Скинути сте са случаја паљења куће новинара Милана Јовановића. Како данас коментаришете ту одлуку?
„Како би се избегле недоумице око тога, нисам разрешен функције заменика јавног тужиоца у Другом основном јавном тужилаштву, већ сам на предлог председавајуће Државног већа тужилаца и уједно Републичког јавног тужиоца Загорке Доловац, одлуком већине чланова тог тела ослобођен вршења функције заменика тужиоца у Другом основном јавном тужилаштву у Београду, које је као институција водило случај против окривљеног Драгољуба Симоновића и других.
То је учињено у складу са Законом о Државном већу тужилаца, који је пружао могућност и за другачију одлуку, што опет нуди могућност да евентуално, уколико Републичка тужитељка процени, може да ме поново овласти да заступам јавну оптужбу.“
Да ли бисте волели да водите случај до краја?
„Волео бих да водим предмет до правоснажности, али не сумњам да ће поступајући тужилац урадити одлично свој посао. У овом тренутку, када је пресуда тек првостепена, не желим да скрећем пажњу на себе јер би то могло да одведе јавни дискурс у неком правцу који је ирелевантан за решавање ове кривично правне ствари. У жижи јавности треба да буде искључиво то да нам суд кроз правоснажну пресуду пружи одговор шта се догодило.“
Да ли сматрате да су постојали извесни притисци да се „склоните“ са случаја? Имали смо ситуацију да Вам је и сам окривљени, Драгољуб Симоновић, претио током једног претреса.
„Још у децембру месецу 2019. године господин Симоновић је изјавио током главног претреса „да се може десити да више уопште не радим као тужилац“, због чега је, нажалост, јавност стекла утисак да су се његове речи обистиниле. Додуше, речи које ми је упутио окривљени нису биле претња у кривичноправном смислу, то је више изречено у афекту одбране.
Из данашње перспективе је излишно коментарисати то да ли су постојале неке врсте притисака да се ја “склоним” са случаја Могу само да кажем да на мене нико није вршио притисак из сфере „политике“.“
Од каквих притисака тужилаштво мора да се ослободи?
„Пре свега, тужилаштво се мора ослободити терета прошлости. Нажалост, јавно тужилачка организација је остала заробљена у једној временској капсули. Од свих државних органа, јавно тужилаштво је од 1946. године, па до данашњег дана, претрпело најмању реформу. Друштвено политичке елите које су биле на власти одувек су виделе јавно тужилаштво као погодан инструмент за остваривање неких својих политичких циљева.
Да ли су тужиоци независни у доношењу својих одлука, с обзиром да се у јавности често говори другачије?
„Један судија америчког Врховног суда је својевремено рекао да није довољно само да се правда врши, већ мора бити и видљиво да се правда врши, стога имам разумевања за незадовољство људи радом тужилаштва у погледу одређених случајева који су у жижи јавности, јер је тешко бранити тужилаштво од такве перцепције јавног мњења, будући да је „глас народа, глас од бога“, зато у јавном дискурсу покушавам да скренем пажњу на неадекватан уставно правни оквир у коме раде тужиоци, при чему најсликовитије улогу тужиоца у Србији данас описује једна анализа америчке адвокатске коморе од пре пар година, где у том документу стоји да тужиоци раде под “облаком стрепње и страха”.“
У више наврата сте истицали да је спорна процедура око избора Републичког јавног тужиоца, због чега? У контексту тога, шта мислите о поновном избору Загорке Доловац на месту Републичког јавног тужиоца? У каквој атмосфери су се одржали избори?
„Све што сам имао да кажем о изборима за Републичког јавног тужиоца сам својевремено рекао када је то било актуелизовано као главна тема у јавности и то уочи самих избора. Тада сам недвосмислено указивао на постојање свих мањкавости изборне процедуре са нагласком да она мора да се суштински промени, с обзиром да је њоме обесмишљен такмичарски дух својеврстан демократској борби.
Апострофирао сам да су избори за Републичког јавног тужиоца били „нефер“, будући да је факат да је Републичка јавна тужитељка Загорка Доловац, која по сили закона, уједно и председава Државним већем тужилаца, учествовала у састављању и избору комисија које су вредновале и оцењивале програме кандидата, чиме се као један од кандидата нашла у својеврсном
„сукобу интереса“ тиме учинивши да малтене „саму себе бира“.“
Каква је сада ситуација уочи избора за јавне тужиоце?
„Избори за овај сазив Већа су обележила фаворизовања одређених кандидата. О томе су већ писали поједини медији, који су пратили те изборе. Морам признати да су Ваше колеге у текстовима које су писали, баратали поприлично поузадним подацима о томе ко ће после изборне утакмице „проћи“ у ово тело, будући да су се њихове прогнозе у значајној мери обестиниле.
Видите, мене уопште не чуди што су се ти избори за Веће одржали у једном „духу неслободе“. Морам да појасним да је јавно тужилаштво устројено као пирамидални орган по узору на архаичну совјетску прокуратуру. Дакле, односи у организацији тужилаштва су уређени хијерархијски са израженом субординацијом у одговорности.
У таквој ригидној структури у којој је заменик јавног тужиоца само неки вид опуномоћника јавног тужиоца који по важећем Уставу једини врши функцију јавног тужилаштва, гледано чисто појавно, могло би се казати да руководиоци јавног тужилаштва означавају „мала божанства и врховне ауторитете“, којима заменици јавног тужиоца и друго особље не жели да се замера. Ето, у таквој атмосфери у којој „један позив мења све“ су одржани избори за овај сазив Већа.“
Шта је неопходно да се догоди у српском правосуђу да бисмо коначно имали епилоге афера попут Савамале, Крушик и пада хеликоптер Војске Србије?
„Потребно нам је независно тужилаштво које има ефективну контролу над криминалистичком полицијом. Тужилаштво без есенцијалне контроле над оперативним делом полиције која открива и истражује учиниоце кривичних дела је као глава без руку и ногу. Мислим да у нашем друштву, још увек није сазрела идеја о томе да се ради о органски повезаним државним органима који заједничким снагама треба да гарантују безбедност и „миран сан“ нашим грађинама, а какав је пример у Белигији у којој је шеф полиције уједно и генерални тужилац. Руку на срце, у минулом периоду је дошло до једног бољег и координисанијег рада тужилаштва и полиције.
У погледу предмета у којима има „примеса“ политике, полиција зна да „откаже послушност“ тужиоцу са изговором да они одговарају свом надређеном старешини који их је поставио да обављају свој посао, а то није тужилац. Механизми који тада преостају тужиоцу да „натера“ полицију да ради свој посао су искључиво декларативне природе.“
Шта нам доносе измене Устава када је реч о правосуђу?
„Нисам у толикој мери позван да говорим о делу измена које се односе на судове, али што се тиче решења уређења јавно тужилачке организације у тексту који је припремила Радна група Одбора Народне скупштине за уставна питања и законодавство, приметио сам да је прихваћена већина идеја за које се дуги низ година уназад залагало Удружење тужилаца Србије.
Понајпре, приметно је да будући Устав РС, уколико посланици Народне скупштине и грађани на референдуму, усвоје такво решење, више неће познавати категорију заменика јавног тужиоца, већи ће они постати јавни тужиоци, а јавни тужиоци ће бити преименовани у руководиоце јавног тужилаштва. Можда Вам на први поглед делује ’’козметички’’, али се заправо ради о сушаственој промени која из корена мења правну природу јавно тужилачке организације. Јавна тужилаштва више неће бити монократски органи у којима је старешина тужилаштва „бог и батина“, већ јавно тужилаштво постаје једна врста колективног органа са извесним хијерархијским овлашћењима руководилаца.
Са друге стране, заменици ће сада бити далеко „видљивији“ у систему, односно неће моћи да се „сакривају“ иза тога да им је
руководилац нешто наложио да ураде у конкретном предмету. Уколико руководилац стоји иза неке одлуке, он је мора издати написмено у форми обавезног упутства на које тужилац има право приговора.“
Колико смо далеко од референдума?
„Можда је право питање колико смо близу референдума? Уверен сам да постоји политичка воља да се дође до промене Устава у области правосуђа, те да ће се у скоријем времену у вези са тим одражати референдум.“
Тања Миловановић Нова
