Почетна » Годишњица почетка немачког бомбардовања Београда: Како је без објаве рата на престоницу изручено више од 400 тона бомби

Годишњица почетка немачког бомбардовања Београда: Како је без објаве рата на престоницу изручено више од 400 тона бомби

од Други Пишу
0 коментар

У Србији се данас обележава 83 године од немачког бомбардовања Београда, чиме је Други светски рат отпочео на тлу Краљевине Југославије. Историчари су става да се култура сећања на овај дан у нашем народу негује, али да би могла да буде издигнута на виши ниво, посебно када су у питању млађе генерације.

Без објаве рата 6. априла 1941. године, у 6.30 ујутру силе Трећег рајха напале су Краљевину Југославију. Из немачких авиона на Београд је тог дана изручено 440 тона бомби.

У ваздушном нападу убијено је хиљаде грађана и уништен већи део центра града, међу којима и ризница културног наслеђа Србије – Народна библиотека у којој је, нокон што је зграда погођена запаљивим бомбама, потпуно изгорело око 300 хиљада књига и неколико хиљада старих списа, пише Н1.

Бомбардовање Београда представљао је одмазду Немачке због војног пуча 27. марта и обарања намесништва и владе која је потписала Тројни пакт, чиме је Југославија приступила силама Осовине.

Напад, који је означио почетак Другог светског рата на територији Краљевине Југославије, лично је наредио немачки канцелар Адолф Хитлер 27. марта 1941. Одлука је позната као директива бр. 25, а један од 13 оригинала овог документа од ове године је у власништву Србије и трајно је похрањен у Музеју жртава геноцида у Београду.

„Шести април је, у ствари, уследио као одмазда за то што се десило 26. и 27. марта. Наиме тада је, након што је после много колебања југословенска влада прихватила да приступи Тројном пакту, дошло до великог отпора београдске јавности и читаве српске јавности у југословенској држави, што је за резултат имало војни пуч и обарање намесништва и владе. Сам Хитлер је у бесу већ 27. марта после консултација са војним и политичким вођством Трећег рајха наредио да Југославија мора нестати, а то завереничко легло, како се истицало за Београд, треба бити кажњено и збрисано са лица земље“, каже историчар Александар Животић.

Датум почетка шестоаприлског рата сматра се једним од најважнијих датума у српској и југословенској историји. Овај датум обележава се сваке године полагањем венаца на спомен-обележја на овај перод уз подсећање на значај борбе против фашизма у Другом светском рату. Историчари су става да се култура сећања на овај дан у нашем народу негује, али да би могла да буде издигнута на виши ниво, посебно када су у питању млађе генерације.

Интересовања младих окренута ка другим сферама
Историчар Александар Животић за портал Н1 каже да је 6. април увек заузимао централно место у култури сећања и да спада у датуме који се обележавају и у јавности су уочљивији од неких других, који су такође и те како важни.

„Кад је култура сећања у питању, заиста тај континуитет обележавања 6. априла и сећања на жртве, подизања спомен обележја, полагања венаца, нешто што бисмо могли да означимо као јавну историју јесте поштовано. Међутим, свакако постоје начини да се та култура сећања негује и да млађим генерацијама да ти догађаји буду пријемчивији. У дигиталном добу у коме живимо, у коме смо изложени различитим информацијама и дезинформацијама, када је много тога доступно у виртуелном свету око нас, треба се потрудити да на један модеран начин то сећање буде приближено млађим генерацијама које ће га на тај начин једноставније и лакше прихватити“, наводи.

Додаје да данашње генерације нису генерације које много читају и трагају за информацијама у књигама, те да сакљупљају информације на друштвеним мрежама, по интернету где нема никакве суштинске проверу квалитета.

„Све је на ономе ко чита да ли ће прихватити одређену информацију или дезинформацију и како ће се определити да ли је то истинито или није. То су изазови савременог доба, не само када је у питању култура сећања, прошлост, већ је то изазов са којим се срећемо у свим сферама живота данас“, објашњава Животић.

Историчар Иван Дрљача наводи за Н1 да су се културе сећања мењале кроз деценије, додајући да је наша култура сећања прилично непрецизна и да се креће од једног до другог момента, а све то, како објашњава, у зависности од политичке ситуације у земљи.

„Прво када говоримо о 6. априлу, априлском рату који је почео у ноћи између 5. и 6. априла, он је завршен несрећно, као што се на неки начин очекивало, јер су и политички део вођства земље и војна команда били врло свесни тога да отпор Немцима не може дуго да траје. Тај отпор је чек трајао и краће него што су они очекивали, свега неколико дана – до ноћи између 17. и 18 априла када је потписана капитулација југословенске војске. Имајући у виду да је после 1945. године наступило ново доба, говорећи језиком комунистичке историографије, тај шестоаприлски рат је стављен у запећак. Не можемо да кажемо да се о томе није говорило и да није истицано да је југословенска војска пружила некакав отпор, али просто то је стављено на маргине, имајући у виду да је сам рат кратко трајао и да је завршен поразом. Оно што је битно када говоримо о култури сећања крајем осамдесетих и почетком деведесетих, посебно на самом крају деведесетих година, долази до једне промене. Та промена је видљива и у самој историографији зато што са падом комунистичког система и у нашој држави и у окружењу долази до једне промене визуре на читав тај период који се одвијао између два светска рата и у периоду четрдесетих година, тако да то даје простор историографији да почиње да се бави априлским ратом“, каже историчар.

Подсећа и да је споменик палим пилотима браниоцима Београда, у Земуну, неделеко од хотела Југолавије, подигнут тек у касним деведесетим годинама.

„Сама чињеница да је спомен-обележје подигнуто више од 50 година после априлског рата довољно говори о томе каква је култура сећања. Сада ми имамо један моментум да споменик постоји, да се та култура сећања негује, али свакако јесте тачно да би та култура сећања могла да буде издигнута на виши ниво“, наводи Дрљача.

Када су у питању младе генерације, оне, према његовим речима, не знају много и њихова интересовања су окренута ка неким другим сферама.

„Веома је интересантна ситуација да ми данас живимо у једном окружењу, једном друштву које је информатичко друштво и које нам информације чини вома доступним. Дакле, упоште није тешко доћи до информација или снимака бомбардовања, али оно што је битно јесте да су то информације које не привлаче већину младих људи. И док је са једне стране тачно да младе то мање интересује, такође је тачно и да је та тема мање заступљена у школским програмима и у основним и средњим школама и да постоји простор да се знање допуни“, закључује Дрљача.

Bombardovanje Beograda Foto:BETAPHOTO/BEOINFO

Н1/Нова

Можда ти се свиди

Оставите коментар