– Решила сам да одем до Кнез Михаилове, морам прво да видим с МУП-ом да ли чиним кривично дело, али решила сам да просим, јер не могу да се снађем за ово што фали кући. Једноставно, шта сад да радим, да се проституишем? – пита се жена која је толикима помогла, а данас нема ни струју
Племенита, великог срца, несебична до размера које су неразумљиве и нејасне човеку 21. века, Светлана је дала све за добробит других и ни у једном тренутку није узела ништа за себе.
– Моја највећа срећа је кад видим озарено лице особе којој сам помогла. Не знам да ли сам у том тренутку срећнија ја или особа која прима помоћ, али је осећај најбољи на свету – рекла је Светлана кад смо је посетили у децембру, у Гроцкој.
Светланина доброта је коштала сопственог живота, па тако проводи живот у јако лошим условима.
У тренутку кад смо разговарали са Светланом, живела је с мајком у трошној кући којој је кров пре готово годину дана почео да се урушава, плафон отпада, таваница прокишњава и у којима је влага у многоме појела носеће зидове.
После писања Телеграфа, Светлани су почели да се јављају донатори, људи који су јој послали материјал да се кућа среди, као и радници који су се добровољно пријавили да раде без надокнаде како би се кућа средила и Светлана и даље задржала кров над главом.
С њом смо остали у контакту, па кад смо је питали да ли је кућа сређена, Светлана је објаснила да умногоме јесте, али да су радови стали.
– Временске прилике су постале јако лоше, неки су се предомислили и рекли да они немају ништа од тога што ми помажу. Било је питања: “Зашто си ти у новинама а ја, који ти помажем, нисам” и сличних ставова због којих је кућа остала трошна.
У међувремену, Светлана је наставила да се бави хуманитарним радом, да помаже свима што је више у њеној моћи. Остала је захвална за сву помоћ која је урађена на кући, без обзира што није довршена. Међутим, ретко које зло долази само, па је тако и Светланино са собом повукло још једну беду.
Наиме, кад нам је Светлана јавила да је номинована, а касније и да је добила престижну награду за хуманитарни рад, награду ВИРТУС фондације Траг, с нама је поделила неописиву срећу коју је осећала, али нам се и пожалила да је стање још горе него што је било.
– Бог ми је сведок, као и људи из ЕПСа, да струју немам од дана кад сам добила награду. Моје одушевљење, радост и срећа су нестали истог тренутка кад сам ушла у кућу и схватила да унутра све смрди на паљене жице, мајка ме је дочекала речима: “Цецо, сине, ми немамо струју цео дан”.
Само сам награду ставила на замрзивач и кренула да мењам осигураче који су један по један почели да искачу, звала сам и ЕПС. Они су такође пробали с осигурачима, и ништа. Приметили су мирис каблова и рекли да је за нас најбоље да се ништа не укључује јер је негде спој, испричала нам је видно потресена Светлана.
– Цео дан сам плакала од среће због награде, замисли да се мене неко сети и да поштује мој рад! А онда, дођем кући и уместо да с мајком славим, обе проведемо дан у сузама због стања у ком смо. Тек сутра је мама могла лепо да види и сертификат и срце.
Комшија ми је дао кабл на који укључим ТВ, фиксни и понекад комп јер се плашим да не буде превише. Тако престижна награда, тако велика имена, фирме, и ја међу њима. Једна жена ми је прижла и рекла: “Ви сте поставили стандард шта значи бавити се хуманитарним радом”, и то је било нешто најлепше што сам икад чула.
То признање и част су невероватни, али су, да будем искрена, лепа обавеза и одговорност, јер све муке прођу али увек се пре сетим среће и радости других које сам помагала него ружних ствари. Много сам исплакала тај дан, прво од среће, после од туге.
Као што је испричала, радост рођену примањем награде убила је чињеница да Светлана и њена мајка живе у потпуно нехуманим условима. Светлана нам је рекла да чак размишља да почне да проси да би успела да споји крај с крајем.
– Решила сам да одем до Кнез Михаилове, морам прво да видим с МУП-ом да ли чиним кривично дело, али решила сам да просим, јер не могу да се снађем за ово што фали кући. Једноставно, шта сад да радим, да се проституишем? Плаћала сам и враћала туђе дугове, па и науштрб сопствених неплаћених рачуна, али се увек некако извучем, сад не могу.
– Гледам кроз прозор ноћу, свуда светло у кућама, народ гледа ТВ, гори светло, све имају, а нас две ложимо ватру усред пролећа да скувамо ручак или да угрејемо воду да се окупаму у кориту. Сад нам је, изгледа, цркао и замрзивач, фрижидер, бојлер. Срамота ме је да питам да се окупам код других, срећом Богу хвала имамо ову пећ, па она и овако и онако гори, па грејем воду и даље да се окупам и оперем косу.
Боже, како сам дошла до тога да себе уназадим, а да тај хуманитарни рад дигнем толико високо, ваљда судбина, не знам, и зато што ми је чиста савест некако лакше и подносим све то, сем тих тренутака кад ми баш буде криво, као човеку.
Криво ми је и због мајке што не могу да јој пружим старост без проблема, да бар она ужива. Цео живот се мучила, радила, стварно је борац, али… Све се то некако окрене, то само Бог зна шта је и како је. Изгледа да ми прошење не гине – рекла нам је Светлана скрушено.
Ова доброчинитељка по својој доброти и несебичности више подсећа на лик из бајке него на стварну особу. Чак јој се и фондација зове “Пепељуга 21. века“. Светлана не воли само људе, већ и животиње, па тако у њеној кући живе и животињице које јој је жао да остави да се мрзну напољу.
Иако годинама у назад кубури с новчаним и здравственим проблемима, а опет, на прво место ставља оне за које сматра да су у горој позицији од ње.
Погледајте ВИРТУС доделу награде Светлани Урошевић.
Сви који желе да помогну Светлани и њеној мајци Добрили, могу да их контактирају на:
Светланин број телефона: +381 61 72 64 856
Приступ сајту је: http://www.pepeljuga21veka.org.rs/
Форум: Пепељугина акција
Жиро рачуне на које можете извршити уплату, погледајте ОВДЕ
(Емилија Цвијановић, Телеграф)
