„Замисли кад би ваздух био толико загађен да тридесет ђака заврши у Хитној након школског кроса? – Па не мораш да замишљаш!“, писало је у објави на Инстаграму коју је према речима аутора поделило преко 70.000 људи.
Много деце се након кроса жалило на мучнину, неки су повраћали, а тридесеторо ђака наводно је завршило у Хитној помоћи, тврдила је мајка.
„Ко је одговоран за геноцид над нашом децом тог дана?“, питала се она у поруци коју је упутила Министарству просвете. Са намером да нађемо одговор и утврдимо, пре свега да ли је све ово истина, колега и ја одлучујемо да одемо у Лазаревац.
Тих дана се готово у свим медијима говорило о чињеници да је Београд био најзагађенији град у Европи.
Тог двадесет осмог октобра, ваздух је у Лазаревцу означен као опасан по здравље – љубичастом бојом од које сви страхујемо.
Деца су баш тада морала да трче крос, удишући ваздух на који су Лазаревчани, чини се већ навикли. У Лазаревцу ваздух готово никада није потпуно безопасан, а то баш и није идеална околина за одрастање детета.
Да ли се тридесеторо ученика заиста отровало од тог ваздуха?
Ако заиста јесте, како је могуће да је само један портал пренео ту вест, питали смо се у редакцији. „Будите опрезни са таквим причама, често се испостави да је много тога измишљено“, упозорио нас је уредник.
У петак ујутру, позвала сам Дом здравља у Лазаревцу.
„Добар дан – овде је новинарка Данаса…“.
Са друге стране – тишина.
Након неколико позива и преусмеравања на педијатрију, на хитну, затим на начелницу, добијамо некакав одговор: „Нисам била тада на смени. И да се нешто десило – а није, не бих могла ништа да Вам кажем. Дођите лично, па можда и можемо да попричамо“, рекла је једна здравствена радница.
Понесени ентузијазмом и енергијом какву имају сви млади, неискусни новинари, у договору са уредником, одлазимо у Лазаревац у понедељак.
Пред улазак у сам град, пролазимо кроз лазаревачко насеље Велики Црњани.
Кроз облак дима, назире се Термоелектрана Колубара.
„Готово 200 породица у том месту погођено је загађењем воде и ваздуха, али и клизиштима која ствара неактиван али и даље отворен коп угља, који се од првих кућа налази на једва 70 метара“, писао је Данас 2019. године.
Држава и даље нема решење за становнике овог села, али ни за Лазаревчане који удишу смртоносан ваздух.
Лазаревчани немају ниједну активну еколошку организацију у граду, сазнајемо у разговору са пролазницима – све се пребацило у Београд.
„Пакао је, има да помремо сви од загађења за 10 година, пазите шта вам кажем. Нема овде нико да брине о нама“, тврди један од грађана.
Многи људи и на улицама носе маску, а увече се, кажу, не види ни прст пред оком.
„Предвече када се изађе у град, сви кажу магла је, али тешко да магла може да изгледа тако – то је од загађења. Мислим да би било боље када би се ставили филтери на фабрике, али за то треба много новца, није то ни јефтино“, жали се једна Лазаревчанка.
Ходајући кроз густ смог, стижемо у Основну школу Дуле Караклајић која је организовала крос. Двориште школе проглашено је за најлепше у Београду, сазнаћемо касније.
Разговарамо са директором који нас смиреним тоном убеђује да прича о тровању на кросу обична измишљотина.
„Да се тако нешто десило у овој школи, ја бих први био на свим насловним странама. Али у питању је обична лаж – и то злонамерна“, тврди Мирослав Давидовић, директор школе, који верује да су родитељи само проширили панику.
Ипак, истиче да је свестан да тог дана услови нису били идеални за крос.
„Мислим да је здравље ученика тог дана било угрожено, није требало да се трчи и ми бисмо крос одложили да смо знали колика је загађеност. Хвала богу, није било никаквих последица по здравље деце“, признаје директор.
Коначно, долазимо и до Дома здравља. Након пар покушаја да са неким поразговарамо, многи здравствени радници, очигледно већ сити ове теме, одбијају да разговарају са нама.
Једна од докторки потврђује речи директора – то је чиста измишљотина, немам шта да додам.
Ипак, успаничени родитељи са којима смо разговарали, тврде супротно.
„Дете ми се вратило са кроса сиво и полуонесвешћено“, тврди једна мајка. Она инсистира на томе да школа или Министарство просвете преузму одговорност.
У Лазаревцу су сви чули за случај на кросу, па и једна од случајних пролазница са којом разговарамо сама започиње причу о искуству свог детета које је тог дана било присутно.
„Мој син не пије и не пуши. Добро, он није спортиста, али је здрав, има кондицију. Када се вратио са кроса тог дана није личио на себе. Кашље већ данима, а у Дому здравља преписали су му само витамине. Многи његови другари осећали су се слично након кроса“, тврди она.
Лазаревчани радо разговарају са нама, жале се јер их држава запоставља, али су донекле и привикнути на овакво стање, без наде да ће се неко побринути за њихово здравље.
„Драго ми је да нас бар неко пита шта мислимо о загађењу, нама овде живе унуци. Мислим да то долази највише од басена Колубара. На Западу нигде нема толико димњака, то може само код нас, јер ми не бринемо. Ево сада ни млади не брину, немају ни шансу“, жали се једна пензионерка.
Након читавог проведеног дана у Лазаревцу, враћамо се у Београд без икаквог разрешења.
И директор и Дом здравља сматрају да прича о кросу чиста измишљотина, као и да се непотребно проширила паника. Неколико дана касније премијерка Ана Брнабић поновила је нешто слично.
„Вест да су деца падала у несвест на кросу због енормног загађења ваздуха у том граду је лаж коју су пласирали добро плаћени интернет тимови Драгана Ђиласа, а после пренели њихови медији попут Нове“, изјавила је Брнабић.
Будући да су готово све институције демантовале вест, једино логично што је преостало било је да позовемо Термоелектрану.
„Питајте их да ли знају да трују читав Лазаревац“, саветује нас телефоном уредник. Након неколико покушаја да се чујемо са неким из ТЕ Колубара, ипак остајемо без икаквог одговора.
На апликацији која бележи загађење ваздуха упозорење да је „дошло до високог нивоа загађења ваздуха“ и да „није здрав за осетљиве групе“. Лазаревац остаје иза нас у сивом облаку.
Овај пројекат финансира Европска унија у сарадњи са листом Данас. Садржај овог пројекта је искључиво одговорност листа Данас и ни на који начин не одражава ставове и мишљења Европске уније.
