„Мали и слаби пропашће већ до 31. марта, они нешто јачи дочекаће следећу зиму, а ко ће да преживи следећу зиму, то ће у ствари бити од кључног значаја“, изјавио је недавно председник Србије Александар Вучић.
И заиста, у јеку економске кризе проузроковане ратом у Украјини и пандемијом корона вируса, будућност се чини неизвесном. Управо том неизвесношћу можемо објаснити и другу председникову изјаву да ће можда морати да се одустане од неких важних инфраструктурних инвестиција, али од којих тачно – није рекао. Оно што поуздано знамо јесте да Национални фудбалски стадион у Сурчину није једна од њих.
Пројекат о ком је председник досад небројено пута говорио, Влада Србије је уврстила и у Предлог закона о буџету за 2023. који су посланици Народне скупштине у петак усвојили. Како је Вучић више пута поновио, када буде завршен, Национални стадион ће бити „један од највелелепнијих и најмодернијих на свету“, који задовољава највише критеријуме УЕФА, са око 60 хиљада места, а из државног буџета ће за његову изградњу бити издвојено 250 милиона евра.
Тај износ је и званично наведен у буџету за 2022. годину, али је у међувремену ова бројка значајно порасла па је за изградњу стадиона с приступним саобраћајницама сада предвиђено чак 350 милиона евра. Да ће стадион бити чак 100 милиона евра скупљи него што је иницијално речено, први пут се могло видети у ребалансу буџета за ову годину усвојеном пре месец дана, а та нова цена је пренета и у буџет за 2023. годину.
Такође, овогодишњи ребаланс је открио и до сада непознату информацију да се иза немушто формулисане ставке оригиналног буџета за 2022. под називом „Пројекат подршке урбаном развоју кроз реконструкцију постојеће и изградњу нове инфраструктуре“, која је предвиђала задужење од 250 милиона евра, заправо крије додатних 190 милиона евра трошка намењеног за Национални стадион.
Простим сабирањем долази се до закључка да изградња Националног фудбалског стадиона у Сурчину неће коштати 250 милиона евра, као што су то представници власти иницијално најављивали, већ 540.
Поређења ради, стадион Лусаил, изграђен за потребе Мундијала који се тренутно одржава у Катару (на њему ће се, између осталог, играти и финале), са око 89 хиљада места, коштао је 770 милиона евра, али не смемо заборавити да је то један од најиновативнијих стадиона икада изграђених, који ће по завршетку Светског првенства у фудбалу бити трансформисан у простор са школама, продавницама, здравственим клиникама и тако свакодневно служити друштву.
И док у грандиозност будућег стадиона у Сурчину нико не сумња, намеће се питање да ли је он Србији заиста потребан, и оно што је можда још важније, да ли је економски исплатив?
Професор на Универзитету у Варшави Марко Бабић сматра да модеран национални стадион нашој земљи свакако јесте потребан, „као симбол државе и националног поноса“, али да мора бити добро лоциран и мултифункционалан да би био исплатив.
„Национални стадион не сме бити замишљен као објекат намењен искључиво одигравању утакмица фудбалске репрезентације, јер су оне ретка појава. Он у себи мора обједињавати спортску, културну, али и пословну димензију како би био економски исплатив. Такође, за успешност пројеката овог типа, локација изградње од круцијалног је значаја. Сматрам да је превелики ризик градити стадион на ледини удаљеној 20-30 километара од центра града ( у Сурчину), те да је много боља идеја изабрати неки од постојећих београдских стадиона, модернизовати га и реконструисати или на његовим темељима изградити нови“, каже Бабић.
Као компаративни пример он наводи пољски национални стадион, који се, поред одигравања фудбалских утакмица, користи и за одржавање концерата, али и за важне политичке догађаје.
„Наравно, он се налази у самом центру Варшаве и одлично је повезан аутобуским, трамвајским и метро линијама, а и у непосредној је близини међународне железничке станице која повезује Берлин и Москву“, каже наш саговорник. Како додаје, у склопу комплекса су и бројни кафићи, ресторани, фитнес клубови, као и подземни паркинг па тај стадион на дневном нивоу користи две до три хиљаде људи.
„Разлика између пољског и будућег сурчинског стадиона и више је него очигледна“, закључује Бабић.
Мирко Радоњић, уредник пословног портала еКапија, такође истиче проблем лоше позиционираности стадиона, оцењујући да тај објекат зато никако не може бити економски одржив.
„Нема ни говора о томе да би стадион могао да подмирује своје рачуне, а камоли да врати капиталне трошкове. Проблем је у томе што на њему неће играти ниједан клуб као домаћин, већ само репрезентација. Такође, није идеја да се уз стадион праве пословни објекти, а паркинг у склопу њега био би практично неупотребљив, јер је у Сурчину“, каже Радоњић. Он истиче и да би изградња саобраћајница које би водиле до стадиона (конкретно железнице) изискивала додатна улагања, која свакако не би била мала.
„Минимум би био да се изгради пруга од железничке станице Земун до Сурчина, а уз то би се морали купити и возови, којих нема довољно ни за постојеће линије БГ воза. За све ово биле би потребне стотине милиона евра, а уколико би се посао обавио на квалитетан начин, тако да постоје фреквентне линије приградске железнице, цифра би врло вероватно достигла и милијарду евра, па чак и више“, упозорава Радоњић.
Према његовим речима, најбоље било када би Србија кренула путем Португала, који је 2004. године за потребе организовања Европског првенства у фудбалу уложио у стадионе своја два највећа клуба, Бенфике и Спортинга, уместо у национални, и да би такво решење било неупоредиво јефтиније.
Међутим, чак и када бисмо све горенаведене факторе оставили по страни, и када би стадион евентуално успео да врати оно што је у њега уложено, поставља се питање колико је оправдано трошити новац грађана и грађанки Србије на пројекте који задовољавају потребе само релативно уског дела нације, нарочито у овим кризним временима када привредни раст успорава, а задуживање постаје све скупље.
Истина, предлог буџета за 2023. предвиђа значајно умеренију динамику улагања у Национални стадион, па ће тако у наредној години бити издвојено 7,7 милијарди динара, а у 2024. и 2025. нешто мање од тога, по тачно седам милијарди. Иако је претходним буџетом (за 2022.) било планирано да се у наредне две године за стадион потроши знатно више новца – 22,9 и 19,4 милијарди динара, јасно је да се од изградње ипак није одустало, а судећи по недавној изјави министра финансија Синише Малог да се с радовима почиње следеће године, нема ни одлагања за нека стабилнија времена.
Епилог је да у земљи у којој „пола“ Војводине нема пијаћу воду, чији су градови често на врху европске листе по загађености ваздуха, а приградска насеља у Београду немају ни канализацију, ускоро добијамо Национални стадион па ћемо бар „као људи“ моћи да пратимо успехе наше фудбалске репрезентације. Наравно, под условом да прво некако стигнемо до Сурчина.
До тад, преостаје нам само да се надамо да не спадамо међу оне које председник Вучић назива „малим и слабим“, већ да припадамо супротном табору „нешто јачих“, те да ћемо преживети следећу зиму.
Огњен Терзин Данас
