1
“Слике о степену загађености тог предела данас су још горе него раније. Загађење је ненормално. Људи умиру од карцинома. Било је смртних случајева и деце. Зато и питамо надлежне, колико киловата вреди један живот?”, испричала је почетком прошле године Весна Терзић из Удружења грађана Тихи луг из Великих Црљена, чија кућа се налази на само 40 метара од копа.
Она је тад упозорила да се припрема изградња термоелектране Колубара Б, па је у плану да напуштене јаме РБ Колубара постану депоније за одлагање пепела и отпада, што ће ситуацију са загађењем учинити још гором.
Осим што овај рударски басен штети непосредној околини, угаљ који се ту вади, наноси штету и у другим деловима Србије, јер се користи за огрев.
Директор истраживачке станице Петница Вигор Мајић изјавио је у новембру прошле године да је за веће загађење ваздуха последњих година одговоран и неквалитетан угаљ који се вади из РТ Колубара.
„До деведесетих година била је забрањена продаја сировог лигнита. Он је био индустријски угаљ, нисте могли да га купите за домаћинство. Када је престала могућност увоза угља из Босне дозвољена је продаја сировог лигнита и дошло је до великог скока загађености. Кључан скок загађености десио се пре четири, пет година, а у Београду пре годину дана“, рекао је Мајић.
Он је том приликом отпужио Рударско – енергетски индустријски комбинат Колубара (РЕИК) да допушта да се јаловина са 30 до 40 процената глине продаје као угаљ. Додао је да такав огрев купује стотине хиљада домаћинстава, те да су то прво кренуле да набављају општине које су близу Лазаревца, због ниских транспортних трошкова.
Јавно предузеће „Електропривреда Србије“ одбацило је оптужбе да продаје лигнит лошег квалитета и навело да Огранак Рударски басен „Колубара“ никада грађанима и фирмама није продавао јаловину са високим процентом глине.
Депонија Винча
На само 14 километара од центра главног града Србије налази се „Винча“, највећа „планина смећа“ у Европи, која се простире на око 70 хектара и на којој се дневно одлаже и по 1.500 тона смећа.
Осим што, због честих пожара већ деценијама доприноси загађењу ваздуха, постоји и опасност од контаминације самог тла, где се подземне воде загађују и самим тим долазе у контакт, путем пијаће воде, до грађана.
Фото:Весна Лалић
Град је одлучио да проблем са депонијом отпада реши тако што је у септембру 2019. године склопио уговор са Суезом, француским гигантом у области управљања отпадом и водом, за изградњу спалионице.
Међутим, Иницијатива Не давимо Београд више пута је упозорила да уговор са Суезом крије чињеницу да је заправо договорена приватизација депоније у Винчи и изградња спалионице која ће донети огромне финансијске обавезе са катастрофалним последицама на буџет града, комуналне трошкове грађана и значајно повећати загађење ваздуха.
„Последица спаљивања отпада је настајање огромне количине пепела која се шири у ваздуху. Делови летећег пепела, ситне честице ПМ10 и ПМ2.5, довољно су мале да удисањем могу да се пренесу до плућа и као такве веома су опасне по здравље људи. Додатно, спалионица ће у ваздух ослобађати канцерогене супстанце за које у Србији не постоји лабораторија која може да измери њихово присуство”, упозорили су.
Рафинерија нафте Панчево
Рафинерија нафте у Панчеву, која послује у саставу компаније Нафтне индустрије Србије (НИС), била је прво енергетско постројење у Србији које је добило ППЦ дозволу о интегрисаном спречавању и контроли загађења животне средине. Ова дозвола, коју је рафинерија у Панчеву добила 2017. године, говори у прилог томе да су производи у њој усклађени са стандардима у области заштите животне средине.
Међтуим, самим тим што ово постројење спада у она за чији рад је неопходна интегрисана дозвола, говори о томе да је реч о потенцијално великом загађивачу.
Удружења грађана “Зелени мост” и “Панчево упозоравају на то да су грађани који живе у кругу од 5 километра око Рафинерије највише изложени негативном утицају – буци, као и испарењима која надражују нос, грло и очи, као и да им од вибрације пуцају зидови на кућама.
Фото:Немања Јовановић/Нова.рс
Такође су навели да људи који живе у близини Рафинерије, не могу своја имања да продају по тржишним ценама, а да на њима због контаминиране земље и ваздуха не могу да гаје воће и поврће.
На то да Рафинерија има негативан утицај и на шире подручје говори чињеница да Панчево спада у градове са најзагађенијим ваздухом у Србији.
Додатну опасност за становике овог места представља изградња објекта за привремено складиштење опасног отпада у оквиру рафинерије.
Бачки канал Врбас
Канал Врбас-Бездан, познатији као Велики бачки канал, део је каналске мреже хидросистема Дунав-Тиса-Дунав, дугачак је 118 километара, а деоница код Врбаса и Србобрана, због вишедеценијског индустријског и комуналног загађења, спада међу највеће еколошке проблеме у овом делу Европе.
Овај водени ток је због загађења проглашен „црном еколошком тачком Европе“ у ком се крајем прошле године, због отрова испуштеног из шећеране у Црвенки, догодио помор од преко три тоне рибе.
Foto: Facebook/Dragan Kurjački/Ekološki pokret Srbobran
У децембру прошле године еколошки активиста Драган Курјачки из Србобрана објавио је алармантни снимак испуштања отпада директно у Велики бачки канал у овом месту, од којих је вода постала потпуно црвена. Навео је да је вероватно у питању инсектицид којим локална фабрика „Бест Сеед Продуцер“, која ради дораду и паковање семена ратарских култура, штити семе.
Канал је у највећој мери загађен тешким металима, угљоводоницима и патогеним организмима.
Због седиментације дубина воде на одређеним деловима канала износи само 30–40 центиметара. Пловидба је немогућа, а водоток је у значајној мери смањен.
Прошле године Покрајински секретаријат за заштиту животне средине потписао је Меморандум о разумевању за реализацију пројекта ремедијације/ревитализације Великог бачког канала са шефом Делегације ЕУ у Србији Семом Фабрицијем, на основу ког ће Србија од Европске уније добити 27 милиона евра за уклањање око 400.000 кубних метара загађеног седимента, изградњу три подручја за његово привремено одлагање, ремедијацију муљног талога и за решење коначног одлагања прерађеног муљног талога.
Пројекат је у финалној фази, а до тада око 40 индустријских загађивача у њега испушта загађујуће материје и трује воду и екосистем у склопу највећег војвођанског канала.
Крушик Ваљево
Ваљево важи за град са најзагађенијим ваздухом у Србији, због често превелике концентрације ПМ10 и ПМ2.5 честица у ваздуху, а дешавало се да се нађе и међу најзагађенијим градовима на свету.
Поред приватних ложишта, међу највећим загађивачима ваздуха у Ваљеву је Холдинг коорпорација „Крушик“. Котларница ове фабрике на дневном нивоу сагори 50 до 70 тона лигнита.
Foto:N1
„Крушик је највећи загађивач у Ваљеву. Вечито се поставља питање зашто Крушик не промени енергетско постројење, с обзиром на приходе који су остварени у трговини наоружањем, али онда опет дођемо до истог закључка, а то је да је неко близак врху државе злоупотребио тај новац. Уместо да спечавају тровање свог народа, они негирају постојање загађења“, рекао је независни одборник у Скупштини града Ваљева и активиста Локалног фронта Ваљево Љубомира Радовић.
Директор Истраживачке станице Петница Вигор Мајић навео је да је Ваљево један од градова у којима се користи неквалитетан лигнит, са великим процентом глине из РТ Колубара, чиме је објаснио повећање нивоа загађења ваздуха у последњих 15 година.
Еликсир Зорка
Иако је и 2019. године Шабац био међу најзагађенијим градовима у Србији, подаци Завода за јавно здравље Шабац показују да је квалитет ваздуха у овом граду у 2020. години додатно опао, пише ББЦ на српском.
Овај град има две индустријске зоне, од којих је северозападна највећа у Србији. Осим што се у њој налази велики број фабрика, проблем представља што се ова индустријска зона, настала након Првог светског рата, сада, када се град проширио, нашла међу стамбеним насељима.
Шапчанке, које су средином фебруара одржале протест због аерозагађења, главног кривца за овакву ситуацију виде у фабрици вештачких ђубрива Еликсир Зорка, једне од највећих у граду. Оне од компаније траже да угради додатне филтере за пречишћавање отпадних гасова који настају у производном процесу.
Очи им посебно боде фабрички димњак из којег, како тврде,”свакодневно куља велики дим“.
Из фабрике Еликсир Зорка, међутим, истичу да није било прекорачења емисија штетних материја на годишњем нивоу, са изузетком „ретких и краткотрајних“ дневних прекорачења.
Цементара Лафарж – Беочин
Према званичним извештајима цементара Лафарж се 2019. нашла међу главним загађивачима ваздуха у Србији, а на само педесетак метара од капије ове фабрике налази се беочинско насеље Колоније, на које се наставља насеље Шљивик, пише ЦИНС.
Лафарж је тако 2019. по емисијама азотних оксида заузео 6. место у Србији, по емисијама сумпорних оксида 13, док се по емитовању ПМ честица нашао на 14. месту међу фабрикама и термоенергетским постројењима.
Foto:TANJUG/ JAROSLAV PAP
Међутим, цементара већ неколико деценија има негативан утицај на ваздух. Још 2006. у Плану детаљне регулације фабричког комплекса наводи се да је квалитет животне средине у Беочину у великој мери умањен због рада цементаре, њеног неповољног положаја у односу на насеље и на правац доминантног ветра.
Планирано је исељавање Колоније и Шљивика, али се од тога у наредним годинама одустало и сад је чак у плану његово проширење. Поред тога, планирани заштитни појас између фабрике и града није подигнут. Према најави на сајту Општине Беочин, у круг фабрике ће преместити и вртић.
Цементаре су међу највећим емитерима угљен-диоксида (ЦО2). Ипак, ниједна од две мерне станице Агенције за заштиту животне средине, обе на око километар од фабрике, не мере ЦО2. Реч је о гасу који загађује атмосферу и изазива климатске промене.
Еколошки активисти из Беочина упозоравају да је, осим високих нивоа загађења, проблематично и непрописно спаљивање отпада које се у цементари користи као главни енергент.
„2010. године почиње то пробно спаљивање од неких 27 тона са депоније у Новом Саду, са комуналне депоније, и полако се иде ка томе да се једноставно уводи као основни енергент отпад у цементари“, каже Златко Тодорчески из Еколошког покрета Беочина.
Инспекција Покрајинског секретаријата за заштиту животне средине утврдила је да је кроз капије цементаре, током 2019. године, прошло скоро 1.000 тона опасног отпада, те да су нивои загађења ваздуха били и до 200 пута виши од дозвољених. Покрајински секретаријат је против Лафаржа, због тога, поднео пријаву за привредни преступ.
Цементара Титан – Косјерић
Међу девет најзагађенијих градова у Србији, по последњем извештају који је објавила СЕПА, нашао се и Косјерић.
Због огромног проблема са честичним загађењем, у циљу решавања овог проблема Општина Косјерић и Влада Србије потписали су почетком месеца Уговор о конверзији Градске топлане са мазута на гас, као и Уговор о пошумљавању.
Foto: Slavica Panić/Nova.rs
Међутим, међу мерама које имају за циљ побољшање квалитета ваздуха у овом граду не помиње се цементара Титан која се налази на мање од километра од насељеног места и којој се као гориво користи угаљ, мазут и петрол кокс.
Цементара је затражила дозволу да у својим постројењима спаљује комунални отпад, против чега су грађани и еколошка удружења више пута дизали глас, истичући да ће отровни продукти спаљивања комуналног отпада у тој фабрици додатно угрозити животну средину и здравље становника Косјерића и околине.
Мале хидролектране
Експанзија градње малих хидроелектрана у Србији десила се након што је током 2013. године 120 компанија добило локације за њихову изградњу након два јавна позива које је упутило Министарство енергетике.
Овим пројектом ресорно министарство требало је да поспеши улагање у обновљиве изворе енергије, како би се испуниле обавезе које је Србија преузела према Енергетској заједници да до 2020. године удео обновљивих извора енергије у укупној потрошњи досегне 27 одсто.
Foto: Facebook/Сачувајмо рeke Србије
До 2019. године 116 малих хидроелектрана нашло се међу повлашћеним произвођачима, од чега се испоставило да је најмање 24 изграђено без услова заштите природе.
Декан Шумарског факултета Ратко Ристић оценио је да је држава направила кикс када је стратегију за производњу електричне енергије из обновљивих извора фокусирала искључиво на мале хидроелектране деривационог типа које „производе мало енергије, а праве велику еколошку штету“.
„Али мале хидроелектране производе безначајну количину енергије. Ми имамо око 100 МХЕ које су прошле године произвеле тек 0,8 одсто утрошене енергије“, истакао је Ристић.
Задњих неколико година, објављен је већи број студија о еколошкој, правној, друштвеној и економској штети изградње малих хидроелектрана у Србији.
„Већ дуго указујемо на штетност пројеката малих хидроелектрана са еколошког, правног и социо-економског аспекта, а све са циљем заштите животне средине, спречавања негативних ефеката на економију, као и остваривања основних људских права гарантованих Уставом, на шта управо упућене анализе указују. С тим у вези, крајње је време да и Влада наше земље почне да слуша вољу својих грађана и уложи напоре да заштити наша природна и водна добра која су гаранција за изградњу одрживијег друштва“, рекла је Наташа Миливојевић из WWФ Адрије.
Због изградње малих хидроелектрана у Србији је последњих година одржан низ протеста. Најгласнији су били активисти покрета Одбранимо реке Старе планине који су успели да се изборе за то да у селу Ракита, у близини Бабушнице, не буде изграђена МХЕ Звонце.
У периоду од 2010. до 2014. године изграђено је више МХЕ на реци Власини, а грађани Власотинца успели су недавно да се изборе за то да Скупштина Власотинце усвоји Одлуку о забрани изградње мини-хидроелектрана на територији те општине.
Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs
У Београду је прошлог викенда одржан масовни протест под слоганом „Еколошки устанак“ на ком су учествовали бројни еколошки и грађански покрети, који су од Владе затражили заштиту права на здрав ваздух, воду и земљу.
Пут до реализације њихових захтева води преко сузбијања штетног утицаја поменутих загађивача, али и поштовања закона и спречавања будућих пројеката, штетиних по животну средину, попут најављене изградње фабрике аутомобилских гума компаније „Линглонг“ у Зрењанину, изградње стамбено-пословног простора на водоизворишту Макиш, као и отварање рудника литијума, који компанија Рио Тинто планира у долини Јадра, у близини Лознице.
Милена Илић Мирковић Нова
