480
Од 2015. до 2017. држава је у противградну заштиту у Србији просечно годишње улагала 625 милиона динара.
Анализирајући систем противградне заштите у Србији, један од најзаосталијих у овом делу света, ДРИ је у свом извештају изнела низ примедби и сугестија и Републичком хидрометеоролошком заводу који је директно надлежан да штити територију од града, али и Министарству пољопривреде које је задужено за надзор. У случају Министарства ДРИ није могла, како су истакли, да оцени њихов допринос, јер се испоставило да Министарство има само делимичан надзор над РХМЗ. С друге стране, ДРИ је дошла до закључка да не постоји стабилност финансирања противградног система јер РХМЗ није доследан у захтевима приликом планирања средстава.
РХМЗ-у је замерено у извештају да се ослања на помоћ из буџетске резерве, али и на подршку локалних самоуправа, иако нема конкретних података о томе колико која општина и са чиме располаже. Осим тога, РХМЗ је тражио повећање лимита, а када му држава то није одобрила, онда је из постојећег буџета узимао са програма који је намењен за противградну заштиту у корист неког другог.
ДРИ је тако утврдила да је Министарство пољопривреде за 2017. РХМЗ-у повећало лимит за 61,7 милиона динара, међутим, за противградну заштиту издвојен је свега 14,1 милион, а остатак је уложен у метеоролошке и хидролошке послове. РХМЗ се ослањао на то да ће општине набавити ракете иако о томе нису имали податке. Тако је маја 2017. РХМЗ послао допис локалним самоуправама за набавку 6.000 ракета, иако је сезона почела 15. априла. До 15. маја РХМЗ је добио од општина 852 ракете, а очекивао је, истиче се у извештају ДРИ, да ће добити још хиљаду до 1.500 ракета. За све то време, Завод је са само неколико општина имао потписане споразуме о сарадњи те је ДРИ закључио да је ефикасност противградне заштите угрожена јер РХМЗ не располаже поузданим подацима.
У целој Србији иначе постоји 13 радарских центара и 1.418 лансирних станица, у које у последње две и по године, како је показала анализа ДРИ, РХМЗ није уложио ништа, осим у основне поправке. ДРИ је утврдио и да је РХМЗ последње три године располагао са мање ракета него што је потребно, али да чак ни оне нису употребљене. Тако је свака општина у Србији у 2017. имала 9,2 ракете по лансирној станици, што је незнатно повећање у односу на претходне године. Те године је, на пример, од распоређених 13.055 противградних ракета у Србији, искоришћено свега 5.464 ракета. Очигледно велики проблем у функционисању овог система јесте и неуједначен приступ општина и координација са надлежнима. Од 145 општина, током ове три године, само је њих 24 редовно донирало ракете, а 70 није уопште донирало ракете, док је финансирање стрелаца било редовно у 70 општина.
Агроекономски аналитичар Милан Простран каже за Данас да Србија још није консолидовала мрежу противградне заштите јер се некада територија Србије од града бранила са позиција из Славоније и источне БиХ. „Најосетљивији део су набавка ракета које су у надлежности локалних самоуправа, али и слабо плаћени стрелци“, истиче Простран.
Код нас и даље, како каже, постоји само систем одбране од града ракетама, иако је било предлога да се заштитимо и неким другим системима.
– Било је предлога и то су представљали стручњаци са Машинског факултета да се уведе мобилни систем противградне заштите вишецевним бацачима, потом постојала је и идеја засејавања градоносних облака млазним авионима, али ни то није заживело јер нисмо имали довољно таквих авиона – напомиње Простран.
Он подсећа да је и даље мало оних који осигуравају своје усеве, неких 10 одсто, али и да је проблем много комплекснији, јер нам недостају ракете, боље обучени стрелци, а битна карика је, како каже, и добра регионална сарадња.
У Србији у просеку годишње је 49 дана са градом, посматрајући од 1981. највише града пало је у западној Србији и делу Шумадије, Фрушкој гори и Срему, као и јужној Бачкој, Копаонику и у делу јужне Србије. РХМЗ је 2017. одбрану од града спроводио на више од 7,7 милиона хектара, од чега је 5,1 милион пољопривредно земљиште.
Аналитичар Војислав Станковић каже да су климатске промене уз све остало толико негативно утицале на нашу пољопривреду да је за последњих 18 година стопа раста 1,4 одсто, што је на нивоу супсахарског региона. Недостатак новца свакако је, каже Станковић, главни разлог због ког имамо застарелу технологију. „Нема довољно новца за ракете, стрелци су стари, а осигуравајуће куће рестриктивне, јер често се дешава да пољопривредници не могу да наплате осигурање. Осим тога, и даље је јако мало оних који могу да плаћају та осигурања – истиче Станковић.
Он напомиње да ни Министарство пољопривреде нема баш јасне циљеве шта би требало да ради. „Аграрни буџет изгледа скромно на први поглед, али су та средства ипак значајна. Мислим да би могао много ефикасније да се користи“, наглашава Војислав Станковић.
Љ. Буквић Данас
