Србија је земља непречишћеног отпада, а наше реке су наше жртве. Каква је права слика оне највеће међу њима? Од изворишта у планинама југозападне Немачке до ушћа у Црно море, од укупно 2857 километара, најзагађенији део Дунава може се наћи у нешто мање од 600 километара водотока од насеља Бездан до Неготина – то јест, у Србији.
Како пише Клима 101, за разлику од других земаља које такође управљају овом великом реком, као што су Румунија, Мађарска и Аустрија, у Србији готово и да не постоји третман отпадних вода које се испуштају у Дунав. По подацима Републичког завода за статистику за 2022. годину, у Србији се чак 81,5% укупне количине отпадних вода уопште не пречишћује, што је око 260 милиона метара кубних непречишћених отпадних вода годишње. А готово све наше реке и канали завршавају у Дунаву.
Дуж тока Дунава у Србији налазе се велики градови загађивачи: ни Нови Сад ни Панчево ни Смедерево немају постројење за третман комуналних отпадних вода, а нема га ни Београд, који поседује ту „част” да буде једина таква престоница у Европи. А без постројења за третман, отпадне воде из канализације, али и отпад из многобројних септичких јама излучује се непрестано у реку. Следећи најчешћи облици загађења су грађевински и индустријски отпад, укључујући и пољопривредни отпад из сточарства.
Дунав је истовремено и изразито загађен и популарно место многих купалишта
Кроз Србију заправо теку два Дунава.
Један Дунав је онај загађени, у који се сваке године непосредно излучи милиони кубних метара нетретираних комуналних вода и отпада. То је исти онај Дунав у којем је вода „смеђа, мутна и веома топла”, како је воду у Београду описао Андреас Фат, немачки научник који се прошле године нашао у центру медијске пажње због свог лошег искуства са пливањем у „нашем” Дунаву.
Овај Дунав је у Војводини системом канала спојен са Тисом, међу којима је и Велики бачки канал дуг 118 километара, а који се већ годинама сматра најзагађенијом водом Европе.
Али постоји и други Дунав. У њему се широм Србије плови и пеца, његова вода се пије и нашироко користи у пољопривреди, конзумирају се његови плодови, купа се у његовом току и многобројним рукавцима. Овај Дунав у Србију улази у посебном резервату природе Горње Подунавље, а из ње излази близу још једног заштићеног подручја – Националног парка Ђердап.
Како је могуће да истовремено постоје ова два готово па супротна Дунава? Да ли је једна од ове две реке заправо – измишљена, лажна? И каква је истина о Дунаву у Србији?
Дунав може да истрпи наше загађење – али до које мере, и докле?
Један одговор који често чујемо је: тачно је, ми смо изразито неодговорни житељи Подунавља, али имамо среће – Дунав је толико велики да он наш отпад просто може да „свари” и да остане релативно чист.
Ову слику подржавају и годишњи извештаји о квалитету вода у Србији, које издаје Агенција за заштиту животне средине, а у којима је Дунав неретко оцењен као – не чист, али макар чистији од многих других река, укључујући ту и своје непосредне притоке.
Али, мада нам овај одговор нуди решење за парадокс два Дунава, он нам заправо не открива пуно. Колико је Дунав заправо „велики” и колико отпада он заиста може да свари? Колико је он заправо чист?
Ово нису питања на које је могуће дати децидан одговор. Али ако загребемо испод површине, изван наших природно уских видокруга свакодневних корисника Дунава, на површину могу да испливају неке непријатне истине.
Шта кажу званичне оцене о загађењу?
Сваке године, Агенција за заштиту животне средине (СЕПА) издаје извештај „Резултати испитивања квалитета површинских и подземних вода” који се односи на годину пре претходне, па је 2023. објављен извештај по подацима из 2021. године. У овом извештају, табеларно се приказују вредности различитих параметара за процену квалитета воде (физичко-хемијски, микробиолошки…), а затим и оцене квалитета вода на основу тих вредности.
Оцене за сваки од параметара крећу се од 1 до 5, где је 1 најбоља, а 5 оцена за воде „које се не могу користити ни у једну сврху”.
На Дунаву, СЕПА управља са 10 мерних станица, од Бездана до Радујевца. По последњем извештају, стање би се можда најбоље могло описати као гранично: на Дунаву нема много „петица”, тј. воде које не бисмо уопште требало да користимо, али многе оцене су „тројке”, што по званичној номенклатури означава воду која се гранично може користити за купање, а за пиће захтева посебне третмане пре употребе.
Најчешће су лошије оцене дате због повећаних концентрација гвожђа и мангана, затим азота и фосфора, али и код микробиолошких параметара, укључујући и концентрације фекалних бактерија, посебно у Војводини. У свим мерним станицама у овој аутономној покрајини вода је оцењена лоше (3-5) и због повишених количина суспендованих материја.
Забране купања на дунавским плажама уопште нису ретке – само се њима не придаје системски, државни значај
У недостатку излаза на море, Дунав је наша највећа обала. Од неименованих пешчаних спрудова у мочварним пределима Горњег Подунавља до Кусјачке плаже надомак граничног прелаза „Ђердап 2” са Румунијом, дуж обале Дунава нижу се плаже: Плава ружа у Апатину, Градска плажа у Бачкој Паланци, Штранд у Новом Саду, Лидо на Великом ратном острву у Београду, Бела стена на ади крај Панчева…
Нису ту само уређене, градске плаже – већ и растући број дивљих купалишта која ничу широм разнолике, разуђене обале Дунава, као што је она на Острву на Дунаву у близини Сремске Митровице, које је у последње време због пешчане плаже познато и по надимку „Ко Чанг” (по чувеном острвском летовалишту на Тајланду).
Али мада све популарнија, купалишта на Дунаву нису имуна на реалност његовог загађења. Само нисмо ни свесни колико су она осетљива.
Само прошле године, на плажи Плава ружа у Апатину – граду од којег се, подсећамо, и узводно и низводно шири посебни резерват природе „Горње Подунавље”, купање је било забрањено због повећаног броја фекалних ентерокока. Сличну судбину била је доживела и плажа Бела стена у близини Панчева.
Београдски Лидо је посебна тема – Градски завод за јавно здравље је до пре неколико година био изричито и конзистентно против купања у Дунаву на овој локацији, због мањка безбедности али и због загађења, да би се временом та препорука свела само на децу и осетљиву популацију, све док на крају није потпуно нестала.
Данас, званичне препоруке Завода нам кажу: „Окрепимо ум и тело… на јавним купалиштима у Београду”, али уз сталну напомену да на београдским речним купалиштима не треба ронити нити гутати воду, и уз обавезно туширање након купања. У медијима се готово сваке године могу читати лична сведочења о фекалијама у води, укључујући и око понтонског моста ка Лиду.
Овакве вести, нажалост, почињу и завршавају свој живот у локалним медијима и на ретко читаним страницама градских и регионалних Завода за јавно здравље.
У међувремену, ређају нам се наслови о „српским морима”, „плажама из снова” и „нетакнутој природи”, а шира слика нам остаје сасвим ван видика: колико су често дунавске плаже уопште забрањене за купаче? Да ли купање може бити опасно и онда када је дозвољено? И каква је ситуација на том растућем броју дивљих плажа, на којима се никакав мониторинг ни не врши?
Комплетан текст прочитајте на сајту Клима 101.
Foto N1
