Четврт века није било довољно правосуђу ове земље да утврди ко је одлучио да мог оца “не буде” и ко је ту одлуку спровео. Рачуна се, међутим, да је то сасвим довољно времена да заборавимо како и зашто га нема или барем да изгубимо вољу да запиткујемо. Можда друштво и може да се натера на заборав, али ја која носим терет „проклетства“ ћерке жртве политичког убиства, не могу и нећу, каже Јелена Ћурувија Ђурица, ћерка убијеног новинара Славка Ћурувије, после тужбе Миларна Радоњића, бившег функционера Ресора државне безбендости
– Мог оца нема већ 25 година. Изгледа да нам се намеће баш таква формулација. Да кажемо „нема га“, као да је био па прошао, сам од себе нестао, да не понављамо да је убијен, стрељан, ликвидиран…, каже за Цензоловку Јелена Ћурувија Ђурица, ћерка убијеног новинара Славка Ћурувије, поводом тужбе бившег функционера Ресора државне безбедности Милана Радоњића против фондације која носи име њеног оца и коју је она основала.
– Четврт века није било довољно правосуђу ове земље да утврди ко је одлучио да мог оца “не буде” и ко је ту одлуку спровео. Рачуна се, међутим, да је то сасвим довољно времена да заборавимо како и зашто га нема или барем да изгубимо вољу да запиткујемо. Можда друштво и може да се натера на заборав, али ја која носим терет „проклетства“ ћерке жртве политичког убиства, не могу и нећу, каже Ћурувија Ђурица и додаје:
– Не могу да прихватим да је судска истина, која каже само да истине нема, да не може да се зна, и моја истина. Не могу свој ум и срце да очистим од свега што сам сазнала, чула и видела у ових предугих 25 година и да се правим како нисам дошла до „вансудске“ истине. До исте оне до које би дошло и правосуђе – у некој другој земљи, у неком другом времену.
Таква истина је за наше судове неизрецива. За нашу политичку стварност, таква истина је непотребна, чак штетна. Претешка је. Лакше је да се и мени забрани да знам истину. Да ми се запрети не бих ли је заборавила. Или барем заћутала. Од мене се ваљда очекује да пустим да ми отац почива у миру на начин који неће узнемиравати његове убице.
Знала сам да убиство Славка Ћурувије није само мој губитак и да истина о том убиству, као и правда што би из те истине произашла, није потребна само мени, него целом друштву. Знајући то, иницирала сам оснивање фондације с именом Славка Ћурувије, којој је зацртан циљ да доприноси стварању друштва у којем новинарство неће бити смртоносна професија. У којем ће реч бити слободна, а судство независно. У којем ће убице стизати правда.
Сада ту фондацију туже и гуше. Зашто? Просто је – може им се. Може им се да захтевају кажњавање свих нас који смо тражили истину и правду. Да нам то више не падне на памет.
Да више ништа и нико не одржава живим сећање на Славка Ћурувију кога више нема. А посебно не на разлоге зашто га нема и начин на који је нестао.
Трагедију претварају у фарсу и још очекују да им тапшемо. Или бар да ћутимо.
Моје питање је: „Господо, у ком смо чину?“, каже Јелена Ћурувија Ђурица у изјави за Цензоловку.
Милан Радоњић је један од четворице оптужених за убиство Ћурувије које је Апелациони суд ослободио пошто су пре тога у два првостепена поступка кажњени на укупно 100 година затвора. Тужио је Славко Ћурувија фондацију „због повреде угледа и части“. Тражи одштету од пола милиона динара.
