У последње време, неретко, сведоци смо потресних прича у којима деца, ученици и нижих разреда основних школа, малтретирају животиње.
Психолог и психотерапеут Владимир Боровница истиче за РТС да јесте утисак да су нам деца све агресивнија, али да немамо валидна истраживања која би говорила о учесталости насиља међу децом и младима.
„Тако да не знамо са сигурношћу да ли је чешће. Оно што знамо са сигурношћу је да се све чешће о томе говори и то је све чешће тема у медијима. Мислим да је то добро и да је то значајно, јер скреће пажњу на проблем, а поред тога насиље се и одржава баш тиме што се о насиљу ћути“, поручује Боровница.
Утисак је и да деца имају све суровије начине злостављања, па и повређивања вршњака или немоћних животиња, а Боровница каже да оно што смо читали у вестима заиста звучи потресно.
„Питање је зашто? Оно што свакако знамо јесте да велика већина оних који су злостављачи су током формативног периода, значи у детињству, сами били жртве злостављања или занемаривања или пак индиректне жртве тако што су сведочили некаквом насиљу у породици“, наглашава Боровница.
Истиче да је то први аларм, али да је важно напоменути да то не значи да ће сви који су били жртве злостављања постати злостављачи.
„Статистике кажу да отприлике једна трећина жртава насиља постану насилници, али да готово сви они који су данас насилници јесу имали то искуство“, додаје.
Шта се дешава у нечијој психи ако ужива у наношењу бола
Говорећи о злостављању животиња, Боровница истиче да је то феномен који је одувек постојао и да нажалост није изненађење, а да немамо податке о учесталости.
„Када мала деца, рецимо до шесте или седме године, врше насиље над животињама то може да буде одраз и њиховог неразумевања у пуној мери, некакве радозналости како то утиче на животиње. Проблем је када имамо децу која су изнад шест или седам година, када знају и те како последице тога, и тада нам је то већ велики аларм да се нешто дешава и да треба да обратимо пажњу на ту децу“, наводи Боровница.
„Када насиље над животињама врше они који имају више од 12 година, тада је то већ аларм на квадрат и тада је већ јако висок ризик да ће те особе бити насилне и у многим другим контекстима касније током живота“, истиче Боровница.
Указује и да треба да буде аларм ако видимо да је дете насилно, као и да систем треба да регује, али да је важно најпре промислити о томе да ли та деца доживљавају неку врсту насиља.
„Када чујете да неког нешто заболи, постоји емпатија као аутоматска реакција. Не морамо да промишљамо, него осетимо и ми неку врсту бола. Е шта се дешава у нечијој психи ако то или не осети или пак ако ужива у наношењу бола? Оно што знамо је да је висок ризик да је тај неко жртва насиља“, поручује Боровница.
Истиче да морају да реагују и породица и школа и да се помогне на једном ширем плану родитељима да се унапреди вештина родитељства.
„Да им буду доступна некаква саветовалишта нпр. у оквиру здравственог система на нивоу примарне здравствене заштите или у оквиру центара за социјални рад или да такве неке услуге се могу добити у оквиру школе, што већ постоји, али некако подржати такав систем“, закључује Боровница.
