На почетку вишепартијске будућности очекивало се етаблирање две јаке партије које ће генерисати политички живот, али то се није догодило. Настајале су инстант странке и коалиције, а политички живот се уфокусирао на честе изборе и кампање.
У лето 1990. већ се захуктавала кампања за прве вишестраначке изборе у Србији, који ће се одржати у децембру и на којима ће званично учествовати 53 политичке партије. Постигнут резултат СПС 46,1 одсто гласова и освојених 194 од 250 посланичких места, СПО са 15,8 одсто добија 19 места, а ДС 7, 4 одсто и седам мандата. Контекст, ратни али и врло близак садашњим главним политичким темама – у Хрватској спрском балван-револуцијом отворено питање граница у још постојећој заједничкој југословенској држави, на Косову албански бојкот гласања.
Био је то почетак вишепартијске будућности у којој је део грађанских аналитичара очекивао да се етаблирају, као у англосаксонским системима, две јаке политичке партије које ће генерисати политички живот. На то се наслањала и марксистичка традиција да су политичке странке део друштвене надоградње које би требало да интересе друштва преливају у оно што би се хегеловски могло сматрати државним, односно јавним интересом.
Четврт века касније очигледно је да се то није догодило, напротив, будућност се састојала од инстант странака и коалиција, а политички живот се уфокусирао на честе изборе, односно ад хок кампање придобијања подршке. Од три странке из првог сазива парламента, СПО је готово ишчезао осим што учешћа неколицине страначких функционера у лукративним деловима власти, док је, зачудо, у ДС и СПС из потпуно различитих позиција, на делу очита криза лидерства. Социјалистима, као баштиници Комунистичке партије који су 1990. начинили својеврсни историјски преседан, поставши готово једина партија сем Бугарске, и тада још заједничке федералне јединице Црна Гора, у којој су тријумфовали комунисти, сада се дешава готово невероватан организациони парадокс.
Готово осам месеци након последњег изборног конгреса, наиме СПС нема формиран партијски врх, односно лидер Ивица Дачић држи претенденте на страначке функције „на посматрању“. При томе, из месеца у месец, у складу са његовим обавезама као председавајућег ОЕБС-у, најављује се седница Главног одбора, на коме ће бити именовани руководиоци. Готово као „дежави“ конгреса из марта 1996. – тада је увече Слободан Милошевић једноставно Центру Сава и прочитао списак изабраних у Извршни одбор и Председништво, не замарајући се „процедуром“ гласања страначке базе. Сем периода од 2000. до 2004. социјалисти су све време обновљеног вишестраначја учествовали директно или индиректно у власти, док је за ДС , узимајући у обзир председничку функцију Бориса Тадића, то био период од 12 година, од 2000. до 2012. Садашњи формат вођства ДС, у коме кључају опречна виђења како о идеолошкој оријентацији (десница – центар или нова левица), тако и оспоравања лидерства Бојана Пајтића (коме се као главни квалитет приписује опстанак на власти у Војводини) јесте на дуже стазе неодржив. У овом тренутку, није нереално, да и СПС и ДС, попут СПО, на првим следећим изборима, буду „замењени“ инстант насталим партијама и покретима. С обзиром на то да су избори, односно придобијања подршке, пресудни генератор политичког живота, од кључне важности биће оно што се наметне као тема следеће изборне кампање. А преглед тих тема, од 1990. до последњих избора 2014. може се наћи у аналитичкој књизи двојице професора Факултета политичких наука у Београду, Зорана Ђ. Славујевића и Синише Атлагића „Време неиспуњених обећања“. Преносимо, по нашем избору, делове те анализе:
*Први вишестраначки избори 1990 – Српско државно и национално питање: Општа националистичка еуфорија наметнула је главну тему кампање: српско државно и национално питање… На оси позиционирања од „изразито националних“ до „изразито пројугословенских партија“ СПО се тада позиционирао као изразито национална партија, СПС и ДС као умерене националне партије, а Савез реформских снага Србије као изразито пројугословенска партија. По начину третирања српског националног питања све значајније партије позиционирају се као партије радикалног дисконтинуитета у односу на националну политику из времена социјалистичког режима. Но, док се СПС позиционирао као партија радикалног дисконтинуитета са „старом“ комунистичком националном политиком, СПО и ДС дистанцирају се и у односу на „нову“ националну политику СПС-а, као прерушене комунистичке партије. На темељу програмских ставова о националном питању, међутим, мало је разлога за радикално супротстављање опозиционих партија СПС-у. Решење српског националног питања као „државног питања“ изражено у пароли „Сви Срби у једној држави“, и његова реализација кроз чврсту федерацију уз додатне епитете „демократску“ (ДС), „модерну“ (СПС), „правичну“ (СПО), програмски је став свих значајнијих партија у Србији.
*Мајски и савезни децембарски републички избори 1992 – Национални и државни интерес насупрот алтернацији на власти и реформама друштва: Кампања СРС за мајске, али и следећа за децембарске изборе, представљала је, извесно, до екстрема доведену варијанту пропагандне стратегије владајућег СПС-а. Владајућа партија користила се екстремном националистичком и контраопозиционом кампањом СРС-а као „пробним балоном“ у циљу испипавања пулса, а затим и припремања јавности за низ потеза режима, као и у циљу заплашивања и неутрализације опонената.
*Републички парламентарни избори 1993 – Стратегија „отрежњења“ опозиције насупрот стратегији „завођења режима“: Најјаче опозиционе партије мењају тежиште својим кампања у односу на 1992. Са идеолошких прелазе на план реалних животних проблема људи, па сервирају слику катастрофичне стварности, дугих изгладнелих редова људи и деце која умиру без лекова, промрзлих становника градова, неописивих гужви у јавном превозу…
*Савезни парламентарни избори 1996 – На прагу новог века: Режим Слободана Милошевића са изборном повезује кампању за партијске изборе у оквиру припрема за 4. конгрес СПС, али и са значајном побољшаном међународном позицијом због Дејтонског споразума. СПС за тематску окосницу кампање узима мир, економски опоравак и реформе, што промовише програмом „Србија 2000 – корак у нови век“, који прилагођава локалним срединама – за Београд је то Мегалополис, за Бор еколошки пројекат, итд… Да нема на располагању увек могућност критике режима, опозиција опет не би имала тематску окосницу кампање (Заједно, ДСС).
*Републички парламентарни избори 1997 – За и против избора: Кампање опозиционих партија које учествују на изборима, а још више оних које их бојкотују, представљају кампање без милости (цампагне санс мерци). У првом плану је поново управљачка некомпетентност сажета у закључку да је СПС упропастио све чега се дохватио, чак и Титов социјализам, и да је све покрао из прошлости (историју, традицију, национални идентитет, духовне корене, веру), из садашњости (живот и здравље грађана), па чак и из будућности (потомство, наде, перспективе)… У погледу тематске окоснице у кампањама радикала нема ничег новог. На критику режима због тешке економске и политичке ситуације, и још оштрију критику опозиције, наставља се промоција властитог патриотизма…
*Савезни и републички избори 2000 – Већ виђена фантазмагорична визија Србије и ДОС-ова визија „друге“ Србије: ДОС и његов председнички кандидат Војислав Коштуница већ пре официјелног почетка кампање налазе се у позицији фаворита, што им је омогућило да конципирају позитивну, конструктивну и рационалну кампању, а тематску окосницу исказивао је слоган „Јединство, победа, промене“. .. Поред властите кампање ДОС је оркестрирао и кампање већег броја НВО-а, при чему је достигнута права подела рада: Отпорова пропаганда акцијом и разголићавање насилничке природе режима имало је велики утицај пре свега на младе, као на циљну групу, Г17 плус је публиковао стручне и пропагандне материјале који су појачали рационалну компоненту кампање ДОС, ЦеСИД је уверавањем бирача у могућност контроле и спречавања крађе доприносио разбијању дефетизма…
*Парламентарни избори 2003 – Социјална уместо националне демагогије: Радикали у извесној мери пацификују своју кампању – пребацују тежиште са националног на социјални план, наглашавају опредељеност за мирна средства борбе… ДСС није имао у кампањи шта да понуди сем жестоке критике владе ДОС и пре свега ДС. Кампања ДС представља прилику за афирмацију новог лидера Бориса Тадића, а порука је била прилично јасна – остајемо при истим политичким циљевима, али сада њихову реализацију воде нови, бољи, кадрови.
*Референдум за промену Устава 2006 – Победа „уставног патриотизма“ над демократским институционалним дизајном: Највише су профитирале партије на власти, које су интензивну државну референдумску кампању буквално преточиле у властите изборне кампање, користећи државна средства, јавна средства комуницирања са бирачима, различите државне поводе, знамења, симболе, итд., позиционирајући се као државотворне странке.
* Парламентарни избори 2007 – И национална и социјална демагогија: Демократама и Тадићу у овој кампањи на различите начине здушно помаже ЕУ – у виду сугерисања окоснице (борба за бољи животни стандард уместо статуса Косова), охрабривање политике евроинтеграције (пријем Србије у Партнерство за мир на самиту у Риги), подршка „демократским снагама“ у виду одлагања објављивања за Србију неповољног плана М. Ахтисарија о Косову, интензивна кампања НВО за повећање изласка на изборе… Држање државног и националног питања Србије у другом плану политичких приоритета трајна је оријентација Г17 плус, а рески прагматизам, односно оријентација ка решавању економских проблема и умањивању значаја „великих тема“ многима ће деловати крајње опоро… Радикали најкасније почињу кампању, и за тематску окосницу узимају комбинацију националне и социјалне демагогије, која појачава позиционирање СРС на терену државног и националног питања.
*Парламентарни избори 2008 – За или против ЕУ као залога бољег живота и одбране Косова и Метохије: И поред поплаве оптимизма и прегршти обећања и доминантно позитивног тона кампање коалиције „За европску Србију“ коју је предводио Борис Тадић (кампања је била персонализована, а сви из свите који га прате далеко су у његовој сенци), у њој је било и сијасет негативних порука… Томислав Николић, председнички кандидат СРС, на таласу све већег незадовољства грађана изневерених очекивања после „петооктобарске“ промене режима, поставио је искључиво дилему „Или Косово или Европа“, а онда је то прихватио цео патриотски блок.
*Општи избори 2012 – Програмска кампања која то није била: ДС, стожерна странка владајуће коалиције, припрема се за изборе интензивирајући дугорочне пропагандне активности које води још од формирања владе Мирка Цветковића. Окосницу ове кампања представља излазак из кризе. Кампања има наглашено наркотичку функцију – стварање уверења да нас светска криза мимоилази… Тематска окосница СНС била је беспоштедна дискредитација Тадићевог режима – од концентрације власти у рукама председника Република и сукоба интереса као шефа државе и странке, преко потчињавања свих институција захтевима партијске политике до неспособности, корумпираности и непотизма, што је поентирано афером о крађи гласова после избора.
*Ванредни парламентарни избори 2014 – Економска и социјална агенда у служби промоције лидера: Број порука посвећених борби против корупције и организованог криминала био је мали у изборној кампањи, али не и у дугој предизборној кампањи – то је била окосница дугорочне промоције СНС и постала је најнаглашенији елемент имиџа Александра Вучића и темељ његовог галопирајућег раста популарности. Она је послужила као претекст третирања свих других тема… Изборна агенда и целокупна кампања коалиције СПС-ПУПС-ЈС су дежа ви.
