Кад Јајце „оживи” а прасићи „утихну”: Како се прослављао 29. новембар Дан Републике?
Дан када је у Јајцу „рођена Република” обележавао се свечано али у кућној, нерадној атмосфери. Дељени су станови, ордења, награде и признања а два обевезна нерадна дана, некако су се чак и у комунистичкој, атеистичкој држави богоугодно „уклапали” са викендима.
Наравно, обавезне су биле пароле о братстви и јединству и Титови мудри и значајни цитати али, данас, људи из тог доба Дан Републике памте по топлој и породичној атмосфери (свињокољ се подразумева) и времену у коме су се осећали сигурно и безбедно. Чинило им се да је будућност извесна. И, светла.
Завршетак Другог светског рата, изнедрио је највећи датум из рата и револуције, двадесет девети новембар, датум одржавања Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године, јер су његове одлуке трасирале пут даљем политичком развоју Југославје.
У духу тог догађаја и победом у рату и револуцији, њему је придаван највећи значај, иако је било много значајних битака и победа које су заслуживали посебну пажњу. Одмах после завршетка ратних операција, већ првим Законом о државним празницима 29. новембар је истакнут као дан Републике. Његов значај и обележавање постали су синоним тековине рата и револуције и придаван му је посебан значај.
– Највећа награда за развој друштва и социјализма била је Награда АВНОЈ-а, која се делила најистакнутијим личностима из свих области друштвене делатности (политика, привреда, наука, уметност, култура, спорт и др.), али по кључу, добијали су равноправно – квалитативно и квантитативно представници свих република. Прослава и обележавање овог празника, по вертикали од врха државе до локалних заједница, није препуштана случају. Од врха државе до последње општине организацији обележавању овог празника придаван је највечи политички значај, подсећа историчар Предраг Илић, из Историјског архива Шумадије у Крагујевцу.
Као што је посебно истицано, да са социјалистичком револуцијом почиње нова епоха у развоју југословенског друштва, сви претходни значајни датуми и догађаји из раније историје били су као гумицом избрисани. Славили су се само догађаји и датуми из Другог светског рата, као и значајне годишњице. Изузетак су биле личности и догађаји из раније прошлости које се нису ни временски ни идеолошки сударале са славном револуцијом (Први српски устанак 1954. године Орашцу, личности из области науке и културе и тд.).
Свечарски тренутак одмора док траје обнова
– У зависности од времена одржавања прославе Дана републике и тренутне политичке ситуације програми су конципирани од врха паријског система, по вертикали на ниже. Сасвим другу форму су имале прославе првих година по ослобођењу, када се држава борила са разним економским и политичким кризама (Информбиро, Тршћанска криза, економски проблеми у оквиру петогодишњих планова и др.). Тада се говорило о политичким проблемима, истицани радни резултати изражени у количини кубика ископане земље, тонама произведеног челика и другог материјала, добровољним радним сатима омладине и ударника у оквиру ССРН-а, Омладинских организација, АФЖ-а, сељачких радних задруга и других видова добровољног рада, наводи овај наш саговорник.
Програми су били прожети јаким набојем говора и цитата највиших партијских функционера, рецитали, драмски, књижевни и поетски текстови славили револуцију која и даље тече, да нема одмора док траје обнова. Отварање нових индустријских капацитета углавном је планирано и темпирано за овај датум. Једнставно – славило се неко ново време. Школска омладина је припремала разне приредбе у којима се величао вођа и социјалистичка револуција, наводно спонтано изигравајући срећу и свесност новог друштва, а у ствари је све било дириговано из партијских комитета градова и вароши.
– Ако се погледају локални листови, попут крагујевачке „Светлости”, за период од ослобођења па до почетка деведестих година прошлог века, види се једна константа – одбрана социјалистичког система, морала и свих вредности које је он створио, пропагирао и подржавао. Централно место је заузимао вођа, док је био жив, а после његове смрти, поред жала за њим, непрестано су извлачене из различитог контекста његове „мудре мисли”, у складу са ситуацијом која је била актуелна и тренутка у коме су слате поруке некоме или нечему, каже Илић.
С обзиром да је Дан републике био крајем године, тај дан је био и прилика да се у начелу сумирају резултати рада у току календарске године, да се истакну људи који су својим залагањем, радом и другим успесима на неки начин обележили ту годину, у својим срединама, да се поделе разна републичка и локална одликовања и друга признања.
– Коинциденција је да су скоро сви били чланови КПЈ – СКЈ или омладине, у зависности од узраста, не заборавља он.
Као неко који има доста година у сећању му је да се тада најмање два дана није радило, што је било по закону, али у зависности од тога у који дан пада 29. новембар, често се спајало са викендом, па смо добијали мини одмор. Продавнице нису радиле, једини телевизијски програм (РТС) давао је тада два до три ратна филма, породица је била на окупу.
– Град је био окићен заставама, осећала се нека свечарска атмосфера, али више што су људи имали слободне – нерадне дане, него што се неко радовао празнику. Дневни листови (двоброји и троброји) били су свечарски. На ударним странама новина и листова били су интервјуи неколико партијских функционера, државних и локалних у зависности од новина, који су говорили о успесима и даљим задацима на развоју политичког, привредног, културног, друштвеног, спортског и других видова живота и рада. Тада су отваране деонице новоизграђених путева, нове погоне, стамбене зграде, спортске хале и стадионе, школе, вртиће, болнице и амбуланте, реновиране објекте за институције културе (нове су ретко градили), земљорадничке задруге, пуштали струју у неелектрифицираним насељима, воду у насељима без воде…, набраја Илић.
У селима су у то време углавном били завршени јесењи радови и Дан републике је углавном био намењен за свињокољ, пред зиму. Тада су долазила деца и рођаци из града на неколико дана па је уједно Дан републике био идеалан тренутак да се и овај значајан посао заврши.
– Таква ситуација је била све до почетка деведестих година прошлог века, када је уведен вишестраначки систем, а СФРЈ се распадала на своје саставне делове – републике. Дан републике као празник изгубио је свој значај и смисао прослављања. Србија га је обележавала до почетка двадесетпрвог века, када је коначно новим Законом о државним празницима избрисан из датума празновања. Многе политичке странке у Србији су се од њега ограђивале, али нико се није одрицао од два дана празновања – читај нерада, па су чак тражили да, уколико су радили, да им се плати рад у време државног празника. Друге републике бивше СФРЈ много пре су га избрисале из дана празника, а многи и из сећања, закључује Предраг Илић.
По његовом мишљењу нове државе на Балкану сетиле су се својих славних датума из њихове даље и ближе историје („неки су измислили догађаје и датуме како би сачували или одбранили свој идентитет”), кренули у нови миленијум са новим вредностима, а Југославију забележили као епизоду у свом развоју и одрастању.
Уз пароле и ТВ славило се скромно и по кућама
За Југослава Ристића, некадашњег радника у фабрици „Застава оружје” и дугогодишњег синдикалног функционера 29. новембар је асоцијација на добар живот, братство и јединсво и уређену државу – све оно што нам данас недостаје. Сада о братству и јединству, по њему, поново учимо од студената.
– Симболички, и данас, овај датум има велику вредност, јер је то датум када је укинута монархија и установљена република. Зато тај државни празник није требало укидати.
Све до несретних 90.-тих, тај дан смо дочекивали са радошћу. Не само што је то био нерадан дан, већ зато што се тог дана прослављало по кућама, сматра он.
Овог празника се не сећа по неким великим, јавним манифестацијама. Људи су искрено славили по својим домовима.
– Нико вас није присиљавао да идете на митинге. Да је државни празник, могли сте да видите по заставама на улици и на једином ТВ каналу, све до 70.-тих, Телевизије Београд, где се говорило о историјским одлукама донетим у Јајцу. Наивно и прелепо време. Празнична атмосфера се осећала свуда, много већа него на данашње Сретење, што ваљда треба да представља супституцију за овај празник. Јефтина замена. У глави ми је, јос увек, грб са шест пламенова, који је био симбол овог празника, искрен је Југослав Ристић.
Свако је славио како је желео. Велики број људи одлазио је у своја родна места, најчешће села, и тамо уз прасеће печење прослављао. Није било скупих провода, изнајмљивања апартмана и одлазака у хотеле.
– Живели смо сви, подједнако скромно, и радник и доктор. Метални носачи за канапе за сушење веша, који су били инсталирани поред зграде у којој сам живео када смо се у њу уселили, у тим приликама, служили су да понеко окачи прасе које се тако уређивало, пре него што заврши у рерни и на столу тадасње урбане породице. Они који су скромније обележавали овај празник, су тога јутра клали кокошку у кади, у тек добијеним становима, купљену живу на пијаци претходног дана. У кухињи се правила торта најчесће Васина или Реформ(а).
– Реформа је била популарна реч у тадашњем друштву. Пароле су биле важан део тога дана. Сећам се: „Чувајмо братство и јединство”, присећа се и он.
У годинама прославе овог празника се могла видети срећа. Људи су искрено веровали у правду, једнакост. Осећала се сигурност, извесност и будућности. Лопови су били у затворима.
– Вратите нам Дан Републике, мњења је Југослав Ристић.
Озбиљан празник озбиљне државе
И за Бранка Вучковића, новинара ФоНета Дан Републике, 29. новембар, био је озбиљан празник озбиљне државе, који се славио од Вардара па до Триглава, читавим низом културно-уметничких, политичких и могло би се рећи туристичких манифестација.
– Тада није било разних „гулашијада”, „купсијада”, „сланинијада”, „кобасицијада”… на којима се данашњим етно, ретро и осталим социјалним туристима са државним ваучерима продају „бели бубрези за бубреге”истиче он.
У тадашњој Републици у којој се озбиљно радило и производило све од сијалице и грамофона до авиона и камиона, 29. новембар Дан Републике имао је много ширу друштвено-корисну димензију од подсећања на тај историјски датум.
У гружанском крају, одакле је овај наш саговорник, већ су били завршени сви пољски радови: обрано грожђе и кукуруз, засејана пшенца, пооране њиве за пролећну сетву, спремљена дрва за зиму, испечена ракија, кромпир остављен у трапове, а купус у кацу… Било је време за оштрење ножева за припрему меса за зиму, а гостољубиви Гружани нису заборављали ни своје новопечене „грађане”.
– Њихови фриждери су у то доба године углавном зујали и зврјали пазни, јер су скромне плате биле преоптерећене кредитима за новог „фићу”, летовање на Црногорском приморију, за црно-бели телевизор и књиге купљене „на метар” за нови регал у новом стану. Тадашњи председник није излазио из фрижидера пуног јефтиног паризера и јаја, а није ни сваког часа искакао из телевизора, осим кад је баш морао – да јавно саопшти „Студенти су били у праву”, су Вучковићева сећања на овај празник.
По његовим речима одлазак на село био је нека врста ол-инклузив туризма, јер је подразумевао бесплатан смештај, храну и пиће, плус неизмерну радост деце због могућности да цео дан проведу напољу у игри, јурцању и, када је било снега, санкању.
– Дан Републике је у неку руку био и дан породичног окупљања око казана у коме су се крчкали чварци и топила маст, док се стотинама метара у круг ширио мирис купуса свадбарца куваног у земљаном лонцу, на отвореној ватри масног, мрсног и укусног. Успут се пило и мезило и, наравно, у поверењу и у пола гласа оговарало, политичило и сплеткарило на рачун „комуњара” који су били дежурни кривци за све тадашње недаће радничке класе, поштене интелигенције и сељачког радног народа, његове су шеретске реминисценције на Дан Републике.
Гости из града су се жалили на скупоћу и празне фрижидере, а домаћини на све остало „у овој пропалој држави”. Потрајали би такви разговори до касно у ноћ, док касапи не заврше, не оперу сав касапски прибор и док коначно не стигну први чварци. Углавном све је пролазило у пријатном расположењу, уз ракијицу и још бољу вечеру која се припремала од свежег меса.
– Растајали су се уз поздрав „Дођите нам опет” и обећање домаћина да ће им јавити ко је у празничној ноћи на задружном дому спустио заставе на пола копља, на чему је полиција „већ интентизвно радила”, кроз смех (пре)причава Бранко Вучковић.
Данас када постајем пионир и „По шумама и горама”
Увидом у архивску грађу Завичајног одељења крагујевачке Народне библиотеке „Вук Караџић” види се да од 1953. године по први пут у медијима („Светлост”) путем огласа грађанима честитају Дан Републике радне организације, фабрике, али и сама Комунистичка партија, лично. За разлику од 1. маја, о чему је Данас већ писао, који је обиловао симболичним крилатицама „Да нам живи, живи рад” и слично, за Дан републике није тога било, сем оних парола о братству и јединству.
Новине су објављивале успехе у привреди, здравству… Многе фабрике су тада проглашавале раднике ударницима, а није било ретко да се доделе и медаље. Отваране су фабрике, нови погони, делили се станви солидарности… У штампи се нашла и девојка која је имала ту „срећу” да буде рођена на Дан Републике па је завредила медијску пажњу, као и Емилија Станковић, најбољи ђак Гимназије и најбољи студент Правног факултета, потоња професорка римског права на Правном факултету у Крагујевцу и помоћница министра просвете, Сектора за високо и више образовање.
Пригодно, 29. новембра прваци су примани у пионирску организацију и постајали чланови пионирских одреда својих школа. На бројним пошутелим фотографијама са тегетплавом капом и петокраком на њој, исте боје сукњица и панталона, белом кошуљом и црвеном марамом, понављали су текст као и бројне генерације пре (али и после) њих: „Данас, када постајем пионир, дајем часну пионирску реч да ћу марљиво учити и радити и бити добар ђак, да ћу волети нашу самоуправну домовину СФРЈ, да ћу развијати братство и јединство …”. Сви су се радовали и сматрали да је заклетва изистинска и да ће чувати братство и јединство „као зеницу ока свога”.
У свим школама сваки 29. новембар се прослављао свечаним академијама на којима су ученици у хору певали најчешће химну „Хеј Словени” и остале пригодне песме: „Друже Тито ми ти се кунемо”, „По шумама и горама наше земље поносне”, „Уз маршала Тита, јуначкога сина”…
Дан Републике је у Србији последњи пут обележен 2001., а 14. новембра наредне године је и званично укинут одлуком тадашње Савезне скупштине тадашње СРЈ.
Волео је и друг Стари да одлази на сафари, али…
Много година касније трагајући за занимљивим темама везаним за прославу Дана Републике овај наш клега је упознао човека из Таковског краја – „поштеног комунисту” који је престао да слави Светог Николу, а госте је примао за 29. новембар.
– Ипак у његовој славској сали затекао сам, поред велике фотографије Јосипа Броза Тита и црвене заставе СКЈ, и знатно мању икону Светог Николе са кандилом испод ње.
Како ми је тада рекао, намерава да се и он врати старој слави и да ће напустити партију јер, по његовом мишљењу „Слобини комунисти су бринули само о својим интересима”.
– Иако је Милошевић покушавао да обуче Титов шињел, ипак је друг Стари био исувише крупна политичка фигура за њега. Јесте трошио много на гардеробу и скупа путовања по афричким земљама, где је ловио антилопе, ипак је мислио и о народу. Ови данашњи краду и не крсте се, а брига за народ им је последња рупа на свирали, цитира свог некадашњег саговорника Бранко Вучковић за Данас.
Foto: N. Raus
Зоран Мишић данас
