На њиву је одлазио јер аграр има своје рокове и свој календар. Каже да за пољопривреднике нема олакшавајућих околности, морају на њиву како би прехранили породицу и тржишту испоручили храну.
– У марту је упутство Министарства пољопривреде било хаотично, да само пчалери и воћари могу да излазе на њиве. То је било неодрживо па су прописане дозволе. Ми смо сви предали захтеве, нисмо добили одговор али смо ваљда евидентирани. Било је прећутно одобрено уместо да буде јавно објављено, јер ми морамо на њиву како бисмо произвели храну за све. Углавном, излазио сам на њиву трактором кад год је требало и радио до касно. Нисам имао проблема. Има то везе и са увреженим мишљењем да земљу раде само људи на селу, и само стари људи, којима треба прогледати кроз прсте. Ако би се полицијски час буквално примењивао на нас као на остале, могли би да се поздравимо са храном сви заједно – прича Славко Вуков за Данас.
Каже да је у ванредним околностима тржиште хране специфично реаговало, међу првим артиклима нестале су залихе брашна.
– Није нестао сок од малине, уз сво поштовање свих произвођача воћа, није чак ни млеко, нестало је баш брашно. Кажем то јер сад имамо жетву, род пшенице је слабији у просеку 25 одсто док је негде и 50 одсто. Код нас у Банату је пшеница подбацила највише, просечан род се креће од 3 до 4,5 тоне по хектару. На мојим њивама је род неуједначен, невероватно колике су разлике и по томе је ова година специфична. Иако имају податке са терена, нема никаквих званичних реакција. Откупна цена која се нуди и од које зависи наш опстанак је понижавајућа. Држава може да утиче на цену и треба то сада да уради. Пшеница је битан артикал. Нама треба хитна интервенција државе преко Робних резерви, како би се део произведене пшенице откупио и тржиште покренуло а откуп пшенице довео на ниво од 22 динара. То је битно и стога јер је новац од пшенице први значајнији прилив средстава у години за једног пољопривредног произвођача а зна се да су многи у незавидном положају – објашњава Вуков.
Иако је у систему ПДВ-а, није користио помоћ државе, не запошљава никога већ ради сам и издржава четворочлану породицу.
За рад на њивама користи трактор Џон Дир стар 20 година. Сада је само на замену два ремена и три диска потрошио 114.000 динара што би према садашњим ценама било 6,5 тона пшенице.
С обзиром на лош род жита у Банату, то је количина пшенице која је произведена на 1,5 хектар.
– Већ годинама радимо са минималним ценама, наши примарни производи имају ниске цене и наша зарада је симболична. Мислим да нас чека економска криза од јесени и бојим се да ће се то лоше одразити и на ратаре. Ми немамо такве субвенције као друге државе, немамо никакве олакшице и озбиљно смо угрожени монополима на тржишту. Сад након жетве пшенице има нешто мање радова, али у августу почиње кампања, обрада њива и припрема, стиже убрзо сунцокрет и кукуруз, па јесења сетва. Практично, пун гас до краја године. Ми не стајемо, не треба због тог ни да нас други заустављају – објашњава Славко Вуков.
Текст је настао у оквиру пројекта који финансијски подржава Амбасада Норвешке у Београду. Ставови изнети у тексту су ставови аутора и нужно не изражавају ставове Норвешке амбасаде, Балкан Труст фор Демоцрацy и Герман Марсхалл Фунд као партнера.
Мирослава Пудар данас
