Почетна » ПОСЛЕДЊА ТАЈНА РАВНЕ ГОРЕ: Где је нестао Чичин ађутант, капетан Радосављевић

ПОСЛЕДЊА ТАЈНА РАВНЕ ГОРЕ: Где је нестао Чичин ађутант, капетан Радосављевић

од admin
0 коментар

Отац је Чичу, испоставиће се, испратио баш на тај пут где га је, како вас уче, Калабић издао… Не знам за то, али оно што знам јесте да се о оцу од тог дана више ништа није чуло нити сазнало до дана данашњег! Ни речи, нит тела, ни гроба…ништа до тишине ево седам деценија

Самотна и помало заборављена, далеко је Равна гора од оних дана масовне хистерије за њом и на њој, док је у измаглици печења и подврискивању шаторских певаљки Вук Драшковић телалио о четништву и првом герилцу поробљене Европе…

Данас бронзани Чича тихује, загледан у даљине до којих су сезале колоне поклоника, чује се тек ветар и ветром ношена песма с разгласа викенд четника, мада…

– Што је ваљало то је остало верно овој Светој гори и долази јој! Није, дабоме, ни налик оним годинама, али и то што дође јал за Марковдан, јал данас, добродошло је и драго сенима ђенерала Драже и идеји равногорства…, добродржећи и разговорљиви Владан Радосављевић, старина у деветој деценији корача планином, којом му је и отац Милош, легендарни комадант Ваљеског четничког корпуса, газио, борећи се за оно што је сину остало само да беседи.

– Прво, није истина нити да је Чича дошао на Равну гору на Марковдан ’41. нити пет дана касније, односно, 13. маја, већ у ноћи између 10. и 11. маја са двадесетак официра који су одбили да признају капитулацију…, шетамо мирисном ливадом, пуца поглед до Овчара и Каблара чак, благовесна тишина…

Сусрет са оцем у Чичином штабу

– Чувши да се Чича издигао овде са групом истомишљеника 16. маја се и отац, као официр Дринске дивизије “одметнуо”, не желећи ни по коју цену да призна капитулацију и са легендарним Нешком Недићем придружио четницима…, памти старина живље него да је јуче било, показујући наниже, далеким ливадама, где је био главни штаб ђенерала Михаиловића и где се после две године први пут срео с оцем.

– Пет километара одавде, доле у потоку, пред пећином су биле официрске бараке и главни штаб. Ту сам за Малу госпојину ’43. дошао оцу у посету, видео га после две године, а мајка у логору на Бањици сирота! Био је то готово војнички сусрет, није ту било ни времена ни прилике за неко мажење и играње с оцем! Загрлио ме и пољубио, више као каквог младог војника него дете, провели смо дан заједно, а онда су ме његови борци вратили у Ваљево и од тада…, годину дана касније управо је чувени капетан Милош Радосављевић био пратња ђенералу Дражи када се из Србије упутио ка Босни, на последње путовање, испоставиће се…

Foto: Saša Dzambić

– Калабића сам видео на Равној гори, једанпут и никад више. Отац је Чичу, испоставиће се, испратио баш на тај пут где га је, како вас уче, Калабић издао… Не знам за то, али оно што знам јесте да се о оцу од тог дана више ништа није чуло нити сазнало до дана данашњег! Ни речи, нит тела, ни гроба…ништа до тишине ево седам деценија…, погледом близу, а тако далеко, доле, испод задњих планина на хоризонту је Дрина, једини сведок страдања капетана Радосављевића, али и она ћути, прећуткује Владану само реч без које му је мајка неумирена отишла мужу, а породица пропатила превише за један живот.

Ако је шта чувени четовођа дуговао, они су платили и преплатили…

Foto: Saša Dzambić

– Као да је мало било што је мајка робијала на Бањици током окупације, прогоњена од Немаца као жена четничког комаданта, него одмах по ослобођењу одмах сироту нове власти у затвор, па конфискације, прогон, свакодневна ислеђивања кад је пуштена с робије, али је све поднела и подигла нас тројицу браће, поносна и непокорива ко ова наша планина…, растајемо се с старином сраслом с Гором, пред портом малене цркве и неколико свећа што догоревају пред њом.

За душу ђенералу и онима који су веровали у идеју борбе за круну…

Реденици изашли из моде

Тек по која тезга под багремовима, четничка иконографија по распродајним ценама.. од шајкача, шубара, гуњева, ракије, до барјака и фантомки… мада тешко да спадају у део војне опреме ондашњих бораца за идеју и идеале. Актуелнија је у ове дане.

Мајстор Миле оправља на полурасходованој машини реденике, ремење, футроле за ножеве, бајонете и ресто потребштина оних који су од Равне горе начинили параду пијанства, кича и глупости. Но, посао је посао, а муштерија вазда у праву.

Foto: Saša Dzambić

Калабића сам видео на Равној гори, једанпут и никад више. Отац је Чичу, испоставиће се, испратио баш на тај пут где га је, како вас уче, Калабић издао… Не знам за то, али оно што знам јесте да се о оцу од тог дана више ништа није чуло нити сазнало до дана данашњег!

– Наиђе по неко…Некоме треба оправка, а некоме скројим ново. Немам, бре, времена за причу много, него ако имате једну цигарету, па полако ногу пред ногу…, није то љут, већ ненавикао на причу, више би самовао иза те шикаре у коју се сместио далеко од погледа љубопитљиваца и испразних прича. Памти године када није стизао да скроји све, за разлику од ове кад може и кусо и тесно и комотно понајвише…

Више њега, уз брег, на гранама храста отимају се с ветром два барјака!

Новинар, само немој да нас нагрдиш…

Под њима четворица делија, засад мала али одабрана екипа из Угљевика. Кусурају сате и љуту у буклији.

– Помаже Бог, браћо, изволте, поздрављају и позивају да седнемо с њима на чашицу разговора. У свакоме и висине и ширине довољно да засене то мало сунца што се колебљиво промаља кроз облаке.

– Ако ћете писати само пишите право, онако како видите и чујете, а не као неки кад нас нагрде и напишу као да се овде окупио чопор звери који пије, једе и заурлава…, моли, заиста љубазно, Љубо Симић, баш као што му и име вели, командир ове скупине прекаљених ратника и лучоноша вере у идеју равногорства преко Дрине.

-Сви смо део славне специјалне јединице “Војвода Манда” која је крварила за Републику Српску и идеју српства по начелима ђенерала Михаиловића, па тако сви заједно и долазимо овамо, ево већ 20 година! Долазимо јер поштујемо ово свето место, легендарног ђенерала и у аманет нашем комаданту, страдалом војводи Манди…, вели мирно, гласом човека који је прошао и видео мука, али верује у…

Foto: Saša Dzambić

– У уједињено српство, мада нам се вечито као усуд испречи та наша проклета неслога, ђаво је понео, па ни сами себи не ваљамо! Борили смо се за оно у шта верујемо, свако од нас је најмање једанпут рањен, стотину је наше браће из бригаде погинуло, скоро толико их се води као нестало и данас, али ми не дамо да се заборави идеја за коју су пострадали и име наше дичне јединице…, за Љубом опет Љубо, али Ђукић, други по старешинству. Крупнији, али некако питомији. Уз њега и Драган Петковић, наоко љут, прекаљена “сабља” такође…

– Дођу, оду и напишу свашта, а погледајте: покосимо, сакупимо ђубре у кесе и понесемо за собом, нисмо овде да дивљамо планином, већ да је славимо и поштујемо! Него, ајмо по једну, ваља се, а и добра је…, наздрављамо Гори, њима, идеалима за које су падали они пре седам и кусур деценија и за које су ратовали они пре две и кусур!

Памте и они дане кад се Равном гором скоро па није могло до гужве, али не мари, враћају јој се они којима нешто значи и који њој значе све. Јер, шта је без њих и њима налик до – удовица идеје и идеала без порода и потомака?

Foto: Saša Dzambić

Равна гора победити мора, или пак не мора, али је на добитку док год поклоништво на њу није одлазак на вашар, већ у мимоход проклето дивној и довека спутаној планинској забити и задужбини.

Михаило Меденица      Експрес.нет

 

Можда ти се свиди

Оставите коментар