БОРЦИ некадашње Војске Српске Крајине (СВК), распуштене после акције „Олуја“ 1995. године, међу којима и велики број бивших официра, непризнат је пред законима Србије. За разлику од ветерана Војске Републике Српске којима је Бањалука обезбедила низ бенефиција или бораца Војске Југославије, крајишки ратници невидљиви су пред системом борачке заштите.
Закони наше земље признају ратни стаж борцима који су униформу носили само у периоду од августа 1991. до краја априла 1992, када је ЈНА званично престала да постоји. Статус ветерана имају још само активни и резервни припадници Војске Југославије који су били у строју током 77 дана бомбардовања 1999. године. Сви остали борци Српске Крајине и Републике Српске у Србији не сматрају се ратним ветеранима.
На незахвалан материјални статус бораца из Крајине пажњу јавности скренула је делатност Чеде Чоловића, некадашњег официра СВК, који је Хрватској прослеђивао информације о некадашњим саборцима. Он је, како се незванично тврди, јефтино поткупљен држављанством Хрватске и обећањем да неће бити гоњен због учешћа у рату.
Да се Србија огрешила о борце из Крајине, истиче Миле Милошевић из удружења „Српски ратни ветерани“. Он каже да проблем чини већим и чињеница да ће борци рата у Хрватској остати невидљиви и пред новим законом о правима ветеранима.
– Србија би требало да призна борце Крајине и да им призна сва права која ће предвиђати закон који се најављује – каже Милошевић. – За државу рат у Хрватској је завршен крајем априла 1992, иако је он трајао све до слома 1995. године. Апсурдно је да Србија не признаје борце, али помаже породицама погинулих и ратним инвалидима. Чува се чак и евиденција дезертера из тог периода, иако формално држава није била у рату.
Круг особа на које ће се односити нови закон, према Милошевићу, требало би проширити на све борце Српске Крајине, како би и они, односно њихови наследници могли да имају предност приликом лечења, запошљавања, уписа деце на факултете…
Коста Новаковић из Удружења резевних војних старешина СВК објашњава да су активне старешине из Крајине, који су прешли у ВЈ или ВРС, своја права регулисали према прописима Србије и Републике Српске. Официри и борци из резерве, махом досељени у Србију, за учешће у рату нису добили никакве бенефиције.
– Било би коректно да се статус бораца призна свима који су учествовали у рату и после 1992. године – каже Новаковић. – Срби који су ратовали у Крајини ово право не могу да остваре у Хрватској, јер се тамо сматрају непријатељима, али ни у Србији, за коју су они само обични грађани.
НЕМА ЕВИДЕНЦИЈЕ
ДРЖАВА ни данас нема јединствену евиденцију учесника у ратовима деведесетих година. Званично се сматра да је од 1991. до 1995. године униформу носило око 400.000 грађана Србије. Удружења ветерана подсећају да је само у Српској Војсци Крајине ратовало између 60.000 и 70.000 бораца. Држава је из различитих, махом политичких разлога из круга ратних ветерана избрисала готово 200.000 људи.
ПОЛИТИЧКЕ КАЛКУЛАЦИЈЕ
ДИСКРИМИНАЦИЈА бораца ратова, осим немарног односа државе према ратницима, лежи у честим променама прописа, али и у политичком калкулисању о улози Србије у сукобима на тлу СФРЈ. Највећи проблем настао је 2006. године, када су укинуте уредбе које су омогућавале борачку заштиту за све који су униформу носили до 1995. године.
