Радници стратешки важних предузећа из Групације одбрамбене индустрије не страхују само за радна места, већ и да ће држава омогућити улазак сумњивог капитала у та предузећа, јер би у овој операцији могли да учествују и контроверзни трговци оружјем блиски СНС-у, попут Слободана Тешића. Или странци, којима је јефтина радна снага свакако важнија од безбедности Србије.
Годинама уназад, посебно од маја 2018, када је усвојен нови Закон о производњи и промету наоружања и војне опреме, који је омогућио приватна улагања у државна предузећа из Групације одбрамбене индустрије Србије, чак и у она од стратешког значаја за безбедност, попут Застава оружја, Крушика, Слободе, Првог партизана, „Милана Благојевића“ и Прве искре, баук приватизације, с већим или мањим интензитетом кружи тим фабрикама, а последњих недеља о томе се прича као никада раније.
„У Крушику је то једна од главних тема, о томе се прича на сваком кораку, а атмосфера у фабрици указује на претпоставку да је приватизација на прагу“, тврде запослени у тој ваљевској фабрици. Међу њима кружи документ, у који је и Радар имао увид, са основним подацима о фабрици и пројекцијом да ће крајем 2024. имати 1.800 радника, што се поклапа са проценом ревизорске куће коју је држава ангажовала пре пола године да „прочешља“ пословање предузећа… Индикативно је, међутим, да у том документу не пише да је држава Србија практично једини власник Крушика, јер су формално акционари Република Србија, градови Ваљево и Београд, Национална служба за запошљавање и три републичка фонда – за пензијско и здравствено осигурање и за развој. Уместо тренутне власничке структуре у том документу се као сувласници Крушика наводе Влада Србије, са уделом од 51 одсто и чешка компанија Чехословак група (Холдинг Цхецхословак гроуп) са 49 одсто акција.
Саговорници Радара из Крушика не знају колико је овај документ релевантан, не знају ни одакле се појавио, а то што се појавио у јеку све гласнијих најава, које нико није демантовао, власничке трансформације водећих домаћих фабрика за производњу барута, минско-експлозивних средстава, нитроглицерина, муниције, ракета, пешадијског и другог наоружања, наводи их на претпоставку да се ради о „тестирању јавности“ и „испипавању расположења радника и синдиката“, међу којима приватизација предузећа наменске производње никако није популарна тема. Напротив!
Ако се о пореклу документа још увек не зна готово ништа, о Чехословак групи зна се доста тога, јер овај холдинг послује у Чешкој, Словачкој, САД, Великој Британији, Италији и многим другим земљама, а чини га око 40 компанија из војне и других индустријских делатности, међу којима су и чешки произвођачи камиона и војних возила Татра и Авиа. Седиште групе је у Прагу, а власник је чешки бизнисмен Јарослав Стрнад. Чехословак група присутна је и у Србији, јер је средином октобра 2014, преко словачке МСМ групе, једне од чланица холдинга, купила ИМК „14. октобар“ из Крушевца, некадашњи индустријски гигант са 50 хектара производног и складишног простора, у којем је нови власник организовао производњу компоненти за камионе и војна возила Татра и Авиа.
За приватизацију у ред постројс
Топ оф ФормБоттом оф ФормДа је приватизација све извеснија сматрају и запослени у Застави оружју, „Милану Благојевићу“ из Лучана, Првом партизану из Ужица и другим државним предузећима наменске индустрије. И сви, готово углас истичу да је чак и продаја мањинског удела од 49 одсто за њих неприхватљива. Теши их једино што о томе још увек нема никаквих званичних информација.
„Питали смо директора, он није о томе ништа знао, па је о могућој приватизацији питао надлежне у Министарству одбране, али му ништа нису казали“, каже за Радар саговорник из ужичког Првог партизана, док Драган Илић, председник Синдиката у Застава оружју каже да су му колеге из Лучана рекле да се „нешто спрема“.
Зоран Бабић, председник Синдиката у „Милану Благојевићу“ из Лучана тврди да ни он нема званичне информације о евентуалној промени власничке структуре. „Волео бих и ја да знам нешто више, јер ако је то што се прича о приватизацији тачно, сигурно бисмо се одмах дигли на ноге. Многима не одговара војна индустрија у државном власништву, па би неки да је преузму. Радници фабрика војне индустрије никада, међутим, нису били јединственији у ставу да та делатност мора да остане у државним рукама. Тим пре што се ради о предузећима која су од стратешког значаја за безбедност земље“, каже Бабић за Радар.
Српски оружари су се већ бунили и протестовали против евентуалне приватизације још у мају 2018, уочи и током усвајања новог Закона о производњи и промету наоружања и војне опреме. Тада су радници Застава оружја, уз подршку колега из осталих фабрика, организовали вишедневне масовне уличне протесте у Крагујевцу и Београду, испред Скупштине Србије. Да ли су способни и спремни да се и сада томе организовано супротставе, остаје да се види.
(Не)оправдан страх од нових газда
Радници и њихови синдикални представници страхују да би приватизација војних фабрика омогућила улазак сумњивог капитала у та предузећа, боје се и од делимичног или потпуног гашења производних програма, па и самих фабрика, што би довело до масовног отпуштања. Посебно се боје да би у овој операцији могли да учествују контроверзни трговци оружјем блиски владајућем СНС-у, попут Слободана Тешића, за кога тврде да им је, због повлашћеног положаја приликом склапања уговора о куповини наоружања и муниције од државних фабрика, већ нанео велику штету. С друге стране, не верују ни у добре намере страних инвеститора, које пре свега привлаче јефтина радна снаге и државне субвенције, а безбедност Србије им свакако не би била у врху приоритета.
Атмосфера у фабрици указује на претпоставку да је приватизација на прагу, тврде запослени у Крушику, међу којима кружи документ у коме се као сувласници ваљевске фабрике наводе Влада Србије, са уделом од 51 одсто и чешка компанија Чехословак група са 49 одсто акција
По важећем закону, страни и домаћи приватни инвеститори могу да купе до 49 одсто капитала у 19 фабрика из Групације Одбрамбена индустрија Србије, док би контролни пакет од 51 одсто задржала држава. При томе, мањински удео, предвиђен за приватизацију не може да купи само један, већ најмање тројица инвеститора, домаћих или страних, свеједно. Закон, додуше, предност даје страним инвеститорима, али ни домаћим није ускраћена могућност да учествују у докапитализацији, односно делимичној приватизацији најзначајнијих војних фабрика, као и у потпуној приватизацији предузећа наменске индустрије која послују изван Групације Одбрамбена индустрија Србије.
Чињеница да би држава и у случају приватизације задржала контролни пакет требало би да умањи страховања радника од девастација војних фабрика и отпуштања. Синдикалци у тим предузећима, поучени искуством колега из раније приватизованих фирми, сматрају да 51 одсто капитала у власништву државе може да буде само „смоквин лист“, којим власт прикрива намеру да војне фабрике препусти њој блиским домаћим тајкунима или страним инвеститорима, како би се ратосиљала „беде“ везане за не баш мала улагања у развој, нове технологије и модернизацију производње у војним фабрикама, које су све до једне у државном власништву.
Шта се иза брда ваља
У прилог тези да се „иза брда нешто веља“ говори и чињеница да су крајем прошле године три ревизорске куће, по налогу министра финансија Синише Малог, завршиле нову ревизују пословања најзначајнијих домаћих војних фабрика. Упућени тврде да ће пилот-пројекат промене власничке структуре домаће војне индустрије бити примењен у најстаријим и најзначајнијим предузећима, Застава оружју и Крушику, која су већ годинама и у најтежој финансијској ситуацији.
Губици и дугови Застава оружја и након последњег претварања дугова према држави у капитал и даље се процењују на скоро 200 милиона евра, док је Крушик лане исказао нето добит од 1,27 милиона евра, али је то само кап у мору нагомиланих губитака из претходног периода, с обзиром на то да је само у претходне три године, од 2020. до 2023, направио минус од скоро 32 милиона евра. Уз то, ваљевска фабрика оптерећена је вишком радника, запослених по партијској линији и великим дуговима према добављачима. Застава и Крушик у међувремену су и организационо и кадровски увелико урушени, а спаја их и то што им је директор био кадар СНС-а Младен Петковић, за кога запослени тврде да је неповољним уговорима са приватним трговцима оружјем, блиским СНС-у, „највише допринео стварању услова за приватизацију“, урушавањем и обезвређивањем фабрика
Скупштина Застава оружја ових дана, сазнаје Радар, усвојила је извештај ревизорске куће која је укупну вредност капитала проценила на око 100 милиона евра или 11,7 милијарди динара, од чега је акцијски 9,5 милијарди, а остатак од 2,2 милијарде је друштвени капитал. При томе је вредност укупне имовине, која се простире на око 60 хектара земљишта, од којих је 45 хектара у центру Крагујевца, процењена на само 60 милиона евра. Радар је ту информацију покушао да провери код надлежних, који су најпре обећали да ће одговорити на питања послата мејлом, али су одговори изостали „због пословних обавеза“ менаџмента. Без одговора је тако остало и питање о све гласнијим најавама приватизације фабрика домаће војне индустрије. О томе за Радар ништа нису хтели да кажу ни у кабинету министра одбране Братислава Гашића. Питања о детаљима извештаја последње ревизије пословања и могућој приватизацији Крушика упутили смо и в. д. директора Јованки Андрић, али је и она одлучила да „мудро ћути“.
Завет ћутања у Министарству одбране, Застава оружју и Крушику
За разлику од менаџмента који се није огласио, поједини стручњаци из Застава оружја сматрају да имовина фабрике вреди много више од процењене. Само 45 хектара инфраструктурно потпуно опремљеног земљишта у центру града вреди око 18 милиона евра, јер на тој локацији ар плаца агенције за промет некретнина продају по цени од 30.000 до 50.000 евра. Томе треба додати и 11 хектара на локацији „Пепелиште“, те још неколико хектара на фабричком стрелишту и локацији на којој се налази погон „Сиви дом“. Наши саговорници сматрају да није добро процењена ни вредност производних погона и више од 1.000 машина, међу којима има и најсавременијих обрадних центара, а занемарена су и улагања од око 18 милиона евра у модернизацију од 2016. до 2018. „Заборављено је“, кажу, да су и два стрелишта и у међувремену купљена Застава ковачница такође део имовине Застава оружја, а приликом процене занемарена је нематеријална имовина, коју чине технологије, робне марке, софтвери, базе података, средства за истраживање и развој, потраживања од Југоимпорта СДПР за раније извезено оружје, као и бренд фабрике са 170 година традиције, која оружје продаје у више од 40 земаља на свим континентима. Уз то, подсећају да је 2016. вредност фабрике процењена на 2,66 пута већу суму, на око 160 милиона евра.
На колико је процењена вредност Крушика, поуздано се не зна. Зна се, међутим, да су ревизори оптималан број запослених проценили на око 1.800, а да је прошле године у фабрици радило 2.279 оружара, што значи да је неколико стотина „прекобројних“. Биће да је и због тога менаџмент фабрике два од четири постојећа синдиката – УГС Независност и АСНС – прогласио за „вишак“ и оспорава им репрезентативност.
„Прекршени су сви закони како би се ускратила репрезентативност фабричким огранцима синдиката Независност и АСНС, што би могло да се тумачи и као припрема терена за предстојећу приватизацију фабрике која би, без обзира на дубиозе из ранијег периода, због рата у Украјини и све веће тражње за њеним производима, могла да буде врло примамљива и домаћим и страним инвеститорима“, истичу саговорници Радара из Крушика.
Незванично се спекулише да су за преузимање дела домаће војне индустрије заинтересовани и Французи и да је и то можда била тема недавних разговора председника Србије и Француске, Александра Вучића и Емануела Макрона, када је прелиминарно договорена и куповина француских рафала за потребе српског ратног ваздухопловства. Нема званичних потврда о томе, али није тајна да Европа трага за новим погонима за производњу наоружања, пешадијске и артиљеријске муниције, барута, експлозива, ракетног горива и нитроглицерина, а у Србији има седам фабрика које се баве баш том производњом.
Многима не одговара војна индустрија у државном власништву и неки би да је преузму. Радници, међутим, никада нису били јединственији у ставу да она мора да остане у државним рукама, јер су то предузећа од стратешког значаја за безбедност земље
Зоран Бабић
Један од најбољих познавалаца војне индустрије у земљи и свету, некадашњи генерални директор Застава оружја Драгољуб Грујовић сматра да би домаће државне фабрике наменске производње требало приватизовати, али под условом да држава, зарад сопствене безбедности, сачува контролни пакет акција у њима. „Држава једноставно нема довољно новца за континуирана улагања у осавремењавање производних процеса у домаћим фабрикама, без чега је немогућ опстанак на светским тржиштима, на која је највећим делом упућена и српска војна индустрија. Отуда је делимична приватизација или докапитализација домаћим или иностраним капиталом – неминовност“, тврди Грујовић и наводи да су и Руси својевремено приватизовали готово сву производњу војног наоружања, осим оног стратешког, те да и чувени концерн Калашњиков послује у оквиру групације Ростек, у којој је присутан и приватни капитал.
Део војне индустрије приватизовале су и неке суседне земље. Највећи бугарски произвођач наоружања Арсенал запошљава близу 10.000 радника и већ деценијама је у приватном власништву, а недавно је и некада једна од највећих војних фабрика у бившој Југославији, Претис из Вогошће код Сарајева, делимично приватизована, када је 33 одсто акција купила америчка компанија Регулус Глобал. Више од приватизације запослене у српским фабрикама наоружања брину нове газде. Поготово ако држава одлучи да за партнере ангажује оне са којима је и до сада склапала послове, од којих су једино корист имали приватни трговци оружјем.
Foto: Damir Banda/Ministarstvo odbrane
Зоран Радовановић Радар
