Светска статистика тврди да је последњих година производња у текстилној индустрији нарасла за 40 одсто, а у истом проценту увећао се и отпад, што из фабрика и конфекција што из кућних гардеробера који се сада много брже празне стварајући простор за нову одећу и обућу.
За гомиле тканина које се тако сакупљају нема довољно складишног простора, па око 80 одсто заврши на сметлишту. У најгорем случају, посебно ако је реч о комуналном отпаду, долази до спаљивања али је то само додатни ризик. Нови материјали састављени су од разних синтетичких влакана која у основу представљају деривате нафте, па уместо да се еколошки уклоне из природе, сагоревањем постају нови извор загађења.
Да би проблем био већи, ми из иностранства не увозимо само модну одећу и обућу, него и текстилни отпад. Колико, не постоји евиденција, али се процењује да највећи део тога заврши у радњама половне одеће („Сецонд Ханд“), увећавајући тако не само кућне залихе него и количине које ће ускоро завршити на депонијама.
Можда се са највећим проблемима сусреће индустрија, јер је пре неколико година надлежно министарство прописало обавезу фабрика да делове тканине које преостану из производње предају сакупљачима. Тада је њих неколико добило лиценцу за тај посао, али свега један погон у Нишу делимично рециклира док су сви остали већ попунили складишта. Трошкове плаћају текстилци па су они тим потезом добили нови, не баш мали парафискални намет.
Тако је држава читавој грани направила нови издатак у корист неколицине привилегованих „добитника лиценци“, уместо да стимулише рециклажу и отварање фирми у том сектору што би уз мала улагања запослило значајан број радника. Иначе, комплетан процес подразумева неколико фаза, од деколоризације материјала, потом гребењања односно разградње до предива и најзад израде нових тканина које се потом још једном користе у производњи одеће.
– Тек када остатке материјала предамо сакупљачима, можемо да ускладимо улаз и излаз са царинских декларација. Али, када сам пре неколико година то покушао, ниједна од овлашћених фирми за сакупљање и транспорт није хтела да преузме остатке тканина. Тек сам са нишким предузећем успео да склопим уговор, не тако повољан. Наиме, моја обавеза је била да отпад очистим од свих нечистоћа, избалирам и спакујем. Фирми сам морао да плаћам месечни паушал за ангажовање од 50 евра, али додатно и сваки преузети килограм по три динара и на све то ПДВ и трошкове транспорта. Уговор је понуђен на пет година, па у случају да затворим фабрику, као што сам и урадио, до краја уговорног периода морао бих да плаћам бар паушал за услугу коју не користим. Практично је цену сваки сакупљач одређивао како је хтео, а текстилци су били принуђене да на то пристају – каже за Данас привредник Милан Кнежевић и некадашњи власник конфекције Модус.
Он додаје да у Италији постоји неколико хиљада фирми које се баве рециклажом, највећи број је у граду Прато и за њих су отпадне крпе драгоцена сировина. Плаћају их и до 1,9 евра за килограм, па су и неки домаћи текстилци почели на тај начин да се решавају вишка тканина.
Нема професионалних рециклера ни за сектор комуналног текстилног отпада, оног вишка одеће и обуће који се бар једном годишње избаци из станова. За сада је познат само један пункт, Женски центар у Ужицу, који ради по принципу социјалног предузетништва. Они свакодневно скупљају или им грађани доносе вишкове из својих ормара, два дана у недељи људи којима је потребна гардероба могу да дођу и преузму је, а оно што остане, прерађују у нове производе.
– Не постоји званичан оператер који би спровео целокупан процес рециклаже. Ми за сада прикупљамо, сортирамо и од оног дела здравог текстила који остане правимо нове предмете, лутке, кецеље, торбице, јастуке… Запошљавамо десетак жена које су неконкурентне на тржишту рада и за тај део нам је опремом за радионицу и контејнерима за прикупљање, помогла канцеларија Европске уније у Београду, а средства су обезбеђена из ИПА програма. Преко те канцеларије сада покушавамо да обезбедимо инвеститора који би организовао комплетан процес, упослио нову радну снагу. Међутим, то тешко иде, јер наши инвеститори очекују брзи профит, а у рециклажи то није могуће – каже за Данас Марина Туцовић, менаџерка програма за рециклажу у ужичком Женском центру.
Годишње и тона и по добије нови живот
Ужички Женски центар основан је као организација за подршку женама, посебно оним из угрожених категорија. Има секторе који се баве здравственим програмима, економским и образовним, а након лиценце за рад са СОС телефоном, добио је и статус организације у социјалној заштити. Рециклажу текстила развија већ читаву деценију, годишње прераде од једне до 1,5 тона текстилног отпада, а сировине им доносе или грађани лично или се одлаже у један од три контејнера за ту намену. Кажу да је велики проблем што таквих центара нема у другим градовима, јер их из њих грађани често зову и пакетима шаљу стару одећу, али они немају довољно капацитета да све то прихвате.
Коме се плаћа
Не постоји објашњење због чега само текстилне фабрике морају да плате лиценцираним фирмама како би се ослободиле остатака тканина. У свим другим секторима, од лименки, кућних апарата, беле технике или аутомобила, сировину од грађана и сакупљача рециклери откупљују а код тежих предмета сносе и трошкове превоза.
Текст је део пројекта „Енергетски ефикаснији и еколошки чистији“, који се суфинансира средствима из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у медијском прилогу нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
М. Н. Стевановић Данас
