У амбалаже за рециклажу ставили смо ГПС тракере и пратили њихово кретање на територији Београда. Шта је открио овај мали експеримент?
Након једног дугог, предновогодишњег дана на послу, одлазим у продавницу и купујем флашу киселе. Након што је попијем, као савесна грађанка, бацам је у малу уличну канту за рециклажу близу своје куће.
Али овај пут сам урадила још нешто. У флашу сам сакрила ГПС тракер који ће ми разоткрити њену судбину. Где ће завршити моја флаша киселе: на депонији, у рециклажном постројењу или негде сасвим треће?
Градска чистоћа из Београда тврди следеће:
„Процес прикупљања и транспорта рециклабила се врши путем наменских транспортних возила са локације прикупљања до рециклажног центра – Погона за прикупљање и промет секундарних сировина на даљи третман сортирања и балирања.”
Оно што би, према бирократском речнику надлежне службе, требало да уследи након што отпад напусти рециклажне канте јесте тзв. секундарна сепарација, која се на територији Београда једино врши у сортирници у Вишњичкој улици. То нам је потврђено и у телефонском разговору са Погоном Градске чистоће Чукарица.
Али управо је секундарна сепарација корак до ког није стигла моја флаша.
Наиме, постављени ГПС тракер завршио је на Винчанској депонији. Када год сам могла, пратила сам апликацију WИННЕС ГПС на свом телефону која приказује његову руту. Првог дана, 26. децембра, ГПС тракер лутао је мојим насељем, вероватно у канти са точковима или возилу комуналних радника, да би се два дана касније, преко Церака, Кошутњака и Митровог брда – малтене седам гора и некадашњег Панонског мора – запутио ка Винчи где је после неколико дана и нестало сигнала.
У експерименту сам се концентрисала на мале уличне канте за рециклабиле које су се последњих година одомаћиле на многим раскрсницама широм престонице, пре свега зато што су приступачне, честе и Београђани успутно бацају отпад у њих.
Такође, ове канте су, по свему судећи, већ предмет скепсе међу становништвом, а неретко се могу чути примери људи који су видели како се рециклабилни део отпада из канте одмах приликом сакупљања меша са осталим отпадом.
Да ли неповерење оправдано? Судећи по судбини моје флаше киселе, изгледа да макар донекле јесте. Један велики потенцијални проблем је то што услед непажње и журбе, и чињенице да је један од њихових сегмената мешано ђубре, у овим кантама међу рециклабилним отпадом лако може да заврши и – нерециклабилан, као и храна.
Ово доводи до контаминације садржаја, а у оваквој ситуацији секундарна сепарација је готово немогућа, пре свега услед економске неисплативости. Ако се то догоди, уместо да се проследе на рециклажу, рециклабили се ипак третирају као „обично” ђубре и иду на депонију, чиме се потпуно обесмишљава присуство сегмената за пластику и папир.
Међутим, моја флаша киселе указује и на дубљи проблем од тога – јер се она у тих пар дана праћења није ни приближила јединој сортирници у Вишњичкој улици.
Како каже експерт за управљање отпадом Гојкан Стојиновић, делује као да није поштована процедура сакупљања и одвожења.
„Највећи број активности који се промовише и уводи је сведен на ‘шарене канте’ које се постављају или деле грађанима у сврху примарне селекције, али дубље од тога се често не иде”, оцењује Стојиновић.
Наравно, моја кисела највероватније није била усамљена. Са њом је на депонију могло да буде изручено још барем десетак флаша које су јој друговале у канти из моје чаршије – и потенцијално још безброј других, широм града.
Судбина моје флаше можда би била сасвим другачија да сам је убацила у рециклажни контејнер који се налази у склопу рециклажних острва.
За разлику од канти – рециклажни контејнери и острва су ређи призор и у њих грађани наменски раздвајају отпад: у плаве посуде иде картон, у жуте пластика, а у сиве метал. Ту су и рециклажна звона за стакло. Па се за ове посуде не може се рећи да представљају свакодневицу Београђана.
Стојиновић инсистира да томе да и грађани своју одговорност у управљању отпадом треба озбиљно да схвате. „Основна ствар коју грађани могу да ураде је да се придржавају упутстава за раздвајање које су добили и избегавају грешке које могу да утичу на квалитет материјала у кантама”, каже Стојиновић.
„Такође, треба да им буде јасно да је целокупан систем управљања отпадом заснован на економији трошка. Свака грешка у раздвајању отпада и свака контаминација отпада намењеног за рециклажу аутоматски смањује вредност материјала али и повећава трошкове његове екстракције из целокупне масе, што наравно у великој мери утиче на рад свих оператера у ланцу.”
Другим речима, једна погрешно одложена пелена има капацитет да контаминира много већу количину рециклабилног материјала.
Како је текло ГПС праћење?
У међувремену, мој мали детективски подухват није ни почео нити се завршио на горе поменутој флаши киселе.
Штавише, прве ГПС тракере сам поставила још у новембру. Један сам убацила у картонску кутију коју сам одложила у канту у околини Вуковог споменика, док је други завршио је у подземном контејнеру код Студентског трга.
Тада сам тек почела да развијам вештину паковања ових уређаја у амбалажу. Загрејаним ножем пресекла сам боцу и у њега сместила ГПС тракер. После сам паковање залепила силиконом.
Међутим, први покушај био је неуспешан. Након неколико дана мировања, сигнали из тракера су просто нестали.
Тек месец дана касније, 20. децембра, скупила сам храброст да пробам поново. Овај пут ГПС тракер носила је флаша киселе – али не оне са почетка наше приче. Ову сам одложила у малу уличну канту за рециклажу код Трга Републике, и чекала. Први сат, други сат… петнаести сат. И ништа – деловало је као још један неуспели покушај.
Ипак, сутрадан се ГПС тракер коначно покренуо. И пошао је на неочекивано велики пут.
Наиме, прва три дана обилазио је центар Београда и одлазио до депоније у Винчи неколико пута, ниједном се не приближивши сортирници у Вишњичкој улици – а прелазио би и преко 100 километара дневно. У вечерњим сатима редовно би стајао у Мије Ковачевића, претпостављам да би се камион у који је доспео паркирао на паркингу дирекције Градске чистоће. Тако је било до отприлике краја године када му се негде на Дорћолу губи сигнал – сигнал се опет јавља 5. јануара 2023. и апликација за ГПС праћење бележи опет кретање до Мије Ковачевића. Следи повратак на Дорћол и последње јављање овог уређаја истог дана. Батерија је била на 1%.
Реалност рециклаже у Србији
„Пут једне флаше почиње када је ставимо на рафове продавница, а након што је грађанин купи и конзумира, она може да заврши на депонији или на рециклажи”, констатује Милица Кузманов, маркетинг менаџерка у Секопаку, оператеру амбалажним отпадом.
„Први случај је линеарна економија која се показала као превазиђена, а други представља циркуларну економију и она подразумева да од флаше поново можемо да добијемо флашу.”
Према извештају Агенције за заштиту животне средине за прошлу годину, у Србији је на тржиште стављена укупна количина амбалаже од скоро 390 хиљада тона. Оператери су пријавили поновно искоришћење више од 247.000 тона амбалажног отпада, од тога је 237 хиљада тона предато на рециклажу. Тако су испуњени општи национални циљеви за поновно искоришћење 63,7% амбалажног отпада стављеног на тржиште и за рециклажу 61,1%.
Највише се рециклирају картон и папир – више од 120 хиљада тона је рециклирано у 2021. Затим долазе, редом, метална амбалажа, стакло и пластика.
У додир са рециклажом обични људи долазе индиректно, док раздвајају отпад и бацају га у канте намењене рециклабилима. Али како заправо изгледа поступак рециклирања? Шта је требало да се догоди са мојим баченим флашама, а није? У потрази за одговором на ово питање, посетила сам компанију РЕ3 Продуцт у Пландишту.
Различити пластични производи у Пландишту најпре се сортирају и чисте, а након тога ситне у посебним млиновима. Самлевена пластика се прегледа како би се одвојили евентуални контаминанти, по потреби се врши њено сушење, да би се затим формирала у нити на линији за регранулацију. Добијене нити се хладе у води и режу. Гранулат који настане пакује се и складишти, а на крају продаје произвођачима разних нових пластичних производа. На овај начин удахнут је нови „живот” пластике и затворен је рециклажни круг.
Поред 1300 тона пластике годишње, ова компанија – са три локације у Пландишту и Вршцу – такође преради 600 тона картона и око 100 тона дрвених палета.
Колико бацамо?
Флаше, кутије и амбалажа које сам током новембра, децембра и јануара пажљиво паковала, опремала и пратила преко ГПС-а били су, ипак, само мали део моје корпе за смеће.
Према последњем извештају Агенције за заштиту животне средине, у току 2021. просечан становник Србије производио је 1,14 килограма комуналног отпада на дневном нивоу. Највећи удео, од чак 46%, у томе има биоразградиви отпад.
Добре вести су да количине одбаченог ђубрета можемо да преполовимо компостирањем био-отпада. Преосталих 54% наше корпе за смеће сачињава стакло, алуминијум, пластика, картон, папир и текстил – тј. добрим делом рециклабилни отпад.
Међутим, уколико нам је циљ одговорно управљање отпадом, суштина заправо и није само у рециклажи.
„Једино што може да има суштински значај је превенција настанка отпада”, открива Марко Вученовић, генерални секретар Удружења рециклера, „јер је постојећи систем хиперпродукције мање-више свега једноставно неодржив, а рециклажа није свемогућа.”
Прошле године у Србији произведено је 2,87 милиона тона комуналног отпада, од чега је 2,48 милиона тона завршило на депонијама, а нешто преко 390 хиљада тона је подвргнуто рециклажи или поновном искоришћењу, односно 13,6%.
Циљ је да се до 2025. године 25% комуналног отпада, по тежини, код нас рециклира. У Европској унији стопа рециклаже већ је достигла 48% (2020)
Питање (не)санитарног депоновања отпада
Како показују званични подаци, на сваку санитарну депонију у Србији, којих тренутно има дванаест, долази око 265 дивљих сметлишта и несанитарних одлагалишта. А разлике између њих су огромне.
Најпре, санитарне депоније поседују првенствено елементе који ће спречити продор оцедних вода у подземне токове као и контакт свих врста отпада са земљиштем, почев од начина припреме тла и креирања подлоге, преко изолационих материјала, до система цеви за дренажу оцедних вода у за то предвиђене резервоаре или базене одакле се даље врши третман.
Надаље, постоје мере којима се спречава ослобађање загађења у ваздух. Најзад, на санитарним депонијама се врши континуирани прописан мониторинг свих емисија које могу угрозити животну средину.
Санитарним депонијама је, закључно са крајем 2021, покривено тек 42% становништва у Србији, што је лоше, али представља значајан скок са само 19% у поређењу са годином раније. Разлог је почетак рада Регионалне депоније Винча, на којој је од августа прошле године, када је почела са радом, одложено 328 хиљада тона отпада.
На депонијама, и то пре свега на оним неуређеним, честа појава су и пожари. Узрочник је, најчешће, депонијски гас који се временом ствара као нус-продукт распадања ђубрета, а који претежно сачињавају метан и угљен-диоксид, гасови са ефектом стаклене баште.
Са кисеоником, приликом сагоревања, настају различите дуготрајне органске загађујуће компоненте, такозвани „попсови”, који су регулисани Стокхолмском конвенцијом, као и Протоколом Уједињених нација о дуготрајним органским загађујућим компонентама, чији смо и ми потписници.
„Пожар на депонији Винча 2021. године је сигурно био један од највећих акцидентних стања у Србији од времена бомбардовања”, оцењује професор Машинског факултета у Београду, Александар Јововић. „Онај ко управља таквим депонијама, требало би што брже да их затвори, а поступак затварања депоније саставни је део, између осталог, пројектне документације и студије о процени утицаја пројекта на животну средину.”
На стару депонију је од тада заиста стављена тачка и она је тренутно у фази рекултивације, а у рад је пуштена нова, санитарна. Ускоро, након доста одлагања и кашњења, треба да се „заложи” и прва ватра у Винчанској енергани на отпад.
„Дивља сметлишта и несанитарна одлагалишта су ‘тихе убице’”, изричит је Гојкан Стојиновић, „јер се загађење не може видети голим оком. Оно одлази у околно земљиште, подземне водотокове и резервоаре пијаће воде и завршава у нашем организму на различите начине. Почев од микропластике, преко органских загађења, па све до токсичних елемената и тешких метала, сви ови чиниоци завршавају директно или индиректно у нашем организму.”
Према Националном плану за управљање отпадом, држава намерава да до 2034. укине одлагање отпада на несанитарним депонијама које ће бити затворене и рекултивисане.
Досадашњи подухвати чишћења ових одлагалишта смећа завршили су неуспехом – само током 2021. очишћено је 1170 дивљих депонија, али су грађани наставили да депонују ђубре на 987 локација.
Рециклажа је у нашој земљи због свега поменутог и даље ограничена, углавном на веће градове у Србији.
„Мали напредак се региструје, али недовољно. У суштини и даље живимо у смећу, а ако наставимо овако угушићемо се у смећу. Буквално”, закључак је експерта за управљање отпадом, Гојкана Стојиновића.
Према наводима Агенције за заштиту животне средине, када је реч о управљању отпадом код нас се и даље чека на обезбеђивање добре покривености и капацитета за пружање основних услуга, као што су сакупљање, транспорт и санитарно одлагање отпада.
У једном таквом систему, колика је уопште била шанса да се моја флаша киселе из рециклажне канте врати међу живе?
Материјал је објављен у склопу пројекта „Гоинг Енвиронментал” који спроводе н-ост и БИРН и финансира Немачко федерално министарство економске сарадње и развоја (БМЗ). БМЗ ни на који начин није одговоран за информације или ставове изражене у оквиру пројекта.
Јелена Козбашић Килма 101
