Брат испуњава жељу убијеног брата Петра Пеце Митровића, убијеног у масовном злочину у Малом Орашју и Дубони, тако што ће претрчати од Орашја до манастира Тумане, како би прикупио подршку за опоравак тешко рањених младих.
Када погледате фотографије пре 4. маја на којима су заједно убијени младићи из Малог Орашја, прва асоцијација је да су то браћа. Пуни су енергије, динамике и међусобне блискости. Њихови односи превазилазе класично другарство – красе га снажне вишеструке везе пријатељства и доброте вредних, породично васпитаних младих људи са села. Блискост између родитеља и деце има посебну димензију јер није расплинута на бројне могућности и изазове какве нуде градске средине. И ако ништа о њима не знате, заволећете то што видите, што исијава из њих, а што није само индивидуална карактеристика стечена у породици, већ је и резултат њихове интеракције са тим стеченим вредностима. Збир доброта ствара већу доброту, збир пристојности такође, збир позитивних енергија нешто је што зрачи и што се уочава из сваког угла.
Др Славица Плавшић је писала надахнуто и о Марку и о Петру њиховим животима и вредностима, њиховим родитељима и другарима. Ове приче као да још увек нису у довољној мери прочитане нити процесуиране, као да стално испочетка морамо да причамо о убијеним и рањеним у Малом Орашју и Дубони, њиховим породицама и проблемима који се гомилају, као и о рањенима и њиховим породицама.
Када смо први пут Саша Мирковић и ја ишли у Дубону да се сретнемо са Сашом Панићем и Мишом Тодоровићем који су остали без најдражих Кристине, Милана и Далибора, желећи да упознамо њихове проблеме и видимо како да помогнемо, пролазећи кроз Мало Орашје, застали смо на Равном Гају – месту првог масакра помахниталог злочинца. Није било никога поред фудбалског терена и спомен плоче страдалима у борби против фашизма. После пар минута, зауставило се возило којим је на стратиште дошао човек који је палио свеће од једног до другог имена страдалих. Био је то Драган Митровић, отац убијеног Марка. Док се пар минута касније нисмо упознали, помало смо се осећали као уљези на том стратишту. Убрзо смо започели комуникацију и сазнали да је остао без сина јединца (мама Оливера је у тексту који смо својевремено објавилли са великом снагом сведочила о свом великом губитку). Поносни отац две кћерке исијава тугу за сином Марком, која вас одмах прогута. Мислим да се враћао са посла из Смедерева. Схватио сам да је то дневна рутина – обићи место где је син изгубио живот и после на гробље где је сахрањен. После десетак минута, зауставио се трактор. Пришао нам је човек у радним панталонама, човек који је и брадом показивао да је у жаљењу… Касније смо сазнали да је то Владан Митровић, чији је син Петар прво рањен, а потом после 50 дана битке у којој је надвладао повреде, нажалост, ипак преминуо.
Како и о чему причати на стратишту са два оца који су изгубили синове? О њиховим кћеркама и синовима помало… Како год да покушате, јасно је да нема начина да се пружи утеха. Много касније, схватио сам да је и Андријана Митровић која је недавно напунила 18 година, која је тешко рањена у ужасном злочину у Дубони блиска породица, јер је отац Драгана и Владана, брат покојног Андријаниног тате… Злочинац као да је хтео да уништи младост Дубоне и Малог Орашја, а Митровићи су вишеструко страдали.
Овај ужасан злочин који се надовезао на масакр у ООШ „Владислав Рибникар“, месецима је запостављан, а и данас је, на различите начине. Нарочито у недостатку системске помоћи институција државе. Због тога су веома важне индивидуалне акције подршке, поготово рањенима…
Јован – Владанов син, Петров рођени брат, који је уједно Марков брат од стрица, изгубио је два брата, пријатеље и рођаке од којих су неки тешко повређени. Јован професионално игра фудбал и жеља му је да реализује жељу свог рођеног брата, али и да уз то, рањени добију неопходну подршку. Због тога је важно да подржимо Јована у његовом будућем подвигу.
„Остварићу жељу свог брата и уједно помоћи особама рањеним у масакру“
Ја сам Јован Митровић, брат Петра и Марка Митровића, настрадалих у Малом Орашју, 4. маја.
Мој брат Петар је у животу имао много планова и жеља. За његових 25 година живота, то је било мало, колико је планирао: да је поживео и два пута толико, не би стигао све да их оствари. Разлог зашто вам се сада обраћам је везан за остварење једне од тих жеља. Једна од Пециних жеља била је да из нашег села Мало Орашје крене пут Манастира Тумане где би стигао на причест. Причао је о томе дуго, сигурно пар месеци. Није му се дало да крене. Из дана у дан је спремао опрему за то ходочашће: ранац за планинарење, шатор за преноћиште и друго.
Осећам потребу да то урадим за њега, да барем његове жеље оживимо на неки начин, јер је мени и мојој породици то веома важно. Све породице које су изгубиле синове, ћерке, браћу и сестре, пријатеље, траже начине утехе у њиховим жељама које су имали, а нису остварили, и раде на томе да их испуне. Кроз остваривање тих жеља, траје, не само сећање на њих, већ и трајно присуство њиховог духа, њихових амбиција, њихове доброте и љубави.
Поред тога што ћу истрчати до манастира Тумане због мог брата Пеце, верујем да би њему било још драже да то урадим у хумане сврхе за младе који су тешко рањени у масакру, 4. маја.
У петак 29. децембра, 2023. године ћу трчати из Малог Орашја ка манастиру Тумане. Овим путем, све Вас позивам да донирате колико сте у могућности и подржите неостварену Пецину жељу тиме што ћете, у оквиру својих могућности, новчано помоћи опоравак тешко рањених у Малом Орашју.
Подаци за уплату: Јован Митровић
Рачун: 160-6000000847092-76
Сврха уплате: Помоћ рањенима у Малом Орашју
Акција прикупљања помоћи траје до 31.12.2023. године
Petar Mitrović. Foto: Privatna arhiva
Аутор: Веран Матић Јавни сервис
