Тајкуни. Наша стална брига. Наша разбибрига. Таблоидна опсесија. Синдикална ноћна мора. Како окренеш, омиљена тема.
Кад је тако, нека буде. Уосталом, у сенци безвезне занимације туђим животом, јесте замишљеност људи над сопственом свакодневицом, оном која је добрим делом одређена поступцима баш тих других, непознатих људи са телевизијских екрана.
Дакле, „где су, шта раде“, ипак није плиткоумно питање, мада је тешко отети се утиску да стварно јесте.
Има и друго, важније питање које би прво требало поставити: Ко су ти људи? Ко су српски тајкуни? Каква је то фела?
Па да видимо. Мишковић, Богићевић, Костић, Беко, Карић, Матијевић, Цептер. Шта вам прво пада напамет када прочитате та имена? Које речи прве описују те људе? Иноватор, конкурентан, ефикасан, стратег, мудар, вођа, визионар, прекретничар.
Јесу то те речи? Нису? Неке друге, можда? Које? Знамо које. Помислили смо их.
Фото:ФоНет Александар Левајковић
У том грму лежи зец. Прва асоцијација углавном у центар погађа човеково право мишљење о неком другом. У овом случају није тајна да то мишљење код већине грађана није лепо, али јесте заслужено. Најпаметнији међу поменутима, Милан Беко, једном је, размишљајући јавно о овим истим питањима, просто слегао раменима и као једноставну чињеницу констатовао да „смо ми најбоље што Србија има“, без обзира на све. Дакле драги грађани, што вам је, то вам је, боље од овога нема, па нема сврхе да се безвезе љутите на своје тајкуне. Они су најбољи што могу да буду, а ако вам то није довољно, више среће други пут.
Срећом, овога пута је Беко погрешио. Наши тајкуни нису најбољи међу нама, мада је разумљиво да неко ко предводи ту групицу мисли да јесу. Српски тајкуни су уместо тога, само најуспешнији у згртању пара. А у транзиционом друштву, то није исто. Вредност једног пословног човека у једном друштву не мери се количином новца који је зарадио, већ начином на који га је зарадио: коришћу које друштво има од тог његовог згртања новца. А у случају домаћих „бизнисмена“, друштво перципира веома малу корист од њиховог богаћења. Зато их и зове тајкуни. Како је један од њих, који није са горњег списка; једном покушао да дефинише овај појам, да би се затим дистанцирао од њега, „тајкун је неко ко је новац зарадио на бесраман, безобзиран начин“. И јесте тако, није то лоша дефиниција, иако долази од човека за којег је један други привредник, сасвим другачијег менталног склопа и образовања, рекао да је „глуп као једносмерна улица“. Крај цитата.
Дакле, неко ко на „бесраман и безобзиран“ начин заради новац, а уз то друштву не пружи одговарајућу контракорист, не може да рачуна да ће га то друштво ценити, ма колико он лично можда био интелигентан или способан. Ту је разлика између наших тајкуна и њихових глобалних пандана. Гејтс, Бафет, Џобс, Хјулит, Пакард, Форд, Ортега, Едисон, Ањели, Фереро, Кампрад, те млађа генерација, Брин, Пејџ, Ма, Безос, Маск – сви они су на један или на други начин допринели бољитку друштва и зато им јавност не лепи етикету тајкуна и не замера им на нагомиланом богатству.
Каже опет Беко: „Тај мали Закерберг, направио милијарду с Фејсбуком, а шта он прави, ништа. Док се ми овде још замлаћујемо с Иво Лола Рибаром“. Тако некако је рекао. И опет је погрешио. Није Закерберг направио милијарду, он је направио Фејсбук, а милијарда је дошла као природна последица, скоро као нуспојава, споредни ефекат. Марк Закерберг је све своје снаге и знање усмерио да направи нешто – услугу, која ће људима бити корисна и за коју ће сматрати да им унапређује живот.
А шта раде наши тајкуни? Они све своје снаге и знање усмеравају не ка томе да нешто направе, побољшају, развију, измисле, већ ка томе да негде ућаре, нешто препродају, мало обрну пару, среде неки тендер. То је та разлика. Бизнисмен вс шибицар.
Фото:Фонет Ненад Ђорђевић
Чак би и то било у реду кад би њихова стремљења била заснована на такозваним тржишним принципима. Онда бисмо их звали инвеститори или у најгорем случају шпекуланти. Али, уместо тога, они своје пословање темеље на држави. На Влади. Како купити друштвену фирму испод цене, како не платити порез и гурнути предузеће у стечај, како бити једини на тендеру или аукцији, како добити јавну набавку уз хипертрофиране фактуре, како узети кредит од Фонда за развој па га не вратити, како остати дужан плате, како на месту купљене фабрике подићи леп солитер, како формирати картел, како купити јефтино напољу а продати скупо овде, како фингирати цену акција, како погодити победника на изборима. То су питања на која тајкуни добро знају одговоре. Јер, како смо одавно писали у Данасу, наши тајкуни немају бизнис модел. Њихов бизнис модел је држава.
Није то специфично за Србију. То је тако у свим транзиционим земљама, и уопште у свим друштвима која пролазе кроз прву акумулацију капитала. У том стадијуму, не богате се најспособнији бизнисмени, најкреативнији и најиновативнији, већ најспособнији муљатори, који знају вредност правог договора. Могло би се рећи да је проблем Србије то што се бизнисом баве погрешни људи. Они који су свој пословни кодекс изградили на друштвеним поставкама деведесетих. Срећом, једно покољење увек смени друго, па ће тако на ублатњеним темељима „узми, шмугни бизниса“ неки нови саградити нешто лепше. Нови, бољи од „најбољих“, који се неће пред собом срамити ни свог почетка ни свог краја. Нови: уместо тајкуна – предузетници. Уместо дилера – произвођачи. Већ се то дешава, иако у ери „само лоша вест је добра вест“ новинарства, често не примећујемо помак. Од чипса и сокова, до логистичког софтвера и онлајн игрица, у Србији и данас има оних који су свој новац зарадили, а не добили или узели.
Док њих не приметимо, остаје нам да се бавимо оним првима које боље познајемо, а и који боље знају нас. Какви су они бизнис-махери, добро илуструје опис који је један актуелни министар дао овом вашем извештачу пре пар година, док је још радио нешто сасвим друго, а диктафон био давно искључен. „Од свих њих“, каже, „Костић је најбољи. А кад се погледа шта он ради, тиме се у свету бави средњи менаџмент. Како ради хотел, који је тоалет папир у собама, шта се нуди. То ради средњи ранг. У Америци, топ менаџмент познаје анализу и финансије скоро као било који светски експерт. А да им то сад кажеш, увредили би се“. Нема сумње да би.
Фото:Станислав Милојковић
А и овај вероватно више не би био министар. Мада, ко зна, времена се мењају, а у неким аспектима, чак и набоље. Рецимо, пре само пет, шест година, био је виц о томе како Бил Гејтс пита Мишковића зна ли колико би га коштало да купи Србију, треба му нова викендица.
„Знам, али нећу да ти је продам“, одговара Мишковић.
Виц је тада служио да ослика колика је била моћ тада највећег српског тајкуна, човека који је уз пар амбасадора писао састав сваке нове Владе. Или се бар тако веровало. Данас је ствар другачија јер Мишковић више не прави такве спискове, или се, опет, бар тако верује.
Његов пад, режиран као ријалити, а тако и рекламиран – у прајм тајму предизборног ЕПП блока – јесте био прекретница, која је равнотежу снага пребацила из Шекспирове у Немањину.
Од тада је одговор на питање где су, а нарочито, шта раде, мало другачији него раније.
Мишковић је тако, на слободи. Суђење за пореску утају и даље траје, „Мишко“ и даље иде у Специјални суд, а пресуде још нема. Не прејудицирајући завршетак и без улажења у оцене је ли оптужница климава или јака, па чак и независно од тога хоће ли на крају завршити иза решетака, утисак је да је Мишковић из свега изашао победнички. Пре хапшења је био најомраженији човек у Србији, а данас је – сигурно не популаран, али га бар много мање мрзе него раније. Два су разлога за то: први јер је његово хапшење урађено тако бахато и тако отворено калкулантски да би се задовољство због пада мрског Баја Патка претворило у кружић на изборном листићу, да је општи сентимент постепено и сасвим невољно прешао на његову страну. И други, јер је Мишковић – човек који ваљда никад није дао интервју – под притиском извирио из стаклених зидова Делта холдинга и почео да се „приказује“ народу, да се смеје, држи говоре, трчи уз степенице, чека ред, прескаче ред и даје изјаве које тако лако пале масу („имам само један сако“). Речју, „очовеколичио се“.
Шта Мишковић ради данас? Ништа, продаје јабуке. То што се ратосиљао Максија био му је добар потез, јер је престао да гура прст у око народу. „Моди“ јабуке и плантаже у Челареву нико не види, па ником не сметају. Хотеле такође нико не види, а у тржне центре људи воле да иду. Још испада и жртва јер му држава без икаквог разлога брани да гради нови шопинг мол. Дакле, Мишку иде добро.
Кад је ухапшен, јављено је да је рекао да Вучић неће дочекати гостовање на РТС те вечери. Испоставиће се да је то лоше пренето, али нема сумње да се премијер заозбиљно уплашио. Од тада до данас, ништа се није десило. Мишковић се нити свети нити делује озлојеђен. Али, цавеат емптор! Можда само чека прави тренутак.
Чекају и други. Рецимо, Богољуб Карић. То је, сећате се, онај што је отишао у Лондон да нађе неке папире, па се никад није вратио. Изгубљен је за истражне органе и већ подоста заборављен, али ено га где седи у Русији одакле се понекад јави да знамо да је жив. Карић је феномен: човек који бежи од органа државе у којој је на власти. Бежи сам од себе? Или зна да је његова коалиција са СНС-ом плутоцентрична, а не идеолошка. Да ће га стварно ухапсити ако дође. Јер Карић није оптужен за утају пореза, већ за сарадњу са терористима. Није згодно.
На потпуно супротном крају животне амплитуде данас је Миодраг Костић. Некад озлоглашен као човек који је добио три шећеране за три евра, сада је вероватно бизнисмен у најбољој финансијској кондицији од свих својих колега. Шећеране су помало избледеле из сећања, а у светлу Железаре и сличних комбинација у којима држава узима све дугове на себе, његова три евра плус отплата свих дугова, не делује толико лоше као тада. Костић гаји репу, има оранице у Украјини, држи хотел на Копаонику, други у Порторожу, има АИК банку и брокерску кућу, а сад пазари и Горењску банку. Приватни живот пуни средње стране омиљеног му таблоида. За сад му, значи, добро иде.
Богићевић је посебна прича. Класична прича од Икару који је летео преблизу Сунца. Или ако ћемо ближе српском менталитету, ту је фраза „с коња на магарца“ и томе слично. До пре само три, четири године, важио је за најбољег тајкуна, међу једнакима. Млекара, акумулатори, рудници, авиони, камиони, банке – Богићевић је био свугде. А онда је нестао. Цео Фармаком се срушио као да је од песка изграђен, банкама је остао дужан толико милиона да су све редом погашене, а он је завршио у притвору. Веза политике и бизниса се код њега можда и најбоље види, као што се види и превртљивост те исте везе. Богићевић је данас на слободи. Суђење још није почело и он се одскора слободно креће по целој Србији. У каквим је односима са влашћу, није јасно. Начас делује да имају договор, одмах потом да немају. Вучић га је док је гомилао кредите, бранио говорећи да се мора заштитити систем који запошљава 5.000 људи, а данас се мало шта чује о томе. Авиони су можда нестали, али су Политика, Новости и Дневник остали. Богићевић је и даље медијски магнат. Човек којег описују као „неоснованог оптимисту“ има дар да устане из пепела. Као Феникс, сада купује своје бивше фирме, полако и тихо. Да ли ће успети да се врати у седло, да ли ће вратити узете кредите и искупити се, како кажу да би хтео, бар у очима главног полиграфа, биће једна од занимљивијих прича тајкунске Србије у овој години.
На крају Беко. Да питате људе на улици ко је Милан Беко, сви би знали. Да их питате чиме се бави, сви би ћутали. Заправо, Беко се данас не бави скоро ничим. А његови послови са Луком, и ранији дилови са Књазом, Ц маркетом и Новостима, у овом моменту нису битни. Битно је само то да су на Бека пуцали непознати људи, аматери, и да још нису ухваћени. У сред Београда, у елитном крају начичканом камерама, једног од најбогатијих људи у земљи су покушали да убију неки фантоми. Прошла је година.
Где су? Шта раде?
