Његова оптужница у случају паљења куће новинара Милана Јовановића добила је првостепену судску потврду од двојице судија, а није оспорена ни у Апелационом суду који је пресуду укинуо из процедуралних разлога.
Сасвим неуобичајено за српске прилике, стао је и на страну новинарског истраживања у случају „Пандорини документи“ и изложио се критикама Вишег јавног тужилаштва.
Поводом укидања првостепене пресуде, којом су Драгољуб Симоновић и још двојица осуђени на укупно 12 година и шест месеци затвора, демонстрирао је људскост и уважавање друштвених околности од којих је српско правосуђе непримерено „оперисано“:
„Жао ми је због Милана и Јеле, они су грађани који се не разумеју у правила поступка и вероватно је за њих ово збуњујуће и депримирајуће. Такође, жао ми је због свих ваших колега који су са нестрпљењем ишчекивали ову пресуду. Ипак, не треба губити наду. Изгубили смо у првом полувремену”, рекао је за Цензоловку тужилац кад је, у касним сатима, на Бадње вече, на сајту Апелационог суда објављена поражавајућа одлука.
О кршењу законских рокова апелације, у овом интервјуу изразио се критички, а Цензоловка је његово мишљење објавила непосредно пред изрицање одлуке, у најави интервјуа:
„С обзиром на степен угрожених и повређених права оштећених, као и чињеницу да је првостепени суд у законом предвиђеном року израдио своју одлуку, искрено сам очекивао да и другостепени суд на исти начин одговори изазову тог предмета, за којим је постојала и још увек постоји изразита заинтересованост јавности, али првенствено због тога како би Јела и Милан, који су и особе старије животне доби, дочекали своју правду. ’Расплет’ је требало да уследи у разумном року, јер би то учврстило пољуљано поверење јавности у рад правосуђа.“
Нисам ни слутио да ћу у истрази доћи до полицајца и председника општине
Цензоловка: Адвокати Симоновића и других највише су, покушавајући да оборе пресуду, инсистирали на наводно незаконито изнуђеном признању другоокривљеног Михаиловића да му је Драгољуб Симоновић наручио напад на новинара. Михаиловић је касније на суђењу повукао то признање. До тога не би дошло да је са њим склопљен договор о признању кривице који сте му прво понудили. Зашто сте одустали од нагодбе?
Предраг Миловановић: Моја идеја, као неког ко је од почетка, заједно са припадницима полиције, „засукао рукаве“ у том предмету, била је да „увежем“ тај конспиративни ланац у једну логичку целину. Наиме, од првог саслушања окривљеног Александра Маринковића, који је бацио „Молотовљев коктел“ на гаражу повезану са кућом Милана Јовановића, знао сам да он није инспиратор тог кривичног дела, већ да је он био само пуки извршилац нечијег налога, те да је налогодавац неко с ким је оштећени Милан Јовановић имао нарушен однос.
Тада нисам ни слутио да ћемо у наставку поступка доћи до једног припадника полиције и некадашњег председника општине, за кога се, сходно одлуци првостепеног суда, испоставило да је истински „наручилац“ овог аморалног посла са побудом да застраши оштећеног, како би га одвратио да истражује и пише за локални медији, који је писао о бројним злоупотребама. На тај начин, он је, вероватно и не размишљајући о томе, ставио прст у око целокупној новинарској бранши, која је превасходно стала у одбрану свог колеге, уједно бранећи и елементарно људско право на слободу мишљења и изражавања.
Већ сам на једном од одржаних главних претреса објаснио зашто нисам закључио споразум о признању кривичног дела са Миловановићем, али је то, очигледно, промакло присутној публици. Мој став је остао непромењен. Убеђен сам да бисмо сада имали правоснажне осуђујуће пресуде за првоокривљеног Симоновића и четвртоокривљеног Маринковића да је тужилаштво закључило споразуме са Михаиловићем, али и окривљеним Новаковићем.
Уверен сам да смо кроз закључене споразуме о признању кривичног дела у замену за ниже казне окривљенима Михаиловићу и Новаковићу, све проблеме са вођењем компликованог поступка против четворице окривљених могли да предупредимо, иако бисмо се суочили са реакцијом јавности, за коју знам да према том потезу тужилаштва не би баш била благонаклона. Али бисмо са три правоснажно пресуђене ствари, у виду осуђујућих пресуда као доказа, у даљем току поступка дошли до „брже правде“ за оштећене Јелу и Милана, који то заслужују и који под старе дане на њу с нестрпљењем чекају.
Није било крајњег разумевања да се обезбеди бржа правда за Милана и Јелу
Но, моји надређени, у хијерархијски постављеној тужилачкој организацији, били су другачијег становишта. Није постајала заинтересованост да тужилаштво преузме „толику“ одговорност, те да се закључи споразум у једном таквом предмету који је изазвао велико негодовање јавности. Разумљиво, јер и у свету постоје случајеви где јавност напросто „вапи“ за одржавањем суђења на којима се „претресају“ све појединости случаја у који су уперени „рефлектори“ грађана.
Од мене је захтевано подизање оптужбе према свим окривљеним са предлогом најстрожих казни које је законодавац предвидео за то кривично дело. Пошто се нисам до краја слагао са тим концептом, својим претпостављенима сам изнео примедбу савести да затражим изрицање најстрожих казни за окривљеног Михаиловића и Новаковића, јер су својим казивањем и признањима одлучних чињеница конкретног кривичноправног догађаја, у битном допринели да се открије ко је осмислио читав случај. Без њихових исказа, у недостатку других личних и материјалних доказа, то је било немогуће учинити.
Цензоловка: Два месеца пре напада на Милана Јовановића и Јелу Дељанин догодио се тежак напад на Жељка Маторчевића, главног и одговорног уредника портала Жиг инфо. За тај напад још нико није кажњен. Ко је одговоран што делује да ће остати нерасветљен?
Миловановић: Строго законски гледано, полиција је задужена за откривање непознатих учинилаца кривичних дела. Нисам упознат са детаљима конкретног случаја. Додуше, познато ми је из медија да је ту Друго основно јавно тужилаштво у предистражном поступку наступало проактивно. Мислим да је вођен и поступак доказних радњи према осумњиченом, али да није било довољно доказа да степен сумње прерасте у оправдану сумњу за подизање оптужбе према окривљеном, спрам кога је вођена истрага, стога је уследила одлука о одбачају кривичне пријаве.
Ово је један од оних случајева из којих је видљиво да је стварна подела посла између полиције и тужилаштва, упркос томе што деле подједнаку одговорност за (не)успехе, посебно у одређеним случајевима које јавност перципира као „афере“, оптерећена системском бољком, јер тужилаштво не поседује ефективну контролу над радом криминалистичке полиције. Тим феноменом сам се већ бавио и јавно износио своје мишљење о томе, тако да се не бих овде понављао.
Укратко речено, док год се не буде успоставио ефикаснији механизам међусобне сарадње тужилаштва и полиције, у тим такозваним осетљивим предметима, увек ће бити пребацивања одговорности са полиције на тужилаштво и обрнуто, а остајаће непријатан осећај грађана да институције не обављају свој посао, што штети угледу оба ова државна органа.
ОПРАВДАНО ЈЕ ПИТАЊЕ ЈАВНОСТИ ДА ЛИ ЈЕ У ПОСТУПКУ ЗА УБИСТВО ЋУРУВИЈЕ БИЛО НЕПРИМЕРЕНИХ ПРИТИСАКА
Цензоловка: Како оцењујете процес за убиство Славка Ћурувије? Мора ли толико да траје?
Предраг Миловановић: Морам унапред да се оградим јер сазнања која имам у вези са тим процесом имам само из медија. Као професионалцу може само да ми буде жао што поступак није окончан раније, јер проток времена никада није савезник у кривичним поступцима.
Као грађанин, пре свега саосећам са породицом господина Ћурувије, зато што до данашњег дана нису добили одговор од државе – ко је крив за његово убиство, а понајпре његова породица то заиста заслужује.
Такође, опште је позната чињеница да се поступак води против окривљених који су били припадници Службе државне безбедности из тог времена, мислим и ЈСО, па је и овде сасвим оправдано питање јавности да ли је у поступку било политичких и било каквих непримерених утицаја.
Нисам нашао доказе за повезивање напада на Маторчевића и Јовановића
Цензоловка: Својевремено сте ми рекли да сте имали идеју да са случајем паљења куће Милана Јовановића увежете и напад на Маторчевића, јер су јасно повезани – срачунати да зауставе новинарску истрагу корупције у Гроцкој. Шта вам је била идеја и зашто је нисте спровели?
Миловановић: Да, сећам се да сам вам у једном неформалном разговору, док смо чекали у ходнику испред суднице, нешто споменуо с тим у вези. Заиста вам дугујем мало дуже појашњење.
У току „стварања“ случаја, у његовој најранијој фази провера различитих информација, до мене, као поступајућег тужиоца, допро је глас да су та два напада повезана, те да је напад на господина Маторчевића био увертира која је претходила паљењу куће господина Јовановића. То ми је звучало логично и деловало је да ту постоји спона, с обзиром на то да је господин Маторчевић главни и одговорни уредник интернет портала Жиг инфо, коме је материјале свог истраживачког рада достављао Милан Јовановић.
Због тога сам се заинтересовао да пробам да расветлим и тај део случаја. Међутим, колико год да сам „упињао“ да сложим тај мозаик до краја, све је то на моју велику жалост остало на нивоу индиција, јер нисам успео да прибавим нити један доказ који би поткрепио ту тврдњу. Чак сам и у истрази приликом саслушања окривљених Бојане Шијачки Цветковић, Александра Маринковића, Игора Новаковића и Владимира Михаиловића, који су добрано допринели својим исказима „изградњи“ предмета, настојао да дознам и тај део слагалице, али неки од њих нису имали сазнања о томе.
Једино сам осетио професионални притисак
Цензоловка: Истрага, хапшење и суђење Симоновићу остали су под печатом, под сенком незаконитог политичког мешања председника Александра Вучића, који је из Давоса „хапсио“ Драгољуба Симоновића. Да ли вам је ово политичко мешање помогло или одмогло, какав је утицај имало на процесуирање напада на новинара?
Миловановић: Био сам испред малог екрана када је председник Републике пред камерама саопштио јавности чињеницу да су полиција и тужилаштво успели да расветле кривичноправни догађај, који је тих месеци потресао нашу јавност. Морам признати да је у свим друштвима и цивилизацијама, то донекле и нормално, односно да имате представнике јавне власти који покушавају да се изборе за одређени јавни простор. Према томе гајим једну врсту разумевања, уз ограду да би то можда требало радити мало умешније, уз поштовање узуса нормираних законодавством.
Пре свега, ту мислим на презумпцију невиности, јер је у том тренутку послата порука која је непримерена према онима који су део кривичног поступка. Чланом 3 Законика о кривичном поступку јасно је дефинисано да се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда. Ставом 2 истог тог члана каже се да су државни и други органи и организације, средства јавног обавештавања, удружења, јавне личности, дужни да се управо овога придржавају, односно да поштују презумпцију невиности сваког грађанина и да својим јавним изјавама о поступку не повређују права окривљеног.
У сваком случају, након обраћања јавности председника Републике, добио сам још један моменат у том поступању, будући да је тај предмет за једну степеницу више винут у жижу јавности. Нормално је да осетите још један вид професионалног притиска.
Углавном, пошто сам бивши кошаркаш, а уједно и кошаркашки судија који је две деценије судио кошарку и делио правду на утакмицама наше Прве лиге најбољим српским клубовима, у спорту сам научио да се носим са различитим видовима притисака, тако да сам то искуство са кошаркашких терена преточио у судницу, знајући да је то само подстрек, те да, ако се на ваљан начин усмери, ни резултат неће изостати.
Циљ ми је подизање репутације тужилаштва
Цензоловка: Делујете као индивидуалац у тужилаштву. У програмском, изборном писму којим сте се кандидовали за члана ДВТ и изабрани, у првој реченици сте написали да смо „сведоци општег тренда урушавања институција“. Да ли због индивидуалних јавних иступања осећате политичке притиске у свом раду и залагању да тужилаштво постане независно?
Миловановић: Можда сам на вас оставио такав утисак, вероватно зато што сам јавно спреман да износим и браним своје ставове о проблемима у јавнотужилачкој организацији, с тим да то чиним искључиво са социолошко-феноменолошког аспекта, трудећи се да из мог угла понудим и нека решења за унапређење рада тужилаштва.
То не радим „пропагандистички“ зарад личне промоције, а што ми се спочитава у извесним круговима, јер је данас „лакше ставити повез преко очију и руке преко ушију“, те оћутати неке ствари које се дешавају око нас, него их коментарисати из једне врло незавидне позиције, где вам је потребно одобрење надређеног да иступите у јавности.
Иступам у јавности искључиво са циљем подизања репутације и рејтинга јавнотужилачке организације. У својим изјавама стално понављам да су институције друштвене творевине које припадају свим нашим грађанима. Институције се урушавају зато што су грађани изгубили поверење у њих, па због тога нису спремни да их бране од константних атака политичара.
Клима неповерења између институција и грађана није створена у минулом периоду, већ је стварана деценијама. Она је одраз друштвено-политичких околности у нашој земљи, али и укорењене ауторитарне традиције, проистекле из нашег, још увек доминантног патријархалног модела породичног одгоја, који негује „чврсту фигуру“ патер фамилиаса као општеприхваћен образац понашања и вредносни оријентир многим нараштајима наших грађана.
Просечан грађанин у Србији размишља врло једноставно. С правом се пита шта ће нам институције и компликоване процедуре, када имамо појединце који могу много лакше да доносе одлуке и управљају. Међутим, процедура служи да исконтролише појединце који се „отргну“ контроли, стога треба тежити владавини права, а не људи, о чему је још давно писао Аристотел.
Моје залагање за независност јавног тужилаштва, што је изворна идеја Удружења тужилаца Србије, за коју се оно бори 20 година, од оснивања, носило је са собом само „притисак“ сучељавања са неистомишљеницима. То је нормално за један демократски процес у коме се износе различите идеје.
Утисак ми је да та идеја сазрева у нашем друштву, те да предстојеће уставне промене представљају искорак у том правцу. Ниједна владајућа елита до сада није желела да се одрекне власти да бира у парламенту судије и тужиоце, јер је одувек сматрала то као своје „ексклузивно“ право, зато ово видим као кључан корак унапред ка независном тужилаштву.
Истраживачки новинари држе „кључеве“ политичке одговорности
Цензоловка: Како видите сарадњу новинара и тужилаштва које је кажњавано због недостављања информација од јавног значаја? Да ли су истраживачки новинари и тужиоци природни саборци иако то сада не делује тако?
Миловановић: Ваша колегиница Сенка Влатковић Одавић је својевремено урадила интервју са италијанским специјалним тужиоцем за борбу против мафије, где јој је он изјавио да се у Италији тужиоци „боре за микрофон“ како би дошли до изражаја у јавном простору. Апострофираћу његову реченицу, коју никада нећу заборавити – уколико тужиоци не буду говорили, тај простор ће искористити „криминалци“. Порука је више него јасна.
Зар није у интересу јавности да тужилац први говори и изнесе најпоузданије чињенице до којих је дошао и које у том тренутку може да подели са јавношћу, а да не угрози даљи ток истраге, како се у јавном дискурсу не би стварале различите „теорије завере“ које после ужасно контаминирају јавни етар. Наравно, за то је потребно обострано поверење и интегритет и једних и других.
Неспорно су истраживачки новинари наши саборци, будући да сви ми трагамо за истином. Једина предност коју они имају у односу на нас, јесте та што за њих не важе правила Законика о кривичном поступку, који прописује строге процедуре за тужиоце.
Истраживачки новинари заузимају значајну улогу у нашем друштву, јер они својим радом држе „кључеве“ политичке одговорности, с обзиром на то да својим писањем могу да утичу на креирање јавног мњења, па самим тим и на мишљење бирача које потом они исказују на изборима. Ипак, и њих обавезује кодекс новинарске етике и професије, тако да не би смели износити неистините и непроверене чињенице.
ПРЕДЛОЖЕНЕ УСТАВНЕ ПРОМЕНЕ СУ РАСКРИСНИЦА ЗА ПРАВОСУЂЕ
Цензоловка: За непуних месец дана имаћемо референдум о уставним променама. Да ли ће предложене уставне промене допринети независности тужилаштва?
Миловановић: У погледу решења која се тичу тужилаштва, уставотворац се потрудио да их приближи међународним стандардима. Данашње устројство наше јавнотужилачке организације одговара моделу совјетске прокуратуре, али ће променама Устава, јавнотужилачка организација ускочити у савременије одело, шивено по мери нове улоге тужиоца.
Истакао бих три кључне ствари које су еволутивни искорак у односу на досадашња решења: деполитизација правосуђа, еманципација тужилаца кроз јачање њихове личне аутономије и ублажавање круте хијерархије тужилаштва у виду слабљења моћи републичког јавног тужиоца, који се налази на врху тужилачке пирамиде.
Најилустративнији пример који одсликава потребу за деполитизацијом правосуђа, а посебно тужилаштва, дешава нам се ових дана пред очима. Наиме, претходни сазив Државног већа тужилаца је још 2018. године утврдио листу кандидата за избор 30 јавних тужилаца коју је упутио Влади РС. Влада је по Уставу била дужна да селектира и предложи кандидате за избор Народној скупштини. Међутим, Влада тај предлог никада није упутила Народној скупштини, већ је он остао „заробљен“ у некој фиоци, из које је скоро угледао светлост дана, али не тако што је био упућен на очекивану адресу како би о њему било одлучено, већ је враћен Државном већу тужилаца које је морало да поништи конкурс из 2018. године, те да распише нови за иста та места.
Због овакве одлуке Владе, после Нове године, скоро једна трећина јавног тужилаштва у Србији наћи ће се у „ванредном“ стању. То се никада не би догодило да је цео процес избора у тужилачком савету. Зато нам је у том делу потребна промена Устава да би се тај процес одвијао као меритократски, а не као политички процес. Било је и примера да народни посланици, без икаквог објашњења, не изаберу неке од предложених кандидата за јавне тужиоце, заменике јавних тужилаца и судије. То је стварало утисак супремације законодавне власти над судском влашћу, што је недопустиво са аспекта поделе власти.
Цензоловка: Која решења су најважнија?
Миловановић: Убеђен сам да ћемо, уколико буде позитивног изјашњавање грађана на референдуму, добити „еманципованог“ јавног тужиоца „са лицем“, далеко видљивијег, па самим тим и одговорнијег за свој рад (важећим Уставом заменици нису поседници функције, већ су пуномоћници јавног тужиоца од кога деривирају овлашћења). Они неће моћи више да се сакривају иза леђа својих руководилаца, нити ће старешине тужилаштва моћи да преузимају њихове заслуге у раду као своје. Уверен сам да ће персонално уздизање појединаца, уздићи и репутацију тужилаштва као колективног органа.
Истакао бих као битно то што, иако тужилаштво задржава хијерархијску структуру, врховни јавни тужилац више неће председавати Високим саветом тужилаштва, што је једна од важних полуга моћи садашњег републичког јавног тужиоца. Данас та функција концентрише исувише моћи на начин да води ка командној, уместо личној одговорности сваког понаособ у јавнотужилачком систему.
Цензоловка: Шта је проблематично?
Миловановић: Једно од решења се односи на састав Високог савета тужилаштва, који ће имати једанаест чланова, а само пет чланова су јавни тужиоци. У састав улазе и врховни тужилац, министар правде, а преостала четири члана су истакнути правници.
Овакав састав већа у коме значајну већину имају изборни чланови из редова јавних тужилаца није у супротности са међународним стандардима, но и даље стоји разлог за искључивање врховног тужиоца из састава тужилачког већа због његовог хијерархијског утицаја, који би ометао слободно одлучивање професионалне компоненте овог тела.
Када је реч о министру правде, разлог искључења био би то што политичка личност у савету може да угрози утисак о политичкој неутралности овог тела, али је и овде направљен уступак јер министар правде неће моћи да одлучује у дисциплинским поступцима против тужилаца, односно биће му сужене надлежности.
Уставотворцима се може замерити и то што се, у случају да се у Скупштини не постигне квалификована већина од три петине посланика, избор врховног јавног тужиоца поверава петочланој комисији коју чини председник Народне скупштине, заштитник грађана, председник Врховног суда, врховни јавни тужилац и председник Уставног суда, а они се бирају у Народној скупштини на начин који отвара врата политичком утицају. С обзиром на то, стиче се утисак да би владајућој већини, уместо да трага за компромисом и тешко достижном квалификованом већином у Скупштини, „примамљиво“ било да све пребацује на анти-деадлоцк механизам који пак обезбеђује неку врсту политичког утицаја.
Без обзира на замерке, када поставимо ствари на тасове Јустицијине ваге, недвојбено, по мом мишљењу, претежу разлози који чине ова решења бољим од досадашњих. Слободно се може рећи да овај референдум представља својеврсну раскрсницу. Један пут води одржању тренутног стања ствари и он води у прошлост, док је други пут, пут еволуције и модернизације читавог система. Заправо, изменама Устава бисмо добили солидно утемељен нормативни ослонац на основу кога би требало даље да мењамо индивидуалну свест и колективно биће читаве јавнотужилачке организације, која би само на тај начин могла да одговори изазову времена.
