Почетна » Мизогино извештавање: Убио жену јер му је дала повода

Мизогино извештавање: Убио жену јер му је дала повода

од admin
0 коментар

 

Изворни чланак
је објављен 27.05.2019. (Ало)

Жена је, пише Ало мимо било каквог контекста, у последње време „излазила са другарицама“, „касно се враћала кући“, „волела да се експонира на друштвеним мрежама што је свима упадало у очи“.

То им је наводно рекао „добро упућени извор“ додајући да њен муж „није могао да се помири са чињеницом да је она 11 година млађа и да хоће да живи мало другачије, што је код њега изазивало бес и љубомору“.

Трагичне вечери, наставља таблоид, он је од ње тражио да му убризга инсулин, а она је „лежала у кревету и одбила да му помогне“. Почели су да се свађају што је било само „окидач за нагомилани бес у њему“, па је „у налету беса“ узео канту бензина и убио је.

„У стању несавладивог беса који је његову супругу коштао живота, К. Л. је задобио опекотине по лицу и шакама“, пише Ало.

Није одговорност ни на жртви, ни на бесу, ни на љубомори, одговорност је на ономе ко чини насиље и једино тако би требало интонирати текстове, сматрају саговорници Раскрикавања.

Како уопште треба писати текстове из хронике?

Новинарка и донедавна чланица Комисије за жалбе Савета за штампу Тамара Скрозза наводи да новинари у оваквим случајевима не треба да детаљишу нити да улазе у „поводе“ и описе жртвиног понашања које је наводно довело до трагедије, јер се тиме релативизује кривица починиоца.

„Не треба да буде ни речи о томе зашто, како, да се објашњава зашто је тај неко био љубоморан. Ниједна емоција нормалних димензија не треба да буде повод за одузимање нечијег живота“, каже Скрозза.

Проблем са оваквим текстовима је што у читаоцима још чвршће утемељују њихове предрасуде да жена својим понашањем изазива насиље, као да за њега није одговоран управо и искључиво насилник, каже Александра Несторов из Аутономног женског центра.

„Не би требало да спомињу да му, на пример, није дала инсулин, јер није то повод за насиље, не треба да тражимо оправдања. Свако насиље је свесно одабрано понашање, и то по правилу према онима који имају мање моћи“, каже она.

Када напишу текст овог типа, новинари треба да их прочитају и то – очима жртве, сматра Несторов.

„Ако се после тог текста осећају охрабрено да пријаве насиље, да имају друштвену подршку, да су држава и друштво на њиховој страни, онда су написали добар текст. Ако осећају срамоту, стид и још већи страх него пре него што су га прочитали, ако им не пада на памет да пријаве насиље и потраже помоћ онда је лош“, објашњава она.

Несторов упућује на истраживање мреже „Жене против насиља“, у коме су управо жене жртве насиља читале текстове из црне хронике и објашњавале како се притом осећају.

Готово све су те текстове препознале као лоше јер се у њима „проналази оправдање за насилника, а кривица тражи у жртвином понашању и изгледу, и зато што овакав начин извештавања угрожава приватност и интиму жене“.

Ниједна од њих не би била мотивисана после сличног текста да потражи помоћ да изађе из насиља, управо из страха да ће наићи на неразумевање и осуду од стране околине и медија.

„Овакво извештавање код жена које су преживеле насиље као доминатну емоцију буди – страх“, стоји у истраживању које можете прочитати овде.

Новинарство као саучесник

Непрофесионално и неодговорно извештавање дела медија о насиљу је један од разлога што је статистика фемицида (убистава жена) практично непромењена последњих година, и што сваке године на десетине њих изгуби живот у породичном и партнерском насиљу.

Од 2010. до 2018. године, према подацима које је АЖЦ прикупио из мониторинга медија, убијена је најмање 281 жена, а од почетка 2019. године најмање њих 11.

Одговорно новинарство, сматра Александра Несторов, значило би да се испита да ли је жена пријављивала насиље, зашто су институције заказале, да ли су нешто предузеле, да се направи притисак на државу, да се деконструишу предрасуде у друштву и да новинари буду „продужена рука најслабијих“.

Марија Вучић    Раскрикавање/цензоловка

Можда ти се свиди

Оставите коментар

five × 3 =