Од када је Милош Павловић, од милоште звани Главни Ћаци, најавио штрајк глађу „студената који желе да уче“, уколико до 1. јуна факултети не почну са радом, очи целе Србије су у бризи како ће овај „најбољи студент у Србији“, који једино још није претекао „најбољег студента у историји“, издржати гладовање.
Није познато колико ће се овом Ћаци-аскети придружити „студената“, пошто је поред њега, у Пионирском парку, уочено још 3,5 њих.
Колико наводника у два пасуса, мада, када боље размислим, пола овог текста ће морати под наводнике због аутентичности овог ћаци-покрета и њихових акција.
Неки злонамерни људи, који предводе „обојену револуцију“, сумњају да ће Главни Ћаци уопште започети штрајк глађу. Кажу да је тамо све лажно и бледа копија онога што су „студенти који не желе да уче, већ да руше државу“ урадили за ових шест месеци.
Руку на срце, читаво то нехигијенско насеље звано Ћациленд подсећа на неку сумануту паралелну стварност.
Они, као и ови „студенти-рушитељи“, блокирају, али у недостатку факултета изабраше Пионирски парк, имају своје захтеве, своје професоре и грађане који их подржавају — чак имају и „бакице“ које им тамо доносе храну.
Замало и суд у Новом Саду не блокираше, како би се „јунаци“ који су палицом студенткињи поломили вилицу, пустили на слободу.
Како би се одагнале сумње у намеру Павловића и још два и по студента да штрајкују глађу, имам неколико предлога да се оне одагнају.
Најбоље би било када би нас, издајничко-независне новинаре, коначно пустили у Ћациленд како бисмо испратили штрајк глађу.
Иако сам тој нехигијенској насеобини пришао само једном, и то службено 15. марта, спреман сам да поднесем жртву и да, уколико гос’н Ћаци пристане, проведем с њим сво време његовог гладовања и будем живи сведок ове жртве у име знања.
Док он буде штрајковао, ја ћу да се гостим пљескавицама и осталим ђаконијама како бих му челичио вољу и самим тим његов подвиг учинио још већим.
У знак солидарности, штрајку глађу могао би да се придружи и председник. Кад је већ са те функције позивао на блокаду суда, не би било чудно и да председник државе штрајкује глађу. Једини проблем је што за то време неће моћи да снима видео-клипове како једе у кантини Председништва.
Не би било лоше да мало гладује и главни бодигард Ћациленда, Владимир Мандић. Ипак је био спортиста, а сад је набацио који килограм вишка, па таман да поврати стару линију.
За следећи корак ових „студената“ предлажем да Ћациленд прогласе месном заједницом, организују се у збор грађана и на тај начин парирају осталим зборовима грађана широм Србије.
Оригинално.
foto: F.S./ATAImages
Угљеша Бокић Данас
