Јелена је мама два дечака и има само једну жељу – да живи: Отказала јој оба бубрега, на трансплантацију чека годинама
Јелену Вељковић (37) из Петровца на Млави није живот много мазио – са само 12 година наследила је генску болест од мајке, због чега јој данас ниједан бубрег није у функцији. Њена борба траје много дуже, а последњих година стање јој се нагло погоршало. Једини спас овој мајци два дечака јесте трансплантација, а док чега одговарајућег донора, прикупља новчана средства како би отишла у Белорусију која прима стране држављане за кадаверичну трансплантацију.
Јелена је од мајке наследила лепе особине и црте лица, али на жалост и Алпорт синдром, болест која погађа бубреге.
После прележаног коронавируса, њено здравствено стање се прилично погоршало, због чега је морала да буде прикључена на дијализу. Ипак, то није трајно решење, а на листи чекања за кадаверичну трансплатацију је већ две године. Због тога је одлучила да прикупља новац за лечење у Белорусији, која прима стране држављане за кадаверичну трансплантацију.
„Кад год ми зазвони телефон, од сваког позива ја помислим да је можда са Клиничког центра. Нада никада не умире, па чак и у овим тешким тренуцима, када сам по неколико сати дневно, три пута недељно, у болници на хемодијализи“, каже ова храбра жена која има највећу подршку од своје породице.
Има два сина и због њих, како каже, жели да живи.
„Имам пуно планова и жеља као и свака жена у мојим годинама. Међутим, сада је најважнија само та једна – тај позив који живот значи“, каже она.
Тешко поднела дијагнозу
Иако је, донекле, било очекивано да ће наследити генску болест од мајке, Јелена је, наводи, тешко поднела сазнање да „ће увек бити болесна“.
„Имала сам четири године када су ми се појавили први проблеми са бубрезима. Била сам у болници због инфекције бактеријом ешерихија. У 12. години, због учесталих инфекција и лоших резултата анализа послали су ме на Институт за мајку и дете у Београд на додатна испитивања након чега је постало јасно о чему је реч“, каже она, па додаје:
„Урађена ми је биопсија после које је потврђено да носим ген с мајчине стране који може да да одговор да ли ће моји бубрези временом губити своју функцију. Међутим, лекари су тада сматрали да се то неће тако брзо десити, уз редовне контроле и правилну исхрану. Свакако, за мене као девојчицу од 12 година, ова вест је била страшна. Размишљала сам о томе какав ће ми бити живот јер ћу морати стално да будем пажљива, да водим рачуна о томе шта једем и пијем… Било је напорно. Ипак, поштовала сам све то колико је год било могуће“.
Време је пролазило, у међувремену се удала и добила породицу. После другог порођаја, стање јој се нагло погоршало.
„Нисам више могла нормално да функционишем и посветим се својој малој деци. Имала сам честе и јаке главобоље, висок притисак. На сваком прегледу и анализама уреа и креатинин били су све већи, а хемоглобин и гвожђе све нижи. Терапије су ми делимично помагале, али сам се јако мучила. Да невоља буде већа, 2021. године разболела сам се од ковида-19 и ту је све кренуло низбрдо. Као да ми се преко ноћи живот окренуо наопачке. Уследили су чести одласци у хитну помоћ, добијала сам инфузије… Осећај је био као да губим тло под ногама. Нису ме болели убоди игле колико сазнање да сам везана за машину“.
Након тог веома тешког периода, где је Јелена имала осећај да је једва остала жива, у марту 2022. године отишла је на Војномедицинску академију где су јој уградили фистулу и тада је знала сам шта је чека – дијализа.
„Прва дијализа била је јако стресна, како за мене, тако и за моје најближе. Тог тренутка постала сам свесна какав ће мој живот бити убудуће. Ни сами убоди игле нису толико болели као чињеница да ћу сваког другог дана, по четири сата, морати да будем буквално везана за машину која ће ме одржавати у животу. Дијализе умеју да буду исцрпљујуће. Четири сата непомично лежите, где вам се крв извлачи из организма, прочишћава кроз дијализатор и затим враћа. За то време можете имати проблема са притиском, да буде нагло повишен или снижен. Можете добити јаке грчеве у мишићима, осећати неописиву жеђ. Дешава ми се да некад после дијализе будем добро и нормално функционишем, а некад лоше поднесем и прележим цео дан“.
Маштам о трансплантацији
Каже да машта о трансплантацији и о томе колико би јој се тиме променио живот.
„Трансплантација би ми потпуно променила живот на боље. Од малена сам болешљива и само сам знала за лекаре, болнице, игле.. Волела бих да после трансплантације код лекара одем само на контролу. Да коначно осетим шта значи бити здрав. Зато сам у хуманитарној фондацији. Желим да добијем што пре шансу за нови живот, али у иностранству, јер је тренутно тако једино могуће. Потребна ми је пре свега помоћ добрих и хуманих људи да прикупим новчана средства да бих успела у овој намери и борби за нов и здрав живот. Искрено се надам да ће тај дан осванути, да ћу коначно добити нови бубрег, а самим тим и нови живот, живот без болничких кревета, без бола, без дијализе“.
Јелена је тренутно без посла и већих примања. До сада су организоване бројне акције како би јој се помогло, па је сакупљена половина од потребних око 80.000 евра, који укључују пут, боравак, припрему и саму операцију у Белорусији.
„На великим сам мукама када дође тај понедељак, среда, петак, ја сам по четири, четири и по сата на дијализи, после тога, ретко када могу да функционишем нормално, исцрпљен ми је организам цео, тако да, углавном сам тог дана у кревету. Имам двоје мале деце, не могу ни њима да се посветим колико они захтевају, а ја желим“, каже она.
Foto: Privatna arhiva
Сања Радовановић Нова
Аутор:
