Приватизација државног здравственог система планира се од 2015. године, програмом оптимизације здравства који би требало да се спроведе до 2035. Председник Синдиката лекара и фармацеута Србије, Раде Панић, је недавно за Нова.рс оценио да се „иде ка томе да се српско државно здравство до краја уништи“. Панић је за Машину елаборирао овај став, наводећи поступке Министарства који утиру пут урушавању здравства и његовој приватизацији, пише Машина.рс.
Половином 2015. године на преговорима у Министарству здравља је први пут од стране државног секретара, професора Берислава Векића, поменуто да се иде на то да се примарна здравствена заштита приватизује. У међувремену су фирма из Белгије и консултантска фирма из Хрватске направиле, а НАЛЕД одобрио, пројекат оптимизације здравства, који можете видети на истоименом сајту“, изјавио је Панић.
По његовим речима, план за приватизацију се испрва углавном односио на бање, а затим и на апотекарске установе: „Тај процес још није завршен, али је при крају. Мислим да се Апотекарска установа Београд још увек држи.“ Подсетимо, приватизација Апотекарске установе Београд најављена је почетком 2020. године. Од тада је више синдиката захтевало да се од ове приватизације одустане, са аргументом да је ефекат приватизације погубан по свако организовано друштво.
Панић детаљније објашњава да се на основу закона о здравственој заштити вршило и укидање физикалне медицине, односно укидање радних места физијатара, специјалиста спортске медицине који су радили у рехабилитационим центрима и домовима здравља. Наступила су и два таласа отпуштања стоматолошких радника, чиме су грађани додатно навикавани на то да у државном здравству не могу да добију адекватну услугу. Панић скреће пажњу на то да су се отпуштања дешавала упркос томе што по Закону о раду није дозвољено да послодавац отпусти радника који доприноси фирми, а да задржи онога који не доприноси.
„Имамо у медицинским установама велики број немедицинских радника који немају систематизовано радно место. Мене често нападају због тога што помињем немедицинске раднике, али треба нагласити да то нису радници који раде са пацијентима, који нам помажу у нези пацијената нити се брину да болесници имају шта да једу нити да буде чисто“, констатује Панић, наводећи низ примера немедицинских радника који су запослени у државној служби на несистематизованим позицијама, а често, по његовим сазнањима, на посао и не долазе.
У склоп намера за приватизацију здравства спада и покушај укидања Студентске поликлинике у Београду, сматра Панић. Грађани су се против укидања побунили, почетком 2021. године је организован и протест. Подсетимо, скуп подршке Студентској поликлиници у Београду одржан је у организацији Друштва за одрживу будућност – Кораци, а јавности и надлежним институцијама се том приликом са апелом да се плановима о укидању одупру обратила и Мрежа академске солидарности и ангажованости – МАСА. У њиховом саопштењу скренута је пажња на то да корисника Студентске поликлинике, које су надлежни планирали да упуте у домове здравља, има чак 130.000.
„Студентска поликлиника је добар пример јер она одговорна за здравствену заштиту једне од најугроженијих друштвених група – људи који се налазе у другом граду, на школовању, који немају примања. Студентска поликлиника се, уз то, током пандемије показала као једна од најбољих установа у смислу збрињавања пацијената и бриге о ковид оболелима“, каже Панић.
Председник Синдиката лекара и фармацеута Србије сматра да је укидање поликлинике највероватније било мотивисано намером да се њена зграда, која се налази у центру Београда, у Крунској улици на Врачару, пренамени у пословни простор. Он је изнео подозрење да се о жељама да се примарна здравствена заштита преведе у приватне руке а да се зграде у којима су јавне здравствене установе, које су често на атрактивним локацијама и у старим, заштићеним објектима, пренамене, можда ради и када су у питању друге медицинске установе.
„Била је чак и нека сулуда идеја да се примарна здравствена заштита грађана обавља од куће. Дакле, да лекар може да ради од своје куће и да покрива реон од десет километара, без обавезе да има опрему, да га нико не контролише… Не знам како су уопште замислили да неко као лекар примарне здравствене заштите ради од куће. То је, ваљда, српски превод концепта породичног лекара – пошто не умеју да организују онако како то функционише у развијеним земљама и уређеним друштвима, хтели су да организују нешто што подсећа на то, тек да се нешто ради“, коментарише Панић.
Панић наводи да је Синдикат лекара и фармацеута Србије био у бољој позицији да се његови представници информишу о тачним плановима Министарства и да се против приватизације побуне у периоду када је имао репрезентативност. Овај синдикат је репрезентативност стекао након 13 година судске борбе, али поново изгубио 2016. Панић подозрева да је репрезентативност синдикату одузет управо због борбе против приватизације здравства.
Положај здравствених радника у јавном сектору је, уз то, све гори. Иако је пандемија коронавируса учинила очигледним колико друштво зависи од здравственог система, ствари се за лекаре и друго медицинско особље нису поправиле.
„Према здравстевним радницима се ова држава поприлично односи као према робљу“, оцењује Панић, и додаје: „Током пандемије су здравствени радници често бивали ангажовани са недозвољеним вишком прековремених радних сати, иако Закон о раду каже да прековремени рад не сме прећи обим од трећине укупног радног времена; и то у делатности у којој постоји, напротив, и опција скраћеног радног времена због отежаних услова рада“. Панић је скренуо пажњу и на то да прековремени рад често не може да се наплати, да се не поштује право здравствених радника на топли оброк и регрес, а да покушаји појединаца да се за права изборе на суду завршавају процесима који трају годинама и мобингом на послу.
Привидно побољшање представља смањење броја здравствених радника пријављених на Бироу за запошљавање. Док их је пре пандемије било око 2.500, званично незапослених медицинара данас има око 1.500. Панић, ипак, сматра да се ситуација није много изменила, и да би број незапослених остао исти када се у запослене не би рачунали привремено и прекарно запослени ангажовани на основу волонтерских уговора, уговора о повећаном обиму посла на одређено време, преко општина, „са врло сумњивим или необјашњивим обрачунима плата“, и слично.
„Колико год да је пандемија тешка због отежаних услова рада, плашим се да ће све бити још много горе када се она заврши. Здравствени радници већ масовно напуштају државни сектор, одлазећи што у иностранство, што у приватни сектор. Ако узмемо у обзир да је за обуку једног специјалисте потребно годину-две радног стажа након факултета, па три до пет специјализације, па бар још две године искуства, оваквим изостанком планирања ћемо се наћи у ситуацији да неће имати ко да покрије систематизована радна места. Власт, министарство се онда извлаче да нису у могућности да то финансирају, па као решење предлажу приватизацију“, изјавио је Панић.
Као што су некад приватизовали производна предузећа, сматра, сада приватизују установе које себаве здравственом заштитом.
„То је оно што је од ресурса остало у Србији, па су одлучили да и то распродају.“
Пандемија није утицала на то да власт препозна значај здравственог система, промени курс и одустане од приватизације.По мишљењу нашег саговорника, она чини управо супротво, и није искључено да ће искористити пандемију да каже да је она финансијски превише оптеретила државу. Грађани, са своје стране, не схватају шта ће се десити јер, по Панићевим речима, нису свесни да оно што актуелно издвајају за здравство, што преко партиципације, што путем лекова које купују у апотекама, нестандардних услуга и других давања, још увек није превише.
„Надлежни кажу да се када приватна издвајања пређу 50% рачуна да више није потребан државни систем. Међутим, треба размотрити још нешто. У државном систему су се не наплаћују пуне цене здравствених услуга јер је систем дотиран од стране државе. Грађани не разумеју да ће оног тренутка када више не буде те нелојелне конкуренције државних установа према приватним све цене отићи небу под облаке. Доказ за то је ситуација коју смо могли да пратимо током пандемије. Скоро све цене услуга у приватним установама у Београду су се, тако, дуплирале током пандемије управо захваљујући токе што грађани до услуге нису могли да дођу у приватним установама, што су приватници искористили“, објашњава Панић.
Панић је оценио да ни такве цене у приватном сектору још не представљају пуне цене здравствених услуга. По његовом мишљењу, цене услуга у приватном сектору снижава конкурентност јавног здравства, али и то што им држава засад гледа кроз прсте, због чега многи приватници не плаћају пун износ пореза, раднике ангажују на црно и кршећи већ поменуту одредбу закона о броју дозвољених сати прековременог рада. Панић сматра да држава са намером дозвољава да се државни здравствени систем уруши, са несагледивом штетом по грађане.
„Мене често као анестезиолога питају шта мислим о другом начину осигурања и шта мислим о приватном здравству. Мој одговор је врло једноставан: плату коју тренутно зарађујем за месец дана рада са много прековремених сати бих у приватном здравству могао да зарадим за два или три дана. Али, страшан је проблем ко ће имати да плати моју услугу шест месеци након што све постане приватно. Да ли ће грађани, ако се све приватизује, уопште моћи себи да приуште здравствене услуге по тржишним ценама? Не кажем да је тренутна ситуација добра, али она таквом може да се направи и то без икаквом повећавања издвајања за здравствено осигурање, него повећавањем доступности свих података, поправљањем управљачког кадра и тако даље“.
Данило Савић Нова
