Чак 70 одсто струје у Србији добија се од угља. Међутим, Србија се обавезала да се ове сировине одрекне – и то у кратком временском року. Колико је то реално и шта је алтернатива?
На хиљаде тона лигнита или смеђег угља свакодневно се црпи из отворених угљенокопа, а потом сагорева у термоелектранама Србије. Чак 70 одсто струје производи се од ове сировине, а преосталих 30 одсто највише у хидроелектранама, док су соларне електране и ветропаркови тек незнатно заступљени.
Док друге земље брже предузимају мере у борби против ефеката стаклене баште, Србија је заглављена у коришћењу угља, сматра проф. др Анђелка Михајлов, амбасадорка Климатског пакта (2021. -2023.)
„ЕУ је донела тзв. зелени договор да до 2050. постане климатски неутрална – да нема емисије гасова са ефектом стаклене баште, нема угља до 2050. године. Даном приступања ЕУ, стичемо обавезе да тако поступамо. Ако не поступамо, сваки дан нам стиже казна“, каже проф. др Анђелка Михајлов.
Рокови Европске уније
Зелени договор је само један међу бројним документима. Прошле године Србија је усвојила НДЦ (Национално утврђени допринос) за период од 2021. -2030. године.
Према том документу, Србија амбициозно планира смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште за 13.2 одсто у односу на 2010. О томе је обавестила Секретаријат Оквирне Конвенције УН о климатским променама, који је позвао све земље ОЕБСа, у које спада и Србија, да до 2030. избаце коришћење угља. Неке земље за то имају рок до 2040. године.
Међутим, Србија још увек није усвојила бројне стратегије, објашњава професорка Михајлов и прибојава се да у тој трци с временом иде преспоро.
Иако је промена структуре ка нискоугљеничним технологијама у Србији тек на почетку, Влада Србије ипак има велике амбиције, кажу у надлежном Министарству енергетике и рударства, пише DW..
Планирање тек почиње
„Стартна позиција већине земаља у региону је знатно тежа него у већини земаља чланица ЕУ, због високог удела угља у прозводњи електричне енергије, па ће трошкови декарбонизације бити сразмерно већи. То значи да ће у Србији и у другим земљама региона, бити неопходна сразмерна подршка међународних партнера, као и инвестиције у обновљиве изворе енергије. ЕУ је за за ту сврху издвојила 100 милијарди евра”, кажу у Министарству и подсећају да је Србија уз Пољску најзависнија земља од угља у Европи и да при замени овог базног енергента зеленом енергијом, мора да се води рачуна да се не угрози стабилност снабдевања.
У Министарству најављују и усвајање плана приоритетних инвестиција у енергетици, који обухвата инвестиције око 15 милијарди евра у наредним годинама. На листи су кључни пројекти у свим областима ресора, производни капацитети и преносна мрежа, гас и нафта. Тим документом биће прецизиран и јасни временски план које пројекте треба реализовати до 2030. а који су део дугорочних планова.
Потенцијал енергије Сунца
Признају међутим, да Србија не користи све своје потенцијале из обновљивих извора енергије. Само за соларне електране, кажу да су потенцијали Србије са 280 сунчаних дана већи и од Немачке.
Преносна мрежа је једна од непходнијих ствари за производњу струје кроз соларне електране, сматра Радисав Димић који се бави соларном енергијом у Србији од 2010. Својим инсталацијама соларних панела покрио је на десетине соларних електрана и велики број домаћинстава. Међутим, све је то, каже Радисав, премало. А било би веома значајно у декарбонизацији Србије.
„Није лако овде, тек се кренуло са соларном енергијом. За већа постројења су нам потребне прво стабилне трасе, које ће ту струју од истока до запада, севера и југа да преносе, то би требало да се стабилизује, јер електране морају да имају безбедни проток”, каже наш саговорник.
Држава да помогне и олакша
„Ја сматрам да треба више да се ради на овим изворима енергије и са домаћинствима, да се људима понуди могућност да дођу до лакших кредита, да може скоро свака друга кућа да стави соларне системе. Није једноставно у Србији издвојити 50 одсто цене које грађани треба да дају, треба да им се мало олакша”, сматра Радисав и додаје „на добром смо путу”.
Истиче значај соларне енергије и за фабрике које би своје велике површине кровова могле да покрију панелима, и да зависе само од своје струје. Ту додаје и школе и зграде институција које имају веће површине за панеле. Сада тога нема, каже он.
Поред олакшица за субвенције, папирологија је такође део проблема за оне који желе да користе струју из соларних панела и допринесу коришћењу зелене енергије. Папирогија је јако захтевна и дуго траје, а додатни проблем је што се вишак струје који власник соларног панела произведе, отписује једном годишње, – струја не може да се прода Електропривреди, али може на европској берзи.
„То би требало једноставније да се уради, да се направи да грађани могу да инвестирају и да то буде стабилан приход после 20 година на пример – тада ће свако бити заинтересован да улаже у електране. Србија треба више да ради на томе да омогући домаћинствима да од њих откупи струју која им је вишак”, каже Радисав Димић.
„Није планирано ни реално да се производња струје из угља обустави”
Јелица Путниковић, уредница портала Енергија Балкана сматра да обновљиви извори енергије не могу бити континуиран извор за производњу електричне енергије у довољним количинама.
„Србија још није донела одлуку хоће ли улазити у изградњу нуклеарне електране на својој територији или евентуално ући у партнерски однос са неком од суседних земаља које граде нуклеарке. Изградња хидроелектрана које се планирају, попут Реверзибилне хидроелектране „Бистрица“ и ХЕ Ђердап 3 повећаће биланс зелене енергије у енергетском миксу Србије, али то и даље не значи да ће моћи да се затворе термоелектране на угаљ. Мислим да је најбоље решење да се у тај процес иде поступно, тако да се старе ТЕ козервирају као резервни капацитет, као што је урадила Немачка, на пример”, објашњава Путниковић.
У ЕПС-у, главном произвођачу струје у Србији одговарају на сличан начин. Наводе да „није планирано, ни реално да се производња електричне енергије из угља потпуно обустави, него да се постепено смањује“.
Foto: Shutterstock/ok_fotoday
