Градски колорит српске престонице током радног дана подсећа на већину светских метропола. Ужурбани пролазници, ту и тамо по који улични свирач, река аутомобила и аутобуса.
Путници чекају и стрепе
Слика свакидашња. Оно што мучи Београђане последњих година јесу контролори Бус плуса, фирме која наплаћује карте за превоз. После бројних контролорских патрола у пратњи комуналне полиције, које су заустављале аутобусе поред пута да не би промакао који путник шверцер, и бројних протеста Београђана, ситуација се последњих месеци смирила.
Повремено избије туча путника и контролора, али казнених експедиција нема. Засад народ кука због недавног укидања појединачних карти и поскупљења превоза које је приказано као увођење карата које важе сат и по и коштају 89 динара. За незапослене и осиромашене Београђане био је то ударац попут поскупљења струје. Најјефтинија месечна карта за запослене кошта 30 евра, што је много за ионако бушне џепове.
Репортерска екипа „Вести“ недавно се провозала без карте аутобуском линијом 16, релација Нови Београд – Карабурма 2. На релативно кратком путу аутобус стаје на 24 станице, а прелази 12-ак километара.
Бус плус муке
Свеопшта брука
– Ма, каква кратка релација, сестро, знаш колико је то дугачак и неизвестан пут када се шверцујеш – промрмља студент Филозофског факултета и тако разби тишину полупразног аутобуса.
Путници замишљени, возач слуша музику с мобилног. Контролора или риџована, како их зову у сленгу, ни од корова. Већина путника улази у аутобус и маша се мобилног телефона. Карту нико не прислања на апарат за валидирање. На станици код Историјског архива Београда улази нервозан 40-годишњак.
– На свакој станици контролори. Путујем до Ковина сто година. Немам, брате, паре за карту, шверцујем се и избацују ме. Срећом, није било комуналне полиције. Живим у Ковину, не знам како и од чега. Вајар сам, а три године нисам продао ниједну скулптуру. Одрадим неки ситни послић, некоме нешто нацртам, насликам, а вајам за своју душу. У Србији нема новца за културу. Београд је чак и у деведесетим био нормалнији град него данас. Ко ће да ме разуме да немам чиме да купим карту – јада се Милован Матић.
Брат му живи у Бечу, па се нада да ће ускоро успети да тамо нађе посао и пресели се из српског тамног вилајета.
– Беч има савршен превоз. Платиш карту 2,20 евра и возиш се колико хоћеш, а њихови контролори су господа у униформи. Ови наши приучени сваштари се понашају као господари света. Ма брука је и држава, и ми народ што смо принуђени да се шверцујемо, ето докле смо се срозали – каже Милован.
Беч има савршен превоз
Претња судијом
На Карабурми улази неколико комшија пензионера у аутобус. Сви имају пензионерске месечне карте које коштају 1.100 динара. Упадају ђаци и студенти, скоро нико не вади карту.
– Не шверцујем се. Непријатно ми је од погрдних речи којима контролори чашћавају путнике без карата. Радије не једем, него што ћу дозволити да ми неки полусвет држи предавања – каже црвенокоса Марина из Пријепоља, апсолвент туризма .
Улази група контролора. Четворо их је, три жене и један мушкарац. Намрштено траже карте.
– Немам – кажу репортери „Вести“ и почиње објашњавање са контролором. Објашњења да немамо новца не допиру до њега…
– Платите 2.000 динара казну одмах, или ћете шверцовање платити дупло више код судије – каже повишеним тоном, на крају губи вољу да се објашњава јер се у разговор умешао један господин.
– Момак, ни ја немам карту, шта ћемо сада? Оставите људе на миру – ауторитативно каже професор др Лазар Ружичић, хватајући се новчаника. За то време контролорке прете млађима и крећу са уловљеним студентима ка делу аутобуса где су репортери „Вести“. Почиње убеђивање и на крају налазимо компромис – излазимо на следећој станици.
– Изволите напоље из аутобуса – каже контролор, али репортери „Вести“ остају у аутобусу. Представљамо се, уредно показујући карте. Контролор се зацрвенео и уместо нас из аутобуса изађоше контролори. На следећој станици улазимо у други аутобус, у њему је већ иста група контролора. Праснуше у смех.
Није лако бити ни контролор, ни београдска сиротиња која нема цвоњка, чак ни за превоз.
Превоз у Минхену
Минхен је сличне величине као Београд, али има 200.000 становника мање и 1.600 аутобуса, чак 600 више од Београда, па још плус и 110 км метроа и 450 км С Бана, који је еквивалент нашем Беовозу, који има 30-ак километара мреже. Међутим, Минхен има чак 50 врста различитих карата у превозу, а преко андроид апликације потпуно бесплатно се прати комплетна мрежа и планира путовање по граду. Цео систем наплате карата и праћења возила је инсталирао Сименс.
Према заради и карта
У Минхену је цена месечне карте око 45 евра, или 5.600 динара, а минимална плата је око 737 евра. С друге стране просечна радничка плата је око 1.640 евра. У Београду је месечна карта 26 евра, односно 3.200 динара, а минималац 147,5 евра, односно око 18.000 динара, а просечна зарада у Београду је око 400 евра, што је 32.786 динара.
Ј. Олуић Вести
