У Србији је за 10 година просечна плата порасла за 166 евра. Јула 2011. године зарада је у нашој земљи у просеку била 384 евра, да би јула прошле године достигла 550 евра. Пре 10 година смо у Србији имали веће зараде него комшије у Румунији или Бугарској, али се ситуација у међувремену знатно променила.
Док је код нас лета 2011. плата била 384, у Румунији је била 38 евра мање. Деценију касније, Румуни зарађују у просеку 170 евра више.
Иако је у Србији раст плата већи од већине земаља у региону, знатно је мањи од раста у суседним државама које су деценију и по у Европској унији – Румунији и Бугарској.
Раст у Румунији је највећи, просечна зарада јула 2011. у овој земљи била је 346 евра, да би десет година касније достигла ниво од 721 евра, што је више него дупло. У Бугарској је раст просечне зараде на 84 одсто у истом овом периоду, тако су пре 10 година Бугари просечно зарађивали 353 евра, а прошлог лета зараде су им биле на 650 евра.
Један од главних разлога због ког нам ове две државе када се ради о расту просечних плата „беже“ јесте неколико кризних година током периода који посматрамо, каже економиста Михаил Арандаренко, оних током којих се Србија борила са економском кризом.
„То одражава и раст БДП-а зато што Србија није имала толико лош раст, али посебно прву половину тог периода обележила је криза, фискална консолидација, тако да то што смо ухватили од економског раста и раста плата јесте од 2016, неколико година“, каже Арандаренко.
Бугарска и Румунија су се извукле из кризе и имале, како каже, 10 лепих, непрекинутих година, а Србија их је имала пет, што је „таман толико“.
„Када смо расли, расли смо слично њима и када су плате у питању и БДП, али лоших година је било јако пуно. Једино што је добро је што се не повећава тај размак, али ни не смањује се, зато што те државе расту лепо“, истиче професор Економског факултета у Београду.
Арандаренко напомиње да када се праве поређења треба имати све у виду, да доста зависи и од тога која се година гледа, али да је чињеница да Румунија и Бугарска расту брже, добрим делом и зато што су чланице ЕУ због чега имају и више инвестиције што из ЕУ фондова, што кроз приватне инвестиције.
Он, међутим, како каже, када пореди плате у обзир узима још неке параметре, пре свих запосленост.
„Више волим да гледам оно што зовем платни фонд по становнику, а то је умножак запослености и просечне плате. Укупна запосленост из које се израчуна просечна плата. Зато што и у најгорим годинама можемо да имамо раст просечне плате јер посао губе најлошије плаћени, они који су на уговорима на одређено, и онда имате раст плата и пад запослености у одређеном сектору“, каже Арандаренко.
Када се то погледа, како каже, не стојимо лоше, бољи смо од Хрватске, али нисмо бољи од Румуније и Бугарске.
„Истовремено се гледа да ли се заиста нешто добило од повећања те просечне плате или не. Јер људи не живе као појединци, живе у породицама, и онда то да ли је 1,4 или 1,2 плате по породици прави већу разлику него да ли је 10 одсто већа просечна плата“, истиче Арандаренко и додаје да је упркос свему тачно да су Бугарска и Румунија боље од нас, пре свега јер смо ми имали тих неколико лоших година. Ове две земље су, подсећа он, имале тешку транзицију деведесетих година прошлог века, након чега су кренули да „расту“, док смо ми кренули мало касније.
Професор Економског факултета Јуриј Бајец каже да за тих 10 година које гледамо економски раст Србије није био тако спектакуларан као што се говори.
„Објективно гледано, бруто друштвени производ по становнику растао је брже у земљама Бугарске и Румуније него у Србији и тиме су економске могућности биле различите. Ако не растете брзо не можете брзо ни да повећавате плате, али и сва друга лична примања“, истиче Бајец.
Он каже да су Румунија и Бугарска без сумње примљене наврат нанос у ЕУ више из геополтичких разлога, а мање због чињенице да су успешно савладале сва она поглавља на основу којих се земља сматра подобном да се придружи.
„Тада су оне почеле да добијају неупоредиво већу економску подршку, док је Србија која је 2012. једва постала кандидат и даље добијала много скромнију помоћ. Нису се те паре преливале у плате, али су се преливале у раст привреде, инфраструктуру, лакше су се повезивале са тржиштима унутар ЕУ, искористиле су користи чланства“, напомиње Бајец.
ЕУ свакако има неких политичких захтева према Србији, али економске предности су ту, каже он и подсећа да смо ми у највећој мери економски везани за ЕУ, две трећине спољне трговине се везује за њу, као и највећи део директних инвестиција.
Највећи раст плата у Румунији
У Словенији раст зарада у последњој деценији је на 26,6 одсто, просечну плату из 2011. која је била 987 евра поправили су на 1,250 евра колико је била прошлог јула. Од поменутих држава из региона Словенија је уједно и једина земља у којој просечне зараде прелазе 1.000 евра, а осим у Словенији, Бугарској и Румунији, боље просечне зараде него у Србији имају и у Хрватској. У њој су зараде порасле за 31,4 одсто, 715 евра је била јула 2011, а 940 јула прошле године.
Лошије од Србије из окружења и када се ради о висини просечне зараде, али и расту у десетогодишњем периоду су Северна Македонија, БиХ и Црна Гора, у којој је зарада убедљиво најспорије расла. За 10 година свега 11,3 одсто или 54 евра су прошлог јула зарађивали Црногорци више него јула 2011. када им је просек плата био 476 евра. У БиХ се током последње деценије плата повећала за 90 евра или нешто више од 21 одсто, док је у Македонији темпо раста просечних зарада сличан оном у Србији, с тим што Македонци зарађују мање – прошлог јула просечна плата код њих била је 463 евра, а десет година раније 333 евра.
Љ. Буквић Данас
