Почетна » Годишњица несреће у руднику Соко: Деца без очева и питања без одговора

Годишњица несреће у руднику Соко: Деца без очева и питања без одговора

од Други Пишу
0 коментар

Годину дана од смрти осам рудара у руднику Соко многа питања су остала без одговора. ЦИНС доноси причу о томе шта се дешавало те ноћи, где се крије одговорност и како је једна жена одлучила да прекине ланац несрећа.

Слађан Димитријевић је завршио за аутоелектричара, али га тај посао никада није интересовао. Када је оцу, који је радио у руднику, рекао да жели да буде рудар, он је био изричито против. Рударски посао није само тежак, већ и јако опасан.

Слађановом оцу и другима из околних места још је у сећању била 1998. година, када је 29 рудара изгубило живот у руднику Соко. У великој експлозији је део запослених изгорео, а део се угушио.

У јамама овог рудника налази се метан, гас без боје, мириса и укуса. Иако није отрован, он истискује кисеоник из ваздуха због чега људи могу да се угуше. Такође, лако је запаљив и може да доведе до експлозија.

Зато је било веома важно пратити количину метана у јами. Рудари су морали да се повуку са места где копају када је метан изнад 1,5%.

Ипак, Слађан је сувише млад да би га то бринуло и спречило да испуни оно што је намерио. Временом је од позиције јамског возача, који се бринуо за транспорт угља из јаме, дошао до помоћника копача – са колегама је правио ходнике у руднику.

RUDAR SLAĐAN DIMITRIJEVIĆ; FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Те ноћи између 31. марта и 1. априла прошле године је исто радио.

Све је деловало нормално док мало после четири ујутру није чуо заглушујућу буку, као да се нешто обрушава.

Прашина.

Видео је када је окренуо главу у правцу окна и лампом осветлио тај део. Вентилација која је омогућавала струјање ваздуха у јами је стала са радом. Нестало је струје.

„Метан, повлачите се назад!“, чуо је да колега виче.

Кренуо је ка чистом ваздуху, такозваној ветреној струји, у простор између два тунела. Осетио је мучнину, као да ће сваког тренутка да поврати. Ветрена струја му је излаз да се не угуши. Била је близу.

„Сад ћу да се стрчим“, помислио је.

У том тренутку се онесвестио.

Борба за живот
Неколико тренутака касније, недалеко од места где се Слађан срушио, Милан Савић, задужен за контролу безбедности у јами, се будио из несвести.

Прашина.

То је последње чега се сећао. Била је толико густа да се блештава светлост рударских лампи није видела. Пре него што се онесвестио зачуо је колегу како виче да беже јер је пробио метан.

Сада је преко његових ногу лежао колега кога су сви звали Фале. Савић се окренуо око себе. Видео је и друге рударе како леже.

Устао је и панично кренуо сваког од њих да тресе.

Фале је лежао у грабуљару, машини која купи угаљ, лицем окренутим надоле. Савић је притрчао и окренуо га на бок да се не угуши. Колеги који се у међувремену појавио, као и осталима који су се будили из несвести, повикао је:

„Помозите ми да га извучемо, жив је!“

Почела је трка са временом да се онесвешћени пробуде и спасу.

Прво што је Слађан Димитријевић осетио били су шамари и вода на лицу.

„Слађане! Слаћко!“, дозивале су га колеге.

Налазио се на једној од трака које носе угаљ вани. Оне су сада рударе попут угља износиле напоље. Чим су видели да се Слађан освестио, рудари су отрчали код других да их извуку. Слађан је остао наслоњен на бок. Преко пута себе је гледао колегу који се борио за ваздух. У секунди му се све вратило.

Сачекао је неких 15, 20 минута да се скроз расвести и онда је изашао из јаме. Напољу је мрак заменило сивило тмурног кишовитог јутра. И погледи пуни ишчекивања породица које су се окупиле чекајући вести о својим синовима. Браћи. Очевима. Мужевима.

Један од њих био је и Предраг Тривунац, такође рудар, чији је брат био са Слађаном у јами.

„Је л’ жив? Је л’ жив?“, питао га је уплакано, „кажи ми молим те“.

Слађан је само слегао раменима. Није могао ништа да му каже јер једноставно није знао.

Утом се појавио брат Слађановог друга Петра, човека са којим је одрастао и био добар пријатељ. То вече су заједно дошли на посао.

Петров брат га је исто упитао. Да ли је Петар преживео?

Слађан је само заплакао и загрлио га.

Рудник у проблемима
У двориште испред јаме стигла је и Зорица Вукадиновић, републичка инспекторка рударства. Њој је припао тежак задатак – док су се још извлачили повређени, требало је да установи узрок несреће.

Заједно са људима из предузећа се спустила у јаму како би прегледала место несреће, а затим је из управне зграде узела документацију која јој је неопходна.

Испред је Зорана Михајловић, тадашња министарка рударства и енергетике, давала изјаву новинарима који су се у међувремену појавили. Поред ње су стајали тадашњи директор рудника Соко Драго Милинковић и в.д. директора Јавног предузећа Ресавица, у оквиру ког је рудник пословао, Саша Спасић. Док је Милинковић говорио да су мере безбедности биле на највишем нивоу, а Спасић тврдио да је реч о несрећном случају, министарка Михајловић је имала другачију изјаву.

„Ово је тежак тренутак за све људе који су овде, али и за све нас. Инспекција, полиција и сви надлежни органи су на лицу места и раде све што је неопходно како бисмо након истраге знали тачне узроке трагедије.“

ZORANA MIHAJLOVIĆ ISPRED RUDNIKA SOKO DAJE IZJAVU NOVINARIMA; FOTO: MINISTARSTVO RUDARSTVA I ENERGETIKE

У том тренутку ова изјава је могла да изгледа као смиривање ситуације пред изборе који су били за два дана, а на којима је њена тадашња партија очекивала убедљиву победу. Међутим, оно што се тада није чуло је да је између Министарства и одговорних у руднику већ неко време постојала нетрпељивост.

Рудник Соко годинама није плаћао држави рудну ренту. Све време је живео на субвенцијама из буџета и Михајловић је сматрала да он треба да буде затворен.

Ипак, на том месту и у том тренутку, није било времена да се ова прича покреће. Сада је требало извући преживеле и установити да ли има погинулих.

Чувај ми Лава
Драгана је због бебе већ од четири ујутру била будна. Сина Лава је требало да роди баш тог првог априла, али је он на свет дошао неких месец и по дана раније. Бојан Стајић, њен муж, је то вече радио.

Он и Драгана су имали обичај да се на путу до рудника све време дописују, и да наставе након што изађе из јаме. Последња порука коју је од њега добила гласила је „Чувај ми Лава“.

Међутим, негде око шест, пред крај треће смене, Бојан се није јављао. Тада се Драгани јавио братанац да је пита да ли Бојан ради.

„На послу је.“

„Сад отишао у прву?“

„Не, трећу је радио.“

„Ау, одмах га зови“, рекао је. „Зови га што пре“, присећа се Драгана разговора.

Бојан је био недоступан. Осећала је да му се нешто десило. Са братанцем се договорила да он оде до болнице и провери да није тамо. Јавио јој је да га нема на списку, али да ће да оде до рудника да погледа.

После тога се дуго није јављао.

У једном тренутку улазна врата Драганиног стана су се отворила и на њима је стајао њен братанац. Тада је била сигурна да је Бојан погинуо.

DRAGANA I BOJAN U ŠETNJI SA SINOM LAVOM; FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Неколико километара даље, у селу Суботинац, Сања Тривунац је остављала децу код мајке и заједно са оцем кренула ка руднику где је њен муж Ненад те вечери радио. Санитетска кола која су пролазила путем будила су јој панику и страх, али се и даље надала да је са њим све у реду.

Када су стигли у двориште рудника, један од чланова синдиката којег је знала од раније пришао јој је и загрлио је. И даље је веровала да је све у реду.

Сањин поглед био је прикован на излаз из рудника. Санитетска кола су долазила и одлазила, одвозећи повређене. Она је све време гледала у ту једну тачку и чекала да Ненад изађе. У једном тренутку сви санитети су отишли и више се нису вратили.

„Зашто не долазе да извуку и ове остале који су још доле?“, упитала је оца, „мој муж није изашао“.

На капији се појавило прво погребно возило. Отац јој је рекао да вероватно тако мора.

Затим их је дошло још седам.

Осморица рудара су погинула, а Ненад је био један од њих.

RUDAR NENAD TRIVUNAC SA KOLEGAMA; FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Трубачи и сахрана
Санитетска кола која су одвозила повређене из рудника прво су их одвела у Сокобању па потом у болницу у Алексинац. У једном од болничких кревета лежао је и Слађан. Тек када је ту дошао сазнао је ко је све од његових колега погинуо претходне вечери.

Слађан је имао проблема да се психички опорави од свега. Мислио је на све што се тада десило. Није могао да избаци свог школског друга Петра из главе. Он уопште није ни требало да ради у руднику. Завршио је Учитељски факултет, али није могао да нађе посао. На крају је скончао у мрачној јами.

Кроз главу му је пролазило питање да ли је могао нешто више да уради, да се врати након што се освестио то вече и да неког спасе.

Ноћу су га мучили немирни снови у којима у јами ради са радницима који су погинули.

GRAFIT U ALEKSINCU POSVEĆEN NASTRADALIM RUDARIMA; FOTO: CINS

Трећег дана, када су радници отпуштени из болнице, била је недеља. Грађани су изашли на изборе, а породице су сахрањивале настрадале рударе. После сахране сломљене породице су отишле кућама у које се уселила аветињска тишина, док су широм Србије одзвањали звуци трубе.

Славила се изборна победа.

Склапање коцкица
Након терена инспекторка Вукадиновић је прегледала документацију. Полако је склапала коцкице о томе шта се те вечери догодило. У томе су јој помогле и изјаве неких од људи који су били у јами.

До несреће је највероватније дошло јер је из таванице избио метан.

Две недеље пре несреће метан је више од 22 сата прелазио дозвољену границу од 1,5%. Пар минута пред несрећу неколико пута је прелазио ову границу, да би онда почео да расте до те мере да мерни уређај више није могао да га испрати. Када је кисеоник испод 8%, човек пада у кому након 40 секунди, почне да се грчи, престаје да дише и умире. Те ноћи је у једном тренутку метана било толико да кисеоника у ваздуху скоро да није ни било.

Међутим, документација је показала да тај део рудника од 2013. године није ни требало да ради.

Инспекторка Вукадиновић је приметила да им Министарство рударства две и по године пре несреће није одобрило рад јер нису плаћали рудну ренту.

Такође, радови на месту где се десила несрећа су извођени по пројекту који је мењан два месеца раније. Тада се, мимо процедуре, одустало од изградње још једне просторије са свежим ваздухом код откопа.

В.д. директора Ресавице Саша Спасић није пристао на интервју са новинарима ЦИНС-а.

Када је завршила извештај, инспекторка га је, заједно са другом документацијом, предала заменику тужиоца Основног јавног тужилаштва у Алексинцу Јанку Динићу.

Породице су се надале да ће доћи до истине о томе ко је одговоран за смрт њихових најмилијих.

Ипак, чекало их је разочарање.

Чекајући одговоре
У галерији алексиначког Дома културе стискали су се новинари и породице погинулих рудара. Прошло је 11 месеци од несреће, али на питања о одговорности за несрећу нису добили ниједан одговор. Тужилац је већ два пута одбијао да покрене кривични поступак. Последњи пут је породицама за време Божићних празника ове године стигло обавештење да је кривична пријава, сада већ бивше министарке Михајловић одбијена.

Због тога је адвокат породица организовао конференцију за штампу на којој је најавио жалбу на одлуку тужилаштва.

Рекао је и да породице захтевају правду за своје мртве, а не да се рудник затвори.

ADVOKAT PORODICA NASTRADALIH RUDARA NA KONFERENCIJI ZA MEDIJE; FOTO: CINS

После две недеље приговор адвоката је прихваћен. Тужилац ће по трећи пут морати да одлучује о покретању поступка.

Породице очекују одговоре јер 12-оро деце је те вечери остало без очева.

Најмлађи међу њима је Лав.

Када га погледа, Драгана у њему види Бојана, јер како време пролази све више личи на њега. Она, са друге стране, још увек живи заробљена у том првом априлу.

Други јој говоре да мора да крене даље и да се несреће дешавају. Међутим, не мири се са тим. У њеној се породици то више неће десити.

Једно може већ сада себи да обећа – све ће урадити да Лав не крене очевим стопама и постане рудар.

Владимир Костић, Јована Томић, Стефан Марковић  Цинс

Можда ти се свиди

Оставите коментар