„Свему ме је научио мој тајко“. Ове речи, којима Јована Петровић (29) из Дражња почиње своју причу за Телеграф.рс, звуче болно, али се иза њих налази једна храбра девојка која је на своја плећа преузела комплетно имање. Преко дана вози трактор и обрађује њиве, а увече, након напорног дана обуче прелепу хаљину и плени.
- Пољопривредом се бавим откад знам за себе, тачније уз своје родитеље наравно. Стално сам им помагала, своје распусте проводила са њима на њиви, пијаци.. – наводи она.
Отац је био глава породице и стуб куће, али је нажалост преминуо.
- Све што данас знам о томе је захваљујући мом оцу. Наравно, ако се довољно интересујеш за нешто, све се да научити – прича нам Јована.
Један дан на селу зна да буде јако напоран.
- Када је у јеку сезона брања, зна да буде доста напорно. Устаје се рано, леже касно, претовари се по неколико тона дневно воћа, а то све треба обрати, спаковати, претоварити. Сваки дан нам је битан, јер стрепимо од временских неприлика које нас окружују, а и од самог зрења воћке.
Знала је да мора да преузме све на себе због очеве болести, те је тако савладала и трактор.
- Трактор возим последње 3 године. Научила сам тако што ми се отац разболео и није имао ко да вози и наравно уз српски инат Јована научи да вози трактор хаха – прича нам храбра девојка и додаје:
- Када се неко одлучи на такав корак мора да зна да му неће бити лако док све не савлада, треба доста времена, рада, труда, улагања, а о одрицању и да не причам. Буде година где више уложиш него што добијеш, али буде и када се рад исплати и лепо наплати – објашњава нам.
Јована гаји све што може, а затим током зиме продаје своје ђаконије које сама прави.
- Од воћа имамо јагоде, трешње, кајсије, шљиве, крушке, брескве, грожђе, дуње. Од свих сировина наравно да су ту у првом плану џемови, слатка, компоти, као и целокупна зимница и домаћи колачи које зими продајемо.
За град радо долази, али се у своје село још радије враћа.
- Живот у мом селу бих описала као место где све може и где све успева. Где су људи вредни и радни. За град радо идем, али се исто тако и радо враћам својој кући. Не бих могла да живим у граду, јер сам ја навикла на неки свој мир на селу. Колико год било напорно у сезони и ван ње, али када увече седнете на терасу и чујете тај звук тишине, то заиста нема цену – прича нам.
На лоше коментаре не реагује, у њима проналази снагу за даље, када јој је тешко.
- Наравно да је било и увек ће бити негативних коментара, али такве ствари ме заиста не погађају, већ ме напротив ојачају – прича нам.
За успех на селу, прича, постоји „рецепт“. ако се тако може назвати.
- Сматрам да је све могуће само ако имаш воље и жеље. Једноставно треба се такав родити. Буде напорно преко дана радити на њиви, а увече своје слободно време искористити са пријатељима. али је и дивно и некако ја тако пуним своје батерије – објашњава.
За све оне који живе у граду, Јована има поруку.
- Обиђите своје баке и деке, помозите им, стекните своје прве радне навике, зарадите парице, посадите нешто. Диван је осећај када уберете несто своје сто сте сами створили, узгајали и трудили се око тога – поручује Јована.
За тату!
– За све ово што сам ја данас и што знам могу да се захвалим свом таји који ме је научио како да се борим кроз живот и када њега не буде и да што мање зависим од других. И надам се да ме тамо горе гледа и да је он поносан на мене. А ја увек будем поносна на себе када успем да научим нешто што ми је преко потребно – прича емотивно Јована.
Будући да сама ради све, намеће се питање какав мушкарац мора бити да би освојио Јованино срце?
- Ухх.. Тешко питање, мислим да се такав још није родио хаха салим се наравно. Довољно је да буде човек, домаћин, да ме разуме. И да ме прихвати баш овакву каква јесам са свим манама и врлинама – истиче Јована.
Павле Ивковић, Телеграф
Фото: Телеграф
