Кључно је и претешко ово питање које ми је постављено, тим пре што је 9. март почео доста пре 9. марта и трајао, непрестано, скоро целу једну деценију.
Нису, на жалост, још отворени ни тајни досијеи ондашњег председника и његове ратне камариле, која је живела, размишљала и деловала изван глобалног земљотреса који је рушио комунизам, Варшавски пакт и Совјетски Савез, менталне престоница њихове умируће вере.
Не признајући стварност, Србију и Србе у Југославији претворили су у своје таоце, да буду „последњи Мохиканци“ у Европи који бране поредак који је пропадао и да, са истим циљем очувања темеља комунизма, на своје идеолошке заставе истакну националне симболе и одавно мртве Србе које су презирали: од Цара Душана, Лазара и Обилића, па до Путника, Степе и генерала Михаиловића.
Била је то највећа и најтрагичнија лоботомија над српским народом у целој његовој историји. Комунистички генерали натакли су на своје главе капе славних српских војвода, а робијаши и пљачкаши у „освету због усташког геноцида“ кренули су под заставама Равне Горе и њеног убијеног команданта.
Фото: Драган Антонић
НИШ, УСТАШЕ, БРКОВИ
Дувао је снажан ветар, а дан био ведар, кад сам, 11. октобра 1990, на нишком пољу, упитао десетине хиљада људи: Шта ће бити са Србијом и Србима, ако на изборима 9. децембра те године победе Милошевић и његова СПС? На своје питање, пред зачуђеним народом, дао сам и одговор.
Гурнуће нас у рат и свету нас представити као џелате. Сва наша права претвориће у неправа, изгубиће оба балканска и Први светски рат, које је добила славна Српска војска. Распашће се и ЈНА и Југославија. Бићемо изоловани од света и презрени, а на крају ћемо се наћи и под међународним бомбама неке „Балканске олује“…
Нема пророка после Христа. Свак разуман могао је да наслути трагедију ка којој су нас гурали, али већина у Србији, огромна већина, није видела, а највеће слепило одјекивало је на „духовним висовима“ нације: многи академици, писци, владике… Боготворили су „новог Карађорђа“. Говорио сам да су „међу будалама опасне једино паметне будале“ и сатанизован као јеретик, лудак, лажни месија, национални издајник, шпијун ЦИА, а у предвечерје 9. марта и као – усташа.
Девети март је почео 3. фебруара ’91, када је Председништво СПО усвојило мој програмски текст „Шта хоће генерали“, а „Српска реч“ га објавила у целини. Поента текста разбеснела је Милошевића и његову захукталу ратну пропаганду:
Фото: Александар Левајковић
„Нити су генерали у Загребу усташки, нити су генерали у Београду српски. Сви су они учили исте школе, сви су они деца Коминтерне и сви су изашли из два шињела два Јосипа, Броза и Џугашвилија. Ми у рат тих генерала нећемо. Нека они у рат који припремају воде своју децу и своје главе. Ми им децу Србије не дамо!“
Две седмице касније, узвраћају ударац. Уредник ТВ Београд, Славко Будихна, чита државни коментар да „Српски покрет обнове сарађује са проусташком и профашистичком Хрватском…“. Те исте вечери, написао сам проглас за протестни скуп „у суботу, 9. марта, тачно у подне, на Тргу републике“. Телевизију сам назвао „ТВ-Бастиљом“ и написао да „ТВ-Бастиља мора пасти“! Милошевић забрањује митинг, а „Српска реч“ на насловној страни објављује фотографију његове супруге са – Стаљиновим брковима!
Фото: Божидар Петровић
ПИРОВА ПОБЕДА
Опет је дан био ведар, а дувао је и ветар, као и оног дана на нишком пољу. Око 100.000 голоруких људи из целе Србије, већином младих и сељака, нашло се у обручу око 15.000 полицајаца са борбеном муницијом у цевима, са транспортерима, воденим топовима, полубојним отровима, коњицом, дресираним псима… Кад су, са свих страна, кренули у напад, са балкона Народног позоришта командовао сам „Јуриш, јуриш, јуриш!“. За десетак минута, сва та сила била је разбијена, а бојно поље померено је према ТВ-Бастиљи, Милошевићевој канцеларији и Скупштини Србије.
Пале су и две жртве, ученик Бранивоје Милиновић и полицајац Недељко Косовић. Тенкови ЈНА излазе на улице Београда и гасе буну, специјалне трупе хапсе мене и још стотине демонстраната и одводе у затвор. Тада се буни Студентски град, па студенти по факултетима у граду, па средњошколци, па Београд, па Србија. Милошевић тражи да Врховна команда војске (Председништво СФРЈ) прогласи ванредно стање и да армија окупира Београд и „заведе ред и мир“. За ту одлуку он не добија већину, признаје да је поражен. Пушта на слободу све ухапшене, па и мене, директор и четворица уредника „ТВ-Бастиље“ подносе оставке, а пада и министар полиције.
Три месеца после 9. марта уживали смо у слободи, нарочито медијској. Поражени се опорављао од пораза и припремао освету. Док сам ја дочекивао принца Александра Карађорђевића на сурчинском аеродрому, већ су грували топови око Вуковара, а „ТВ-Бастиљу“, привремено ослобођену, окупирали су српски новинари – бојовници рођењем или пореклом из Хрватске. Смрт и мржња бацали су у несвест Србију, много жешће него пре 9. марта.
Фото: Александар Левајковић
ВУЧЕ, ОДЛАЗИ
Много је и данас у Србији и злонамерних и наивних који за такав исход једне велике побуне окривљују мене. Могао сам и морао сам – кажу – да 9. марта „завршим посао“, као Румуни, кад су убили Чаушескуа и Хелену. Како? То не кажу. У Румунији је војска пришла народу и војска, а не демонстранти, „завршила је посао“. У Београду, 9. марта ’91, сва оружана сила, огромна већина народа и огромна већина националне елите били су уз нашег Чаушескуа и Хелену. Колико сам то глава, тога дана, био дужан да жртвујем узалуд? Ни то не кажу.
А не кажу да не могу бити крив ни за оно што нисмо постигли, а могли смо. По изласку из затвора, тражио сам да се споје два протестна митинга: СПО-а на Тргу слободе и студентски на Теразијама, и да затражимо ванредне и парламентарне и председничке изборе. Кад сам присталице СПО повео ка Теразијама, медијатор тамошњег скупа, глумац Бранислав Лечић, дрекнуо је у микрофон: „Вуче Драшковићу, не прилази, ниси нам потребан“!
Ипак, она енергија, она храброст, она срца људи са нашег Трга слободе, копља су која су погодила и на трону уздрмала диктатора у часу када је био најснажнији. Сви наредни протести против њега били су наставак 9. марта. На крилима 9. марта, СПО је позивао младост Србије да саботира рат, па је већина њих цепала позиве за мобилизацију или бежала из Србије. Због тога су многи њихови планови и злочини били неоствариви. Тога 9. марта, једна Србија клицала је миру и Европи, а та Србија ће, уз огромне жртве, да девет наредних година жигоше ратне злочине, етничка чишћења, гранатирање градова, концлогоре… Та Србија, пред собом и светом, бранила је савест српског народа, његову историју и моралне врлине. Видовдански сабор ’92, демонстрације ’93, тромесечна општа буна ’96. и ’97. Све је то био 9. март ’91.
Фото: Александар Коковић
ОСЛОБОДИЛАЦ ЛЕГИЈА
И 5. октобар 2000. био је 9. март ’91. У јуришу на Скупштинну и „ТВ-Бастиљу“, међу првима су били борци са Трга слободе. Сви, осим мене.
Из завршне битке избачен сам куршумима специјалне Милошевићеве трупе за специјалне ликвидације, па сам, из даљине, из Будве, где ми је црногорска полиција чувала главу са завојима преко задобијених рана, пратио „нашу победу“ и гледао како злочинци, у пуној ратној опреми, издају врховног џелата и прилазе побуњеном народу. Легија и његове „црвене беретке“. Црвене од толике просуте крви. Црвене и од крви просуте на Ибарској магистрали, и од крви из главе Славка Ћурувије, и од крви Ивана Стамболића и још хиљада њихових жртава у Хрватској, Босни и на Косову. Гледао сам их како се грле са демонстрантима и љубе руке свештеницима. Пао наредбодавац свих масакра, а медији у новој и слободној Србији као хероје и ослободиоце величају Легију, генерала Марковића, генерала Павковића, многе још генерале и адмирале смрти, а са њима и земунске мафијаше и разбојнике. И утркују се вође нове власти, слободних медија и аналитичари у изјавама да је историјска победа остварена и због тога што је „Вук Драшковић избачен из одлучујуће битке“. И да је тешко проценити шта је већи тријумф: слом Милошевића или слом СПО и Вука Драшковића.
Тако је, изгледа, одлучено да буде. Да ме Легија није избацио из завршне битке, не бих дозволио да 5. октобра 2000. Легија и остали буду проглашени за ослободиоце. То не би био дан њихове славе и бежања од правде. То не би био дан победе џелата и пораза њихових жртава.
Непуних две и по године касније, Легијини куршуми усмртили су премијера Зорана Ђинђића. Тек тада, Србија 9. марта машила се сабље, али је Србија Ушћа и Сибира стално тупи и оштри своју. Најављују победу на предстојећим изборима и повратак из Москве њихове Хелене. Но пасаран. Овога пута, Србија 9. марта мора довршити све што је пропустила 5. октобра. Само због тога се још борим.
ОПТУЖБА ЗА ИЗДАЈУ
Опет се враћам на питање: шта би било са Србијом, да не беше Србије 9. марта?
Рат је увелико беснео, беснела је и мегаинфлација, Југославија се распала, Вуковар је био претворен у Хирошиму, а ја сам, пред ТВ камерама „Студија Б“, полемисао са Бором Јовићем. Поред ратне, најављивао је и скору монетарну победу, тако што ће са нових новчаница бити скинуте многе нуле. Одговорих му да нећемо зауставити катастрофу скидањем нула са новчаница, него само скидањем нула са власти!
Да ли сам свестан размера моје националне издаје? – приближно овим речима, обрати ми се он, после емисије, у канцеларији главног уредника Драгана Којадиновића. Да не беше – одмах и појасни – 9. марта, антиратних митинговања и позива на дезертерство из војске, Хрвати би капитулирали за неколико месеци, а њихова јадранска обала личила би на Вуковар!
Шокиран тиме што сам чуо, дуго ћутим и замишљам ту „победничку“ апокалипсу. Којадиновића облио зној, али и он ћути.
Надам се – рекох Јовићу – да није истина то што ми је рекао и да, ипак, нису баш толики монструми. Тим злочином, да је почињен, целом српском народу за многе векове навукли би лудачку кошуљу и колективну кривицу. Одмазда света била би брза и сурова. Србију би засули теписима бомби, а уследила би и војна окупација, па онда процес сличан оном у Нирнбергу…
Ништа више он није рекао. Дигао се и отишао, али његова оптужба да смо 9. марта, спречавањем планираног великог злочина, издали Србе и Србију прогони ме до данашњег дана и уверава да је Србија 9. марта спасила српски народ од непролазне кривице за злочин који су намеравали да почине.
(Еспресо.рс / Недељник онлине)
