Врачар, Његошева улица, на први поглед све уобичајено, људи у журби, иду неким послом, други до продавнице, или шетају псе.
Наизглед обично београдско подне, све до угла са Улицом Алексе Ненадовића и једног бизарног детаља, који изгледа потпуно ишчупано из времена и простора.
У срцу главног града, у Србији која је, бар географски у Европи, у 21. веку…
Поред незаинтересованих пролазника, тројица “војника” београдске десничарске “патриотске” омладине, мрких погледа, сакривени капуљачама, чувају зид.
Зид зграде на ћошку поменутих улица, на коме је мурал-мајстор осликао њиховог хероја – бившег заповедника Војске Републике Српске у ратним сукобима 90-их, осуђеног на доживотну робију због ратних злочина и геноцида над Бошњацима и Хрватима.
Момци спремни ко запета пушка, са све флашама воде и разређивача, да, уколико неко баци јаје, фарбу или на сличан начин оскрнави њихову икону, одмах сперу љагу са генераловог лица.
Незаинтересованост пролазника за поменути детаљ, преокупираних својом свакодневицом, као да баш све иде уобичајеним током и да је ситуација “редовна”, подсећа нас на сву ненормалност и извитопереност тренутка у ком живимо.
– Безвезе, не знам шта им је то требало, касирка у оближњој продавници одговара на моја запиткивања о гужви коју је протеклих дана изазвало сукобљавање око мурала. Али не прецизира коме “то није требало”. Међутим, из наставка приче, постаје јасније. Замера онима који су на мурал бацали јаја и фарбу, активистима за људска права, од којих су, тих дана, две жене врло насилно приведене.
– Шта сад има везе, што су морали то да раде? И они имају своје ратне злочинце и ми имамо ратне злочинце… има их на свим странама, наставља она. Каже да је сада мирно, али да је могло “страшно да буде оног дана” да је полиција пустила “оне са Цветног трга да се спусте довде”. Нон стоп га чувају, каже показујући погледом ка групици око мурала.
Ни старија госпођа која шета пса, а коју смо зауставили да чујемо и њено мишљење, иако ужаснута догађајима који су се збили само неколико зграда од њене, није уверена да је то нешто што се тиче нас, свих грађана.
– То је ужасно. Шта ће нам толике поделе међу људима. Власт и опозиција су увек једни против других, то је увек било. Ја нисам никад била ни у једној партији, прича она, али суд о томе треба ли мурал ратног злочинца да стоји ту или не, не даје.
У другој продавници, на моје питање да ли је било проблема протеклих дана због мурала и жале ли се комшије, продавачица уверено каже да “никаквих проблема није било”, трудећи се да својој причи да тон као да говори о најуобичајенијој, рутинској ствари.
– Само су се станари из оближњих зграда жалили на буку, додала је она. Док је продавац са киоска скоро усхићено објашњавао да је “пропустио целу фрку”, јер тада није радио на тој локацији, значајно је додао: “Ма све су то игре да се скрене пажња људи са много већих и битнијих тема”.
Ипак, поред готово хипнотичке незаинтересованостии за суштину приче, и чињенице да готово нико од грађана које је наша репортерка заустављала да пита за мишљење, није изнео јасну оцену “за или против” мурала, сигурно је да једини који немају луксуз толике ноншаланције јесу станари конкретне зграде, на чијем је зиду мурал осликан, а које је власт оставила на милост и немилост хулиганима са капуљачама, јер ће мурал морати сами да уклоне.
Наиме, заједници станара зграде број 38 градске инспекције и Комунална милиција су прописали решење у ком стоји да морају, у заказаном року, сами да уклоне мурал, а ако то не учине, слику са зида ће опрати градске службе, о трошку станара, а уследиће и велика новчана казна.
Из онога што смо чули из медија, станари су листом за уклањање, јер таквог “хероја” не желе на терасама својих станова. А није да нису покушавали да мурал уклоне или бар прекрече, готово од самог дана када је, пре неколико месеци и насликан. Али се плаше да то ураде, због 24-часовне претње насилних десничара који мурал чувају под претњом батинама сваком ко му и приђе.
ББЦ на српском је пренео сведочење младића који је био сведок самог настајања мурала, који каже да су га цртала петорица момака застрашујућег изгледа, која су са собом водила и два вучјака.
Већ сутрадан су станари почели да пријављују мурал градским службама, али су их оне, редом, одбијале и преусмеравале на друге адресе.
Поменути младић је једном приликом сишао да провери чиме је мурал рађен, али су се за тили час створила тројица десничара, почела да му прете да више не прилази и поручила да “знају ко је”.
Како су станари тада испричали, мурал је премазан слојем заштите, па уколико се било која фарба баци или нанесе на њега, аутори дођу и то оперу обичном водом.
Управитељка зграде испричала је тада да је у договору са станарима покушала да унајми фирму која би могла да скине мурал, али да нико није желео да се дохвати тог посла јер је ризичан, а газде се плаше за своје раднике, пренео је ББЦ.
Станари ће и даље наставити да живе као под опсадом, а решење се не назире.
Питање је, хоће ли и градске службе, када рок истекне, смети да дођу и уклоне мурал, и да ли ће то бити повод за нове сукобе.
Тог дана када је репортерка Данаса прошетала Његошевом, 16. новембра, датума на који је 1914. године почела Колубарска битка, на зиду директно наспрам “генерала” Младића, освануо је рад неког другог уличног уметника, мурал једног другог хероја и истинског генерала и војводе, Живојина Мишића.
Повод овом уметнику свакако је био јасан.
На тај дан отпочела је Колубарска битка, једна од најчувенијих битака Првог светског рата, описана и у уџбеницима историје ратовања, а Мишићева тактика којом је тада извојевао потпуно неочекивану победу бројније и надмоћније аустроугарске војске, и данас се изучава у војним школама широм света.
Гледају се сад тако два потпуно различита генерала, два различита хероја, два дијаметрално супротна идола, два система вредности, две сукобљене Србије. И чекају разрешење ове, судећи по коментарима пролазника, не тако битне приче.
А тема, о прихватању наметнутих идола, о наметању нових хероја, о рехабилитацији злочинаца, о величању мржње и раздора према свему другачијем и “туђем”, о дневно сервираној романтизацији криминалаца, готово је па суштинска за било какав напредак на овим просторима.
Зато би требало да се тиче свих нас, а не само несрећних станара са броја 38, који су се, игром случаја, нашли у клинчу између десничарски настројених хулигана и државе без закона и институција.
Ивана Николетић Данас
