Мила Пајић и Доротеја Антић су прошле недеље саслушаване четири сата, а да ни у једном тренутку нису са сигурношћу знале ко их и због чега испитује. Поступање полицијаца у цивилу након прошлонедељних протеста отворило је питање: како да грађани знају ко је полиција, а ко не?
У петак, 8. новембра, воз из Београда до Петроварадина кренуо је у пет сати поподне. Међу путницима су се нашле и две активисткиње – Мила Пајић и Доротеја Антић.
Оне су пошле на протест и блокаду Варадинског моста који је те вечери одржан у Новом Саду. То је био само један од протеста који су уследили након што је првог дана новембра надстрешница тек реновиране железничке станице у том граду пала и усмртила четрнаесторо, а теже повредила троје људи. И овога пута, тражена је одговорност.
Када су Доротеја и Мила стигле на станицу у Петроварадину било је много људи па су одлучиле да позову такси како не би закасниле на протест. Међутим, пет минута касније, шесторица момака су их опколили и тражили да пођу с њима.
Били су у цивилу и није било јасно да се ради о полицајцима. Када је Пајић затражила да се легитимишу, каже да је само један то учинио, али тако да она није могла да види шта пише.
„Про форме ми је показао. Ја нисам видела да ли је то значка полиције, жандармерије, војске. Може бити било која, може бити и лажна.“
Одбила је да пође с њима и почела је да се лагано одмиче. Међутим, двојица момака који су имали задатак да је приведу, ухватили су је за руке и подигли са земље. Однели су је до црног џипа са затамљеним стаклима.
„Ја нисам знала шта се дешава и уплашила сам се у том моменту“, каже Пајић.
Викала је „отимица“ и позивала је људе да снимају. Угурали су је на задње седиште аутомобила.
За то време, Доротеја је одлучила да се не опире. Ипак, један од њих ју је јако стегао за руку и почео да је вуче ка истом таквом црном џипу, паркираном иза оног у коме је била Мила. Када им је скренула пажњу да то није у реду, каже да је као одговор добила извињење уз коментар да је то колетерална штета понашања њене другарице.
Игра погађања
Само пар дана пре овога, у Новом Саду се окупило више од двадесет хиљада људи да ода пошту погинулима. Касније је дошло до нереда испред Градске куће која је ишарана црвеном бојом, поломљени су прозори на њој и камере.
Те вечери, полиција је привела и студента Рељу Станојевића. Док су га два полицајца у цивилу одвлачила, телевизија Н1 је снимала његово привођење и он им је рекао да су му тукли девојку и да је једног од њих одгурнуо.
Рељин адвокат Живко Тодоровић каже се њему на терет ставља кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности.
„Једно од кључних питања је заправо то да ли је осумњичени могао да има свест да се ради о службеном лицу.“
У одбрану Реље Станојевића стао је некадашњи потпредседник покрајинске владе Горан Јешић. Он је одгурнуо једног од двојице полицајаца који су покушавали да задрже Станојевића.
Полицајци у цивилу су га опколили. Инсистирао је да му покажу значке. Док је један од њих извлачио значку, други је скривао своје лице испод капуљаче.
Јешићев адвокат Владимир Бељански каже да је Јешић био уверен се ради о хулиганима, а не о било каквим службеним лицима.
„Особе које су водиле тог младића када је он реаговао су изгледале исто као хулигани који су разбијали Градску кућу и тукли грађане.“
Бивши полицијски инспектор Синиша Јанковић за ЦИНС објашњава да полицајци морају јасно да се легитимишу.
„Полиција мора јасно и недвосмислено да стави до знања да се ради о полицији. Мора да каже ’полиција’ и да покаже службену легитимацију.“
Додаје и то да би полицајац морао да стави до знања из које управе долази, тако да онај кога приводе зна да ли га хапси војна полиција, криминалистичка или нека друга служба. Такође, мора да му се каже у коју га тачно станицу воде.
„Лице које приводе не сме да буде у неизвесности – да ли је то банда, да ли је то отмица. (…) Ако грађанима то није јасно, они могу да се бране.“
Према његовим речима, није дозвољено ни да полицајци скривају лице јер онај кога приводе има право да поднесе притужбу на њихов рад. Ако је лице скривено, он неће моћи да препозна ко га је приводио.
„Припадници полиције имају могућност да буду маскирани у одређеним ситуацијама када раде посебне јединице полиције – жандармерија и сличне јединице – и они носе уредне фантомке“.
Милена Васић из Комитета правника за људска права (YУЦОМ) каже да полицијски службеник у цивилу мора да се идентификује, иако је у нашем јавном простору било пуно случајева када то нису радили.
„То је једна пракса у нашој полицији која би морала да се промени, јер ви можете да уђете у ситуацију да се браните незнајући да је пред вама службено лице.“
Она објашњава и да су се они у неким ранијим поступцима због тога обраћали унутрашњој контроли МУП-а.
„Тада нам је речено да се то сматра лакшим прекршајем.“
Шта је за тебе грађанска непослушност?
Ни Мила Пајић ни Доротеја Антић у почетку нису биле сигурне ко их и где води. У колима су им одузели телефоне.
Пајић каже да су се након десетак минута кола зауставила на паркингу Безбедносно информативне агенције и да су ушле кроз задњи улаз зграде. Објашњава да су зграда БИА-е и Секретаријата унутрађњих послова (СУП) повезане само једним ходником. По изгледу зграде сумњала је да су је увели у БИА-у.
„Ја претпостављам да су ме увели у БИА-у, јер је то нова зграда. СУП је стара зграда.“
Канцеларија у коју су увели Милу Пајић није имала ознаке било које институције.
„Бели зидови, дрвени сто и дрвени орман. Изгледало је као ординација код зубара. Нисам знала где сам.“
Прво што их је питала било је да ли може да добије адвоката. Један од двојице инспектора, како су јој се представили, рекао јој је да нема потребе за адвокатом јер је то само разговор. Желела је да се јави мами, али су то одбили.
„Онда сам им забранила да ми узму телефон, јер немају налог. Тада су ми рекли да не могу да га користим, али да може да ми буде на видику.“
Са друге стране, Доротеји Антић су дозволили да позове оца који је касније са адвокатом обишао све полицијске станице у Новом Саду, али им је свуда речено да оне нигде нису приведене.
Синиша Јанковић каже да уколико неко захтева адвоката, полиција то мора да му одобри.
„Грађанин има право на адвоката за сваку активност. (…) Ако грађанин инсистира да има адвоката, полиција је у обавези да им то одобри.“
Према његовим речима, службеници који су негирали да су оне приведене су изиграли закон.
„Службеник је морао да каже ’да, оне су ту у својству грађана. Нису приведене, с њима се разговара и биће ту максимално 4 сата’“.
МУП и БИА нису одговорили на питања ЦИНС-а да ли су Мила и Доротеја привођене или саслушаване и ако јесу, због чега.
Обе имају осећај да је циљ испитивања био само да се потроши време да оне не оду на протест.
Мила Пајић каже да су је питали ко организује протесте, а иако им је рекла да не зна, осећа да су то питање поновили бар 11 пута. После тога су је питали да ли може да наслути ко га организује, шта за њу значи радикализација и шта је грађанска непослушност.
Пошто јој адвоката нису дали, а она није желела да одговара без адвоката, онда су необавезно ћаскали – о књигама, позоришту, новинарству.
За то време Доротеју су испитивали други инспектори. Од ње су желели да сазнају више детаља везано за протесте, шта планира после поноћи када се заврши скуп на мосту и остало.
„Мој лични утисак је да су кроз то испитивање желели само да попуне време, јер су после првих 15 минута схватили да мене више немају шта да питају, али да по нечијем налогу ту морају да ме држе.“
Четири сата касније, обе су извели кроз споредна врата СУП-а и пустили да иду.
Притвор
Рељи Станојевићу је одређен притвор од 30 дана, док је у случају Горана Јешића суд прво одбио предлог за притвор, али му је он ипак одређен на 30 дана након жалбе тужиоца.
Одлука је промењена и у процесу који се води против градског одборника у Новом Саду Мише Бачулова коме је испрва одређен кућни притвор од 30 дана, да би та одлука била преиначена у притвор. Њему се на терет ставља кривично дело насилничко понашање због тога што је испред Градске куће испразнио цистерну, како се првобитно мислило – фекалија. Касније, Бачулов је објаснио да се у цистерни налазила вода из зрењанинског водовода.
Његов адвокат Милан Алановић је и првобитну меру кућног притвора оценио као прекомерну за дело које је Бачулов учинио.
„Ово није било за притвор, али је невидљиви притисак на суд био велики и онда је ово неки компромис.“
Да је у овим случајевима мера притвора била претерана говоре и адвокати других приведених. Она је изречена и активисти Ивану Бјелићу који се са још четворицом других терети за кривично дело насилничко понашање на јавном скупу.
Предлог за притвор је тужилац базирао на томе да је дошло до узнемирења јавности.
Адвокатица Данка Сегедински, која заступа једног од приведених, каже да је у овом случају дошло до замена теза.
„Јавност је узнемирена због нечег другог, а не због тога што је неко учествовао на протесту.“
Бјелићев адвокат Иван Нинић каже за ЦИНС да је мера притвора претерана и да је циљ привођења слање политичке поруке. Према његовим речима, тужилац у наредби за спровођење истраге Бјелића терети да је изазвао пожар у Градској кући иако се то у кривичној пријави полиције не наводи.
Тужилаштво за ову петорицу наводи да су синхронизована група, иако њихови адвокати тврде да се они не познају. Данијела Седмаков, адвокатица једног од осумњичених, каже да су њега привела лица у цивилу.
„Бацили су га на под и шутирали су га у пределу ногу и главе. (…) Када је његова жена почела да вришти почели су и њој да прете и да јој говоре ружне ствари.“
Она објашњава да му је због тога позлило и да је реаговала Хитна помоћ.
Foto Vizual: CINS/Zoran Miodrag PrintskrinCins
Ивана Милосављевић Цинс
