Од 2.311 људи који су одговорили на постављена питања, 1.954 није задовољно висином примања, а само 228 њих јесте.
Само неки од коментара које смо добили су: “Бедан животни стандард и мислим да после Молдавије нема беднијег”, “Да би се опстало мора да се ради још један посао, тако да нема слободног времена”, “Цене исте као на Западу, а плата пет пута мања”, “Борба за опстанак, брига је присутна увек, из месеца у месец”, “Све је несигурно, стално се размишља о новцу који немате”….
Већина анкетираних читалаца пожалило се да им после плаћања дажбина не остане довољно новца за живот до краја месеца. Своје приходе оценили су и изјавама попут “мало је наспрам обима посла”, “мало, с обзиром на факултетску диплому”, “мало за основне потребе”, “мало је за пристојан живот, довољно тек за пуко преживљавање“.
Анкетирани читаоци указивали су како је ове године све поскупело и да би било добро да им је плата бар десетак хиљада виша, с обзиром да породица отплаћује кредите и подижу децу.
Истицали су да су им примања довољна за скроман живот и ништа више, да не могу да преживе јер им после плаћања комуналија, од плате која износи 40.000 динара, не остане ништа.
„Увек бринем да нећу имати довољно новца до краја месеца, посебно ако искрсну непредвиђени трошкови, кварови, болест…“ наводи у свом одговору један од испитаника.
„Нисам задовољна, јер осим прехране и рачуна не успевамо да приуштимо себи скоро ништа, али свесна сам да је већина радника у горој ситуацији“, гласи још један од одговора на питање да ли сте задовољни висином примања.
„Не могу да обезбедим себи нормалан живот, квалитетну храну, одмор, нову одећу, да сипам довољно горива, да редовно одржвам ауто, да одем у позориште и биоскоп бар једном месечно … Жељан сам, бре, да седнем у ресторан и да ручам у њему“, истакао је у својим одговорима анкетирани читалац.
„Без обзира што нисам пушач, не излазим, не пијем, не коцкам се, али не могу да уштедим ни један динар, већ се задужујем код пријатеља да би обезбедио дом основним стварима за живот, јер са минималцем у Србији не може да се живи нормално“, навео је у свом одговору други наш читалац.
Председник Уједињених гранских синдиката “Независност” и професор на Факултету политичких наука Зоран Стојиљковић, каже за Данас да се резултати које смо добили у анкети у великој мери поклапају са објективним параметрима и показатељима који говоре о висини дохотка.
– Просечна плата јесте негде око 65.000 динара, али је просек акумулација различитих величина. Медијална плата, односно, најчешћа, износи мање од 50.000. Најмање две трећине запослених и радно ангажованих прима мање од просечне плате, док просек подиже један број, некаквих десетак посто зарада, које се приближавају ономе што је компанија Цлеан Цлотхес за регион утврдила да је приход потребан за пристојан живот – појашњава Стојиљковић.
Наглашава да у оваквој ситуацији, једино о чему вреди говорити, јесте просечна потрошачка корпа која је већ изашла на 75.000, што практично значи да приходи не омогућавају да се на квалитетан начин живи.
– Оно што је плата за пристојан живот (98.000 динара) на то додала, луксуз је за велику већину грађана Србије. Код нас је просечна породица спала на три члана и то захтева да у кући имате две просечне плате, што је на трочлану породицу у ситуацији где двоје ради, научна фантастика.
Код нас, отприлике, на такву породицу имате једну трећину и једну и по плату, или две плате које су мање, или једну плату уз некакве додатне приходе… – објашњава професор.
То потврђују и одговори добијени у анкети. Упитани да ли им после плаћања рачуна и дажбина остаје довољно новца за адекватан живот до краја месеца, наши анкетирани грађани махом су рекли „не“. Конкретно, 1.860 њих. Са „да“ је одговорила тек 351 особа.
Они којима плата није довољна, на питање шта им недостаје наводили су: “апсолутно све”, “да уштедим”, “достојанство”, “новац за свакодневне потрепштине” и “богатији социјални живот”.
Међу одговорима су и гардероба, лекови, путовања, огрев, а фали и за рачуне, позориште, концерте, куповину технике, нормално одржавање домаћинства, фризера, козметички третман, квалитетнију храну или конкретније “риба, орашасти плодови, јунетина, воће… храна је прескупа за плату коју примам“, како гласи један од оговора, док други читалац нема довољно новца „да изведе некад госпођу на кафу“.
“Много тога недостаје. За два сина, студента гардероба, обућа… Да не помињем да на одмор нисмо ишли 10 година”, каже један од испитаника.
Анкетирани су наводили и да им фали новац за културне догађаје, путовања, за бригу о здрављу, основне ствари за живот и хигијену. “Купује се само оно што се мора, без чега се не може“, гласи један од одговора.
На конто плате коју примају, 351 особа је свој стандард оценила нулом, 684 њих јединицом, двојку је дало 627 људи, оцену три навела је 471 анкетирана особа, четворку је дало 125 људи, док су петицом свој животни стандард оценила само 53 анкетирана.
– То је стратегија свакодневног преживљавања и стратегија одрицања од свега, што је нека врста комоције пристојног живљења. Резултати које сте добили, значе да смо отприлике двотрећински сиромашно друштво. Друштво које се налази у околини сиромаштва или једва нешто изнад ње. То обележава егзистенцију великог броја наших суграђана – истиче професор Стојиљковић.
Иначе, међу радним местима која су испитаници навели, налазе се готово сва постојећа занимања, од занатских до ИТ и академских.
Од тога, 1.918 њих сматра да није адекватно плаћено за посао који обавља.
– Прођете кроз рат, изгубите технолошке везе, уђете у приватизацију у логици спржене земље или онога што Наоми Клајн зове капитализам катастрофе, када све можете да купите много јефтиније него што бисте иначе, уђете у приватизације какве сте имали… И онда у годинама када имате неког развоја, ви немате развој који је кохезиван, већ развој који одржава сиромаштво на релативно високом нивоу и увећава неједнакост – појашњава Стојиљковић и објашњава да је ситуација у којој смо сада последица три деценије претходног „развоја“ и одабране развојне стратегије, развијане на радно интензивном и јефтином раду.
Додаје да се ни једна држава на свету није развила само на страним инвестицијама.
Као решење професор предлаже прогресивнију пореску политику, држање јавног сектора изван контроле партијских послушника и медиокритета, развојну политику и стратегију засновану на домаћим предностима и онда је то, према Стојиљковићевим речима, некаква врста излаза. Инсистира на томе да се мора отворити посао за професионалну администрацију и менаџмент, иначе ће млади и даље одлазити.
Стојиљковић запажа да се Србија и регион ужасно брзо демографски празне, а да пандемија то само тренутно зауставља. Но, ипак је оптимистичан.
– Ако у томе одете предалеко, долазите у ситуацију, и то је део мог оптимизма, да почне да вам недостаје та квалификована радна снага, она која напушта земљу и мораћете да им повећате плате – закључује Стојиљковић.
Пристојну зараду тек сваки десети грађанин
Више од 100.000 месечно зарађује 236 испитаних (мало изнад десет процената), 366 анкетираних грађана остварује приход између 70.000 и 90.000 динара, 300 њих прима више од 60.000 динара а 254 је рекло да им плата премашује 50.000 месечно.
Ипак, највећи број испитаника, њих 530, одговорило је да прима између 40.000 и 50.000 динара док је 466 (око 20 одсто) изјавило да им је месечна плата између 25.000 и 35.000.
Испод „минималца“, док између 15.000 и 25.000 месечно, прима 159 испитаних (око пет процената).
Иначе према подацима Републичког завода за статистику, 65.025 динара износи просечна зарада у Србији за мај месец, док је медијална (износ до кога зарађује 50 одсто запослених) плата 49.869 динара.
Уна Милетић Данас
