Почетна » Јумко, Коштана, Симпо, ДИВ: Како су уништени некадашњи фабрички гиганти на југу Србије

Јумко, Коштана, Симпо, ДИВ: Како су уништени некадашњи фабрички гиганти на југу Србије

од Други Пишу
0 коментар

Текстилна, обућарска и индустрија намештаја окупљена око Јумка, Коштане и Симпа до 2000. године запошљавала је више од 20.000 радника. Уз то додатну привредну снагу давали су и Металска индустрија Алфа – плам, Фабрика цигарета ДИВ, и уз остала предузећа овде је радило више од 30.000 запослених. Данас су те бројке потпуно другачије.

У Јумку је број упошљеника око 1.700, а нешто више од хиљаду је у Симпу. Коштана је ликвидирано предузеће, чије погоне је откупила Компанија Алфа плам која је у приватном власништву, пише Данас.

Суморне године транзиције, над животима некадашње моћне индустрије, централне општине југа Србије, која годинама трпи економску транзицију.

„Прошло је више од двадесет година како се боримо за исплату заосталих зарада. Проблема имамо и са повезивањем радног стажа. Остали смо без било какве, синдикалне и подршке надлежних министарстава. Коштана је једна тужна прича о некада престижној индустрији обуће, која је била југословенски бренд“, са сетом и огорчењем немоћног радника прича нам Славица Костић, која је тридесет година радила у Коштани.

Јумко, чије је име настало као скрћаница за Југословенску модну конфекцију данас своје некада моћне капацитете користи на минимуму. Производи се за војску и јавна предузећа, па тако радници који сада раде имају шансу да „добаце“ до минималне зараде. У време НАТО бомбардовања 1999.године Јумко није заустављао своју производњу. Остало је упамћено да се тада реализовао велики извозни програм униформи за припаднике исте те војне алијанске која је бомбардовала СР Југославију.

„Данас имамо проблема са стручном радном снагом. Недостају мајстори у ткачници, јер младих који знају овај посао нема. И они који то знају да раде неће да дођу у Јумко за ове зараде.Тако је највећи број упошљеника од радника који су узели социјални програм па се онда вратили да раде и понешто зараде до пензије. Све се свело на голо преживљавање, без имало креативности која је некада красила Јумко у погледу конфекције, како оне лаке у производњи мушке и женске одеће, тако и оне тешке, јер смо радили и широк спектар капута и јакни за све намене“, говори нам Трајко Илић, који је свој радни век провео у овој компанији, а однедавно је пензионер. Његова пензија је са четрдесет година радног стажа стигла до 40.000 динара.

Заборављена трговина
Уочи сваког првог маја у круг компаније где се налазио шопинг центар долазили су аутобуси са знатижељним купцима из Македоније, са Косова и других делова Србије, јер се тих дана одвијала продаја свих производа по сниженим ценама. Данас је шопинг центар Јумка само мало подсећање на некадашње време које је прогутала транзиција. У Врању постоји једна једина продавница где се може наћи нешто од конфекцијских производа који не спадају у асортиман из наменске производње. У шопинг центар најчешће свраћају ловци који купују јакне и панталоне за своје потребе, кажу продавци. Јумко је некада само на територији Београда имао педесетак продавница, као и велику робну кућу некадашњи Меркатор на Новом Београду.

Фабрика намештаја Симпо, некада југословенски познати бренд, који је годинама предводио Драгомир Драган Томић, данас је само фасада некадашњег „привредног чуда“. Томић који је лансирао причу о „Швајцарској на југу“ склоњен је са места председника компаније доласком напредњака на власт. Данас Симпо производи тек делић намештаја за кућу. Углавном се ради на опремању хотелских објеката.

„Први мај је био празник коме смо се радовали. Увек су стизале коверте са некаквим новчаним награда за оне који су постигли најбоље резултате. Данас овде радничка плата износи између 35 и 45.000 динара. Преживљавамо од првог до првог, не верујући да нам може бити боље. Можда би решење било у приватизацији. Некада је Томић потезао причу да Симпо уђе у систем Шведске Икеје, али његовим одласком та прича се завршила и нико је више не помиње“, каже нам Славко Тасић, који је недавно отишао у пензију.

Заборављени дувански комплекси Фабрика цигарета ДИВ од пре двадесет година, након приватизације послује у систему Компаније БАТ. У Врању се производе цигарете, са много мањим броје запослених, чије су зарада далеко изнад овдашњег просека.

„Представници власти хвале се да је приватизација ДИВ-а једна од најбољих. Можда и јесте, јер се ради о акцизним производима од којих се пуни добрано државна каса. Али, доласком БАТ-а у Врање потпуно је замрла производња дувана по којој је Врање, Бујановац и Прешево кроз историју дугу више векова било препознатљиво. Данас тога више нема, иако је производња свежег дувана био јако уносан посао од кога је много људи живело“, коментарише Драган Савић, некадашњи радник у ДИВ-у.

Неславан завршетак приче са италијанском Компанијом ГЕОКС, као да је додатно депримирао пре свега млађе људе, који сада одлазе за послом ван Врања. Најчешће на рад у земље ЕУ, на по три месеца. Део радника је прешао на рад у турски Теклас, који има свој погон и у Врању, док је централна фабрика стационирана у Владичином Хану.

„Људи који су из Геокса дошли код нас на рад у Теклас, тешко се привикавају јер је реч о сасвим другом производном програму. Они су навикли на рад у обућарској индустрији, а овде се ради на цревима за ауто индустрију. Много од њих не успевају да се уклопе па после неколико месеци напуштају рад у Текласу јер не успевају да се снађу“, причају нам радници Текласа из Владичног Хана, где је на рад прешао знатан број бивших радника Геокса.

Како од обућара до обичног радника у ауто индустрији
У Текласу просечна зарада је између 50 и 70.000 динара, што је и подигло просек зарада који је Владичин Хан довео на прво место у односу на седам општина Пчињског округа. Овакво стање довело је до апсолутне замрзнутости било каквих синдикалних активности. Последњи штрајк овде је забележен пре дванаест годинама када су радници Јумка блокирали магистрални пут код Врањске Бање захтевајући решавање статуса компаније. Данас о штрајку мало ко размишља, упркос ниским зарадама, а често и нередовним измиривањем пореза и доприноса за социјално и пензионо осигурање.

„Да сутра у Врање дође и моћни Мерцедес тешко да би се нашао довољан број квалитетних и стручних радника. Јер као што смо годинама имали обућарске смерове у овдашњих средњим школама, сада тога немамо. Стручни млади људи се не враћају у Врање знајући да немају никакву перспективу. Одлазе махом у Београд и иностранство. Тако да Врању у наредном периоду прети збиља да би овај град могао да буде место у коме ће живети само пензионери, полицјци и војници“, анализира актуелну ситуацију Милош Савић, таксиста из Врања.

Интересантан је и податак да актуелна руководства и Јумка и Симпа у потпуности игноришу медије, осим када су у питању посете министара или неког од људи из државног врха. До података о зарадама и пословним плановима нико или врло ретко неко проговори. Јавно се објављују, само огласи о продаји непокретности и бивших пословних простора у чему предњачи Симпо.

Првомајског уранка одавно нема у Врању. Празник рада као да је постао део историје на коју се Врањанци који су некада како се писало „радили као Јапанци“, а сада како кажу „преживљавају као Авганистанци“ у неиспричаној бајци о „Швајцарској на југу Србије“ са сетом сећају, смишљајући шале на сопствени рачун.

Купи кошуљу, добиј радно место у Јумку
Остало је упамћено да је у циљу побољшања продаје Компанија Јумко средином деведесетих година прошлога века организовала велику награду игру. Било је довољно да купите било који производ врањанских текстилаца и да пошаљете рачун. У наградној игри у којој је учествовало више од педесет хиљада купаца главна награда била је радно место у Јумку. Прво награђени који нису били из Врања добили су посао у продавницама Јумка и градовима у којима живе. Тамо где није било продавнице, она је отварана како би срећник у њој радио.

Титова подршка „Јапанцима на југу“ и јакна за Миру Први и једини пут у посети Врању Јосип Броз Тито са супругом Јованком боравио је у марту 1959.године. Тада је посетио Памучни комбинат Врање који је био у експанзији. Јапанци су монтирали разбоје, а Врањанци учили од њих. Остало је забележено да је Тито био одушевљен радним еленом врањанских текстилаца. У посети Јумку 1993.године био је и Слободан Милошевић са супругом Мирјаном, која је том приликом добила на поклон ексклзивну јакну.

(Foto: Thinkstock)

Данас/Нова

Можда ти се свиди

Оставите коментар